Disciplina Kičme - Zlopamtilo
Prošlo je dovoljno vremena da mogu mirne duše da priznam da me pogodilo maltene unisono prozivanje teksta na koji sam bio veoma ponosan čim sam ga napisao. Nije ti pravo kad te ljudi ne razumeju ili ti ne odobravaju mišljenje a željan si prave komunikacije i (da se ne lažemo) odobravanja. Bilo kako bilo, druga polovina nasdvoje mi je tad rekla da sam herojski izdržao baražnu vatru kritike, a sa ove vremenske distance mogu sa neskrivenim ponosom da kažem da stojim iza svake reči, i da mi je vreme dalo za pravo. Moram odmah i da napomenem da ne bi trebalo da bude sumnje u moju nepristrasnost, pošto u čitavoj priči nemam nikakvih interesa, osim onog opšteg - podizanja nivoa kulture i ukusa kao njenog temelja.
Nažalost, trendovi koji su od tad usledili kao dominantni odveli su čitavu priču oko domaće scene u mnogo lošijem pravcu nego što sam u tom trenutku mogao i da zamislim. Nisam van sebe zbog takvog razvoja situacije, u tom smislu mi je čak i svejedno, ali novonastala situacija ne sme ostati prećutana. Nepostojanje ličnog stava u odnosu na pojave koje te okružuju je za mene oduvek bio frapantan nedostatak. Vremenom sam naučio da ne merim ljude po tom aršinu, ali svejedno nisu mi se sviđali NovoSrbi u vreme kada je to bilo aktuelno, prozivao sam i NovoHrišćane kada je religijska histerija bila na svom kratkotrajnom vrhuncu, nisu mi se milili ni grandžeri ni slušaoci regea ni britpoperi koji su to bili kada je to bilo in. Ne volim stado, tamo nema mišljenja. Ko odranije čita tekstove na ovom mestu ne treba mnogo da razmišlja da bi došao do zaključaka o mojim stavovima naspram Evropejaca-"đinđićevaca" i njima sličnih marksista-atlantista. Masa je okej na mitingu, stadionu ili koncertu, u glavi nije.
Nažalost, ono što je bio problem u prethodnoj deceniji, produžilo se i na ovu u svom mutiranom, izvitoperenom obliku čiji se nukleus ogleda u neviđenom licemerju. Mlađi čitaoci ne znaju, stariji neka se podsete: prethodna decenija je donela sa sobom gomilu muzičkih izvođača koji nikada nisu uspeli da svojom pesmom dođu do svojih poštovalaca, ali im je medijskim prisustvom bila zagarantovana fiktivna popularnost. Najživlji primer te priče je Jelena Karleuša.
Nova decenija je sa sobom donela i brisanje privida između nas i njih (ja sam ionako uvek bio između) pa je tako ovaj karleušizam poput virusa prešao na čitavo društvo, inficirajući i one koji se sada karleušizmom bore protiv Karleuša, ne uviđajući da su u borbi sa protivnikom postali ono protiv čega se načelno bore. Kao što je reakcija na banalni nacionalizam bila autošovinistička shizofrenija, a vazda stradavao razum i lepi maniri. Nekolicini medijskih poslenika tako je palo napamet da sa štapa i kanapa generišu nekakav "novi srpski mejnstrim" koji bi bio druga strana novčića Grand parade. Na papiru, to je legitimna ideja, ali mi imamo problem sa realizacijom, i tu ne mislim samo na fudbal. Lučonošu ove zamisli predstavlja jedna televizijska emisija čije ime nećemo pominjati jer njihov sponzor nije platio reklamu na ovom mestu, ali većina vas zna da se radi o jednoj top listi. Čitava priča je odmah zaličila na konsekvencu prošlogodišnjeg sukoba na relaciji Žilnik - Exit, kada je verovatno najbeskompromisniji živi srpski režiser hrabro upalio svetlo i razgrnuo sve te nalickane demone samodopadljivosti koje se kao muve na brabonjke lepe uz imidž k'o belog medveda zaštićenog festivala. Brže bolje su iz pokrajinskog sekretarijata za kulturu pronašli sredstva za snimanje filmova mladih režisera kako bi isforsirali neki novi "vojvođanski kinematografski talas".
