Posle nešto više od mesec dana pauze, stiže sveža disekcija tri muzička filma koje sam pogledao u poslednje vreme. Svaki od njih se bavi različitim muzičkim žanrom, a kao što ćete videti, jedan od njih čak i nije dokumentaran, već igrani film, iako je po svom sadržaju najdokumentarniji u ovoj ponudi. Ali bez istrčavanja pred rudu, idemo redom.
Ne znam šta je razlog poplavi rokumentarnih filmova posvećenih najzločestijem od svih pravaca - blek metalu, ali ako vam posle svega pogledanog nije dosta takvih sadržaja, tu je Black Metal Satanica, izbačena na tržište pre dve godine.Ovo ostvarenje predstavlja mahom još jedno prežvakavanje davno poznatih činjenica o narastajućem talasu crkvenih požara u Norveškoj početkom devedesetih godina prošlog veka, i ubistvima koja su se dogodila na ovoj sceni negde u to vreme. Novitet koji BMS nudi u odnosu na konkurenciju ogleda se u izboru sagovornika koji ne pričaju ništa posebno novo na ovu temu, pošto je mahom reč o članovima opskurnih bendova za koje čak i bolji poznavaoci žanra nikad nisu čuli (Mordichrist?, Svartarhrid?, Rimsfrost?, Ondskapt? wtf?).
Izuzetak u ovom smislu su poslovično nemušti Erik Danielsson, pevač sastava Watain i likovi iz grupe Dark Funeral, a posebna priča je Niklas Kvarforth, lider švedskog blek metal sastava Shining (koji deli "samo" ime sa suludim "džez" komšijama iz Norveške). Ovaj Shining je bend koji propagira samoubistvo i samopovređivanje u svojim pesmama, a Kvarforth je psiho za žaljenje koji sa ponosom pred kamerama pokazuje brojne ožiljke po telu nastalih u sklopu permanentnih mazohističkih radnji kojima je sklon.
Ako mene pitate, potpuna smejurija, što Kvarforth i sam posredno potvrđuje kada odgovara na pitanja o svom "misterioznom" višemesečnom nestanku od pre nekoliko godina. Od jula 2006. do februara 2007. on se vodio kao "nestao", a u bendu je za to vreme pevao maskirani pevač Ghoul, za koga se kasnije ispostavilo da je, pogađate, Kvarforth, koji o čitavoj ovoj tiradi veli da je morao da se "skloni iz javnosti zato što mu je život bio u opasnosti". Validan argument, ali samo ako nisi suicidalan i ako ti sopstveni život ništa ne znači, što Kvarforth gorljivo tvrdi, čime staje u redove "velikih" protivnika sistema koji zarađuju dobre parice po korporacijama, "ljutih kritičara" države koji putem konkursa i zaposlenja životare na njenim jaslama, ili "rokerskim" moralnim gromadama redovno zapušenih noseva, osim kad treba da se zaradi u "masnim" poslićima sa narodnjacima. I posle se još ljute kad se ljudi sprdaju sa njima i njihovim "dostignućima" koje niko sa osnovnim postulatima logike u lobanji ne shvata ozbiljno.
Dakle, Black Metal Satanica nije previše ozbiljan rockumentarac, počevši od svog naslova, koji nema preterano veze sa sadržajem u kome je malo toga istinski satanističkog (što je konstanta i za blek metal u celini), pa sve do finalnog utiska. S druge strane, film, za razliku od svog "plašim prestravljene roditelje" imena, nije pretenciozan, u njegovu pozitivnu odliku se može ubrojiti i mestimična temeljnost (u šta spada odeljak posvećen hrišćanskim blek metalcima), te stoga zaslužuje prelaznu ocenu i može poslužiti kao inicijacija za one malobrojne zainteresovane strane koji nisu previše upućeni u problematiku žanra a voleli bi da učine nešto po tom pitanju. Film se rasparčan može pogledati na jutjubu.
