Skandinavija je duži niz godina obećano tle za umetnike svih fela, pa što ne bi to bio slučaj i sa filmom. Bolja polovina nasdvoje stigla je sa demonoidnim zahtevom da joj sa popularnog torent sastajališta skinem sva tri nastavka ovog maltene osmosatnog švedskog filma. Zanimljivo da su sva tri dela puštena u bioskopsku rotaciju prošle godine u razmaku od samo nekoliko meseci, da su pre toga knjige pokojnog novinara Stiega Larssona bile bestseleri u mnogim (zapadnim) zemljama, pa sam se pomalo neuobičajeno pridružio u osmatranju ovog dela čije proporcije nekako više vuku na američki nego na evropski način rada.
Najjači utisak na mene ostavio je prvi deo, o kome je drugi deo naše ekipe već pisao. Drugi deo je pomalo predvidljiv, ali se zapaža vraćanje u formu u finalnom delu priče. Sama postavka podsetila me na odlični Kongekabale, dakle odnos novinara, ovog puta ne sa političkim miljeom, već sa krajolikom krupnog kapitala, pa sam se dodatno oduševio kada sam video da je Nikolaj Arcel, inače reditelj danskog filma, ovde bio uposlen kao jedan od scenarista.
Žanrovski, reč je o trilerima, u koje je sa manje ili više uspeha upetljano dosta raznorodnih uticaja - malo Agate Kristi, još malo više hladnoratovskih aroma, dosta špijunske glavolomke, pa hakerisanja, da se ne naljute mlađe generacije, a bogami ima i lutanja, ali ne previše - vreme provedeno uz ove junake leti brzo i nikad ti ih nije dosta, čak i kada pojedine zamisli očigledno nisu do kraja sprovedene u delo.
Ako ništa drugo, ova trilogija, osim švedskog kaprica sa početka 21. veka, biće zapamćena i po liku Lisbeth Salander, koja vremenom postaje glavni fokus priče. Zlostavljano dete, maltretirana žena, bokserka, lezbijka, borac za pravdu - njen pankersko-hakerski stajling teško da će bilo koga ostaviti ravnodušnim, a glumica Noomi Rapace ima u rezervama snage da ovaj lik vine do nivoa simbola žrtve jedne opšte nepravde koju trpimo zbog pola, seksualnih pretenzija, države, izgleda, stavova i verovanja...
I ako ovom filmu fenomenalno uspeva da kroz svoj glavni ženski lik gromko ispresavija neke uvrežene stereotipe (npr. da se preko nečijeg izgleda može išta zaključiti o toj osobi), stvari mnogo mršavije stoje kada govorimo o ideološkom podtekstu čitave priče. Iako ambiciozno zamišljena i globalno gledano korektno sprovedena u delo, Milenijum trilogija se drži oprobanih "ispravnih" recepata - u njemu su žene te koje uvek do jaja najebavaju, ovakve priče generalno ne mogu da prođe bez dobrih starih nacista po mogućstvu sklonih perverzijama, a našlo se malo mesta i za njihove zamene - Srbe, kao i njihovu braću Ruse koji i nakon Hladnog rata imaju moć da sjebavaju normalne živote. Zbog svega rečenog, iako sam uglavnom uživao gledajući ove filmove, unapred mi se kosa diže na glavi od naknadnih PC čitanja istih. Srećom, za razliku od npr. jezivih Metastaza, ovde "ispravna" ideologija nije jedino što je na meniju.
Najjači utisak na mene ostavio je prvi deo, o kome je drugi deo naše ekipe već pisao. Drugi deo je pomalo predvidljiv, ali se zapaža vraćanje u formu u finalnom delu priče. Sama postavka podsetila me na odlični Kongekabale, dakle odnos novinara, ovog puta ne sa političkim miljeom, već sa krajolikom krupnog kapitala, pa sam se dodatno oduševio kada sam video da je Nikolaj Arcel, inače reditelj danskog filma, ovde bio uposlen kao jedan od scenarista.Žanrovski, reč je o trilerima, u koje je sa manje ili više uspeha upetljano dosta raznorodnih uticaja - malo Agate Kristi, još malo više hladnoratovskih aroma, dosta špijunske glavolomke, pa hakerisanja, da se ne naljute mlađe generacije, a bogami ima i lutanja, ali ne previše - vreme provedeno uz ove junake leti brzo i nikad ti ih nije dosta, čak i kada pojedine zamisli očigledno nisu do kraja sprovedene u delo.Ako ništa drugo, ova trilogija, osim švedskog kaprica sa početka 21. veka, biće zapamćena i po liku Lisbeth Salander, koja vremenom postaje glavni fokus priče. Zlostavljano dete, maltretirana žena, bokserka, lezbijka, borac za pravdu - njen pankersko-hakerski stajling teško da će bilo koga ostaviti ravnodušnim, a glumica Noomi Rapace ima u rezervama snage da ovaj lik vine do nivoa simbola žrtve jedne opšte nepravde koju trpimo zbog pola, seksualnih pretenzija, države, izgleda, stavova i verovanja...I ako ovom filmu fenomenalno uspeva da kroz svoj glavni ženski lik gromko ispresavija neke uvrežene stereotipe (npr. da se preko nečijeg izgleda može išta zaključiti o toj osobi), stvari mnogo mršavije stoje kada govorimo o ideološkom podtekstu čitave priče. Iako ambiciozno zamišljena i globalno gledano korektno sprovedena u delo, Milenijum trilogija se drži oprobanih "ispravnih" recepata - u njemu su žene te koje uvek do jaja najebavaju, ovakve priče generalno ne mogu da prođe bez dobrih starih nacista po mogućstvu sklonih perverzijama, a našlo se malo mesta i za njihove zamene - Srbe, kao i njihovu braću Ruse koji i nakon Hladnog rata imaju moć da sjebavaju normalne živote. Zbog svega rečenog, iako sam uglavnom uživao gledajući ove filmove, unapred mi se kosa diže na glavi od naknadnih PC čitanja istih. Srećom, za razliku od npr. jezivih Metastaza, ovde "ispravna" ideologija nije jedino što je na meniju.
Постови
1 коментар:
Kod nas su se sva tri dela davala (mozda jos uvek) u bioskopu Kolosej (znam da ne ides tamo), stigla sam pogledati samo prvi koji mi je bio fino uzbudljiv i maltene brzo i proleteo uprkos svojoj duzini (vec neko vreme izbegavam filmove duze od 2h, pogotovo u bioskopima). I dobro funkcionise kao celina, ali cu pogledati sve.
Zazelela sam se "dobrih starih" krimica, super je gledati ih povremeno. Inace volim da slusam svedski, nekako mi je smesan :))
Постави коментар