Te filmove nisam pogledao, ne znam čak ni da li su snimljeni, kao oduvek Pink, i sve što ima veze sa Egzitom stvara mi određeni transfer neprijatnosti, pa mi se na jedan ne sviđa priča oko čitavog izloženog procesa. Nešto bolje sam upućen u stanje u vezi sa "srpskim mejnstrimom". Nećemo o imenima, da se neko slučajno ne uvredi, jer po novonastalom skorojevićkom bontonu nepotističke kombinatorike (što je u stvari, presvučeni stari bonton "da se pravimo ludi da je sve u redu, da komšije nešto ne pomisle") nije dozvoljeno pljuvati po tuđem radu, što ovde nije namera (već samo o dometima tog rada), pa ako se neko prepozna mora da je s razlogom. Radi se o nečem drugom, o prostoj i jednostavnoj istini da tu nema dobrih pesama, da ne pričamo o hitovima.
Tu dolazimo do suštine problema - procesa koji možemo nazvati "fingiranje normalnosti", što je inače rak rana velike većine koji žive "rokenrol" načinom života, a da nisu u stanju da porode bar jednu pesmu za nezaborav u svoj toj učitanoj ispravnosti jer nisu imuni na korumpiranost (očevi i osnivači turbo folka su sve sami bivši rokeri). Sve "hit" pesme "novog srpskog mejnstrima" su intencionalno nehajne, slave ljubav i lak, lepršav način života što je u direktnoj disproporciji sa pravim stanjem na terenu, slično brojnim estradnim umetnicima i njihovim uradcima tokom prošle decenije. To insistiranje na ležernosti i optimizmu, te ugodnoj nenapadnosti, vrhovnom i jedinom kriterijumu muzičkih vrhuški unazad bar deset godina, ležerno je i optimistično kao i nonšalantnost i "duhovitost" voditelja u brojnim talk-show programima na našim televizijskim kanalima "koktelske" provenijencije. Nema tu ničeg čudnog, jer se od medijskih događaja ni ne očekuju neki viši standardi, ali je poturanje ove beživotne iluzije kao primera kulturne vrednosti opasno brkanje lončića, što kad se malo bolje razmisli, ovde pre pravilo nego izuzetak u ambijentu koji hronično pati od nedostatka trezvene samokritičnosti i pomanjkanjem želje za istinskom duhovnom reformom koja je nemoguća doklegod sve ima svoju cenu. Visokomoralni "Rrrrokeri" koji bacaju bezgrešno kamenje, čak prvi od svih.
Nepojamna je količina neoriginalnosti i reciklaže u tim pesmama koje neproživljene i ne mogu slaviti život u čiju su slavu, bar na papiru, usiljeno i sterilno ispevane. Koketiranje sa kičom i jugonostalgijom (na koju se pretežno oslanjaju, obrađujući numere nastale u "zlatnim" osamdesetim) takmac su dobrom raspoloženju "A što ne bi moglo" obrascu domaće zabave devedesetih. To nije preterano iznenađenje u zemlji u kojoj je najveća underground priča ona vezana za produkciju Južni Vetar, koja je sa minimalnom pomoći medija i nikakvom reklamom rušila sve rekorde u prodatim tiražima nosača zvuka i punila sve šatore i hale baš tada kada je najveća sramota u samodopadljivim krugovima crvenkasto-sivomaslinastih bezgrešnika bila da slušaš narodnjake. Iza tog tržišno-kvalitativnog megauspešnog marša ostali su brojni masom načičkani jutjub snimci, i što je još važnije, pesme koje se i dalje rado pevaju u kafanama jer su u međuvremenu postale evergrin. Ova vetrovita priča nikako ne ide u prilog brojnim kulturnjačkim računicama, ali nepristrasnost je jedini lek za dijagnostifikovanu medijsku bolest koja poprima epidemijske razmere.