Situacija je već mnogo bolja u vezi sa drugim filmom, prošlogodišnjim naslovom Edge, koji, pogađate, obrađuje tematiku gnevne dečurlije sa iscrtanim slovom X na šakama, stigmom svih onih koji su odlučili da svoj život posvete borbi protiv bolesti zavisnosti svake vrste (cigarete, alkohol, droga, neobavezan seks, nešto kasnije i vegetarijanizam/veganizam, te društveni/politički/religiozni aktivizam). Nastao početkom osamdesetih u Vašingtonu kao konzervativno-reformistička reakcija na nihilitične i samouništavajuće tenedencije u izvornom panku (mrtvorođenče ako mene pitate, kada se zna da je post-punk (Suicide, Pere Ubu) nastao pre panka, estradne tvorevine u službi "borbe" protiv estrade), strejt edž je kao jedina ideologija postmoderne nastala iz savremene muzike za tri decenije postojanja uspeo da opstane kao egalitaristički nastrojen potkulturni pokret (stavite znake navoda ako vam je tako draže).
U svojoj genezi, sXe je prošao kroz mnoge faze i grananja koja su sa dužnom pažnjom i temeljitošću obrađena u ovom filmu. Osim ikona pokreta Iana McKayea (pevača Minor Threat koji je izbacio himnu čitave supkulture "Straight Edge" iako, po sopstvenim rečima, nije imao mesijanske namere niti je želeo da propisuje pravila na sceni), Raya Cappa (između ostalog, pevač grupa Youth of Today i Shelter) i Karla Buechnera (Earth Crisis), tu si drugi interesantni likovi vezani za scenu kroz čije se persone prelamaju određeni aspekti ove DIY ideologije. Bilo da je reč o izdavačima, ženskim izvođačima (grupa Gather), aktivistima (super je priča sa aktivistom Animal Liberation Fronta koji je zaglavio zatvor zato što je oslobađao životinje) ili naučnicima (Ross Haenfler, pisac odlične knjige na temu strejt edža), Edge je markantna posveta svima onima koji se u borbi za promenama nisu zadržali na verbalnom nivou, a menjanje počeli od sebe samih.
No, istinska veličina ovog filma se ogleda u neprećutavanju nasilnih pojava unutar scene koja je originalno nastala u slavu tolerancije drugosti. Kao i svaki drugi sistem verovanja današnjice, i strejt edž se u međuvremenu pretvorio u svoju suprotnost, i od oslobođajućeg prerastao u porobljivački sentiment zatucanih istetoviranih paradera koji nemaju preča posla od upiranja prstom u sve koji im se ne sviđaju. U ovoj kritici prednjače MacKaye i Cappo, a da stvari nisu kao što su nekada bile svedoči i ne previše elokventna ispovest Patta Flynna, inače frontmena meni predragih (i nažalost ne više postojećih) Bostonaca Have Heart.
Da rezimiramo: ako su vam prve asocijacije na pank pljuvanje, povraćanje, šljašteće ofarbane kose i intencionalna zarozanost, obavezno pogledajte ovaj film. Naravno, pogledajte ga i ako niste među površnim poznavaocima čitave priče, užitak će vam biti još veći. Film je iz delova osvanuo na jutjubu, pa požurite sa gledanjem.
Za kraj, posredstvom filma Crooked idemo na hektične ulice Njujorka, gde nas čekaju stari znalci sa kultne Wordsound etikete. Legenda kaže da je ovaj film nastao u glavi vlasnika ove kuće Skiza Fernanda tokom njegovog porodičnog boravka na Šri Lanki. Skiz (poznatiji kao Spectre) se, čim se vratio u Trulu Jabuku, spojio sa svojim starim saradnikom, reperom Sensationalom i krenuo u stvaranje filma koji je snimljen za čitavih 26 dana i objavljen 2002. godine.
Autori tvrde da u ovom filmu nema glume, već da su gledalištu ponuđene stvarne životne činjenice, i to po odgledanom nije previše daleko od istine. Sensational glumi samog sebe, repera koji snima čudnovato iščašeni hip hop kod sebe na gajbi, trpeći verbalni teror ćaleta koji mu preti izbacivanjem iz gajbe ako ne nađe posao i "sredi se". U svom tumaranju gradom, Sens na šanku Open Mic večeri naleće na Xanea, sitnog dilera sa dobrim vezama po gradu kome se sviđa njegova muzika.