To sve ne znači da kvalitetne muzičke kreacije nema, ona je, kao i uvek prisutna ali joj se ne dovoljno prostora da se ispolji na kvalitetan način, što u opštoj konfuziji medija i nije neki preterani nedostatak. Kreacija ne razmišlja marketinški, ona je samoj sebi pohvala i nagrada i kakve god da su prilike, kvalitet na kraju uvek ispliva (primeri: EKV, koje izrazito ne volim, ali sve više poštujem ili Disciplina Kičme, bend koji je samo u SFRJ mogao biti mejnstrim i nigde više) i gotovo uvek nema veze sa računicom već sa nekom primalnijom potrebom od želje da se postane zvezda. S druge strane, ni hiljadu godina rada nekog ambicioznog trudbenika ne može ga izbaviti iz ralja proseka, ukoliko uloženi trud nije praćen talentom, čiji se manjak po pravilu zabašuruje fluorescentnom stilizacijom ili mitingaškim parolašenjem. Zbog toga će i najnovija medijska kampanja za reanimaciju domaće scene koja polazi od postulata "zimovanje na Kopu, letovanje u Budvi" proći kao i sve one pre nje (počelo je tamo negde oko Dejtona sa medijskim guruima i savetnicima predsednika te najboljem prijateljem jednog večitog ministra) - neuspehom, jer to nije priča koja svoje rešenje nalazi u rođačkim, poslovnim i prijateljskim poznanstvima već u suvom kvalitetu, građevine koja ne nastaje preko noći, već se mukotrpno zida kamen po kamen (inspiracije). Zbog svega toga, ionako malo zanimanje publike dodatno opada a propisanih pet minuta fiktivne slave je sve kraće i kraće.
Rambo Amadeus, Bora Čorba, Mica Trofrtaljka i Stefan Milenković - Kataklizma komunizma
Nažalost, trendovi koji su od tad usledili kao dominantni odveli su čitavu priču oko domaće scene u mnogo lošijem pravcu nego što sam u tom trenutku mogao i da zamislim. Nisam van sebe zbog takvog razvoja situacije, u tom smislu mi je čak i svejedno, ali novonastala situacija ne sme ostati prećutana. Nepostojanje ličnog stava u odnosu na pojave koje te okružuju je za mene oduvek bio frapantan nedostatak. Vremenom sam naučio da ne merim ljude po tom aršinu, ali svejedno nisu mi se sviđali NovoSrbi u vreme kada je to bilo aktuelno, prozivao sam i NovoHrišćane kada je religijska histerija bila na svom kratkotrajnom vrhuncu, nisu mi se milili ni grandžeri ni slušaoci regea ni britpoperi koji su to bili kada je to bilo in. Ne volim stado, tamo nema mišljenja. Ko odranije čita tekstove na ovom mestu ne treba mnogo da razmišlja da bi došao do zaključaka o mojim stavovima naspram Evropejaca-"đinđićevaca" i njima sličnih marksista-atlantista. Masa je okej na mitingu, stadionu ili koncertu, u glavi nije.
Nažalost, ono što je bio problem u prethodnoj deceniji, produžilo se i na ovu u svom mutiranom, izvitoperenom obliku čiji se nukleus ogleda u neviđenom licemerju. Mlađi čitaoci ne znaju, stariji neka se podsete: prethodna decenija je donela sa sobom gomilu muzičkih izvođača koji nikada nisu uspeli da svojom pesmom dođu do svojih poštovalaca, ali im je medijskim prisustvom bila zagarantovana fiktivna popularnost. Najživlji primer te priče je Jelena Karleuša.
Nova decenija je sa sobom donela i brisanje privida između nas i njih (ja sam ionako uvek bio između) pa je tako ovaj karleušizam poput virusa prešao na čitavo društvo, inficirajući i one koji se sada karleušizmom bore protiv Karleuša, ne uviđajući da su u borbi sa protivnikom postali ono protiv čega se načelno bore. Kao što je reakcija na banalni nacionalizam bila autošovinistička shizofrenija, a vazda stradavao razum i lepi maniri. Nekolicini medijskih poslenika tako je palo napamet da sa štapa i kanapa generišu nekakav "novi srpski mejnstrim" koji bi bio druga strana novčića Grand parade. Na papiru, to je legitimna ideja, ali mi imamo problem sa realizacijom, i tu ne mislim samo na fudbal. Lučonošu ove zamisli predstavlja jedna televizijska emisija čije ime nećemo pominjati jer njihov sponzor nije platio reklamu na ovom mestu, ali većina vas zna da se radi o jednoj top listi. Čitava priča je odmah zaličila na konsekvencu prošlogodišnjeg sukoba na relaciji Žilnik - Exit, kada je verovatno najbeskompromisniji živi srpski režiser hrabro upalio svetlo i razgrnuo sve te nalickane demone samodopadljivosti koje se kao muve na brabonjke lepe uz imidž k'o belog medveda zaštićenog festivala. Brže bolje su iz pokrajinskog sekretarijata za kulturu pronašli sredstva za snimanje filmova mladih režisera kako bi isforsirali neki novi "vojvođanski kinematografski talas".
Te filmove nisam pogledao, ne znam čak ni da li su snimljeni, kao oduvek Pink, i sve što ima veze sa Egzitom stvara mi određeni transfer neprijatnosti, pa mi se na jedan ne sviđa priča oko čitavog izloženog procesa. Nešto bolje sam upućen u stanje u vezi sa "srpskim mejnstrimom". Nećemo o imenima, da se neko slučajno ne uvredi, jer po novonastalom skorojevićkom bontonu nepotističke kombinatorike (što je u stvari, presvučeni stari bonton "da se pravimo ludi da je sve u redu, da komšije nešto ne pomisle") nije dozvoljeno pljuvati po tuđem radu, što ovde nije namera (već samo o dometima tog rada), pa ako se neko prepozna mora da je s razlogom. Radi se o nečem drugom, o prostoj i jednostavnoj istini da tu nema dobrih pesama, da ne pričamo o hitovima.
Tu dolazimo do suštine problema - procesa koji možemo nazvati "fingiranje normalnosti", što je inače rak rana velike većine koji žive "rokenrol" načinom života, a da nisu u stanju da porode bar jednu pesmu za nezaborav u svoj toj učitanoj ispravnosti jer nisu imuni na korumpiranost (očevi i osnivači turbo folka su sve sami bivši rokeri). Sve "hit" pesme "novog srpskog mejnstrima" su intencionalno nehajne, slave ljubav i lak, lepršav način života što je u direktnoj disproporciji sa pravim stanjem na terenu, slično brojnim estradnim umetnicima i njihovim uradcima tokom prošle decenije. To insistiranje na ležernosti i optimizmu, te ugodnoj nenapadnosti, vrhovnom i jedinom kriterijumu muzičkih vrhuški unazad bar deset godina, ležerno je i optimistično kao i nonšalantnost i "duhovitost" voditelja u brojnim talk-show programima na našim televizijskim kanalima "koktelske" provenijencije. Nema tu ničeg čudnog, jer se od medijskih događaja ni ne očekuju neki viši standardi, ali je poturanje ove beživotne iluzije kao primera kulturne vrednosti opasno brkanje lončića, što kad se malo bolje razmisli, ovde pre pravilo nego izuzetak u ambijentu koji hronično pati od nedostatka trezvene samokritičnosti i pomanjkanjem želje za istinskom duhovnom reformom koja je nemoguća doklegod sve ima svoju cenu. Visokomoralni "Rrrrokeri" koji bacaju bezgrešno kamenje, čak prvi od svih.
Nepojamna je količina neoriginalnosti i reciklaže u tim pesmama koje neproživljene i ne mogu slaviti život u čiju su slavu, bar na papiru, usiljeno i sterilno ispevane. Koketiranje sa kičom i jugonostalgijom (na koju se pretežno oslanjaju, obrađujući numere nastale u "zlatnim" osamdesetim) takmac su dobrom raspoloženju "A što ne bi moglo" obrascu domaće zabave devedesetih. To nije preterano iznenađenje u zemlji u kojoj je najveća underground priča ona vezana za produkciju Južni Vetar, koja je sa minimalnom pomoći medija i nikakvom reklamom rušila sve rekorde u prodatim tiražima nosača zvuka i punila sve šatore i hale baš tada kada je najveća sramota u samodopadljivim krugovima crvenkasto-sivomaslinastih bezgrešnika bila da slušaš narodnjake. Iza tog tržišno-kvalitativnog megauspešnog marša ostali su brojni masom načičkani jutjub snimci, i što je još važnije, pesme koje se i dalje rado pevaju u kafanama jer su u međuvremenu postale evergrin. Ova vetrovita priča nikako ne ide u prilog brojnim kulturnjačkim računicama, ali nepristrasnost je jedini lek za dijagnostifikovanu medijsku bolest koja poprima epidemijske razmere.
To sve ne znači da kvalitetne muzičke kreacije nema, ona je, kao i uvek prisutna ali joj se ne dovoljno prostora da se ispolji na kvalitetan način, što u opštoj konfuziji medija i nije neki preterani nedostatak. Kreacija ne razmišlja marketinški, ona je samoj sebi pohvala i nagrada i kakve god da su prilike, kvalitet na kraju uvek ispliva (primeri: EKV, koje izrazito ne volim, ali sve više poštujem ili Disciplina Kičme, bend koji je samo u SFRJ mogao biti mejnstrim i nigde više) i gotovo uvek nema veze sa računicom već sa nekom primalnijom potrebom od želje da se postane zvezda. S druge strane, ni hiljadu godina rada nekog ambicioznog trudbenika ne može ga izbaviti iz ralja proseka, ukoliko uloženi trud nije praćen talentom, čiji se manjak po pravilu zabašuruje fluorescentnom stilizacijom ili mitingaškim parolašenjem. Zbog toga će i najnovija medijska kampanja za reanimaciju domaće scene koja polazi od postulata "zimovanje na Kopu, letovanje u Budvi" proći kao i sve one pre nje (počelo je tamo negde oko Dejtona sa medijskim guruima i savetnicima predsednika te najboljem prijateljem jednog večitog ministra) - neuspehom, jer to nije priča koja svoje rešenje nalazi u rođačkim, poslovnim i prijateljskim poznanstvima već u suvom kvalitetu, građevine koja ne nastaje preko noći, već se mukotrpno zida kamen po kamen (inspiracije). Zbog svega toga, ionako malo zanimanje publike dodatno opada a propisanih pet minuta fiktivne slave je sve kraće i kraće.
Rambo Amadeus, Bora Čorba, Mica Trofrtaljka i Stefan Milenković - Kataklizma komunizma
Постови
5 коментара:
Sećam se tog teksta igrom slučaja, doduše najviše po tome koliko sam se namučio pri probijanju kroz šumu mini-digresija (<- moja generalna zamerka na stil pisanja ;) dok sam stigao do suštine.
Ne bih dao sebi puno za pravo da komentarišem mnogo o (domaćoj) rok sceni jer me ona nikada najiskrenije nije ni interesovala, ali možda baš zbog te distanciranosti mogu da primetim da prosto od cele te "nove scene" ja ne mogu da se setim ni jednog jedinog refrena - što nije slučaj sa nekim domaćim rok momentima '90tih, koji me jednako nisu zanimali ali su mi se uspeli uvukli u uši i zadržati tu petnaestak godina.
Pretpostavljam da je to ono o čemu primećujem da ljudi često oštro diskutuju, taj manjak "istinskih hitova" koji osvajaju publiku i bez donacija pivara i specijalnog tretmana određenih medija.
Fantastičan tekst!!!!!
Bravo! Kakvo osveženje za mozak.
Naša scena, uglavnom zbog nedostatka te sitnice - talenta, liči na junaka iz „Sve će to narod pozlatiti": „Sve u njega beše, i mladost i snaga, a opet, ničega ne beše".
Imam samo jednu zamerku - niko te ne tera da imenuješ ljude, manifestacije, emisije... ali ne moraš baš toliko sve da uvijaš u oblande. Jedan sloj je dovoljan, dva su već previše.
Šta je bilo tako posebno 80-tih? Ili - šta je to umrlo tada, da bi ustupilo mestu ovome što imamo danas?
Publika.
Publika stvara autore, a ne obrnuto. Publika oblikuje Karleušu na isti način na koji oblikuje i bezbojne netalentovane luzere koji žele da joj budu alternativna. Sve su to slike i prilike sopstvenih fanova (odnosno njihovih skrivenih želja).
Da bi se izgradio neki ozbiljan identitet treba u razmišljanju otići malo dalje od puke želje da se razlikuješ od drugih. To je prilično plitka filozofija, iz koje ne može bog-zna-šta da se izrodi...
@koneyn
zamerka prihvaćena. def. nemam pop senzibilitet za pisanje, talentovan sam za komplikovanje ;) sve ostalo što veliš se skroz pratimo & razumemo.
@milja
iako znam, nebitno je ko su. zamisli da čuješ na radiju neku pesmu za koju odmah znaš da je loša ili prosek. po pravilu te ne zanima ko je izvodi.
@miodrag
za mejnstrim si u pravu, za anderground nisi, pošto se tu ni ne ide na masovnost već na uticajnost (na druge muzikante) koja postaje jasnija u dužem vremenskom periodu. te dve odlike mogu ali i ne moraju da budu u vezi.
Svaka čast Mare! Odlična opservacija. Održao si im/nam čas anatomije.
Постави коментар