Sledi letalan stominutni urbani koktel siromaštva, nemaštine, konzumacije lakših i težih opijata, stavljanja istih u promet, dobro poznatog uličnog životarenja i preživljavanja te falsifikovanje zelembaća. Posebno dragocen segment filma je uvid u raskalašno funkcionisanje muzičke industrije i romantizovanje nastanka izdavačke kuće koja je porodila ovaj naslov.
Filmski čistunci bi imali štošta da stave na račun produkcije, izbora glumaca i ukupnog kvaliteta ovog filma, ali, to i nije njegova osnovna poenta. Film je na planu scenarija veoma dobro izveden, vrvi od iskvarenog uličnog govora i kaldrmaške mudrosti, i samim tim predstavlja riznicu veoma upotrebljivih govornih semplova, čime zaslužuje titulu "kultnog" ostvarenja.
S obzirom na poreklo nastanka, ne treba trošiti previše reči na povezanost filma sa muzičkim miljeom. Crooked krasi očekivano besprekoran soundtrack, a osim Sensationala, i mnogi drugi Wordsound muzičari su uzeli učešće u njemu. Film se može pogledati na internetu, pišite na mejl za link, a Sensational je od ove godine glavni junak još jednog filma, ovog puta potpuno dokumentarnog.
Izuzetak u ovom smislu su poslovično nemušti Erik Danielsson, pevač sastava Watain i likovi iz grupe Dark Funeral, a posebna priča je Niklas Kvarforth, lider švedskog blek metal sastava Shining (koji deli "samo" ime sa suludim "džez" komšijama iz Norveške). Ovaj Shining je bend koji propagira samoubistvo i samopovređivanje u svojim pesmama, a Kvarforth je psiho za žaljenje koji sa ponosom pred kamerama pokazuje brojne ožiljke po telu nastalih u sklopu permanentnih mazohističkih radnji kojima je sklon.
Ako mene pitate, potpuna smejurija, što Kvarforth i sam posredno potvrđuje kada odgovara na pitanja o svom "misterioznom" višemesečnom nestanku od pre nekoliko godina. Od jula 2006. do februara 2007. on se vodio kao "nestao", a u bendu je za to vreme pevao maskirani pevač Ghoul, za koga se kasnije ispostavilo da je, pogađate, Kvarforth, koji o čitavoj ovoj tiradi veli da je morao da se "skloni iz javnosti zato što mu je život bio u opasnosti". Validan argument, ali samo ako nisi suicidalan i ako ti sopstveni život ništa ne znači, što Kvarforth gorljivo tvrdi, čime staje u redove "velikih" protivnika sistema koji zarađuju dobre parice po korporacijama, "ljutih kritičara" države koji putem konkursa i zaposlenja životare na njenim jaslama, ili "rokerskim" moralnim gromadama redovno zapušenih noseva, osim kad treba da se zaradi u "masnim" poslićima sa narodnjacima. I posle se još ljute kad se ljudi sprdaju sa njima i njihovim "dostignućima" koje niko sa osnovnim postulatima logike u lobanji ne shvata ozbiljno.
Dakle, Black Metal Satanica nije previše ozbiljan rockumentarac, počevši od svog naslova, koji nema preterano veze sa sadržajem u kome je malo toga istinski satanističkog (što je konstanta i za blek metal u celini), pa sve do finalnog utiska. S druge strane, film, za razliku od svog "plašim prestravljene roditelje" imena, nije pretenciozan, u njegovu pozitivnu odliku se može ubrojiti i mestimična temeljnost (u šta spada odeljak posvećen hrišćanskim blek metalcima), te stoga zaslužuje prelaznu ocenu i može poslužiti kao inicijacija za one malobrojne zainteresovane strane koji nisu previše upućeni u problematiku žanra a voleli bi da učine nešto po tom pitanju. Film se rasparčan može pogledati na jutjubu.
Situacija je već mnogo bolja u vezi sa drugim filmom, prošlogodišnjim naslovom Edge, koji, pogađate, obrađuje tematiku gnevne dečurlije sa iscrtanim slovom X na šakama, stigmom svih onih koji su odlučili da svoj život posvete borbi protiv bolesti zavisnosti svake vrste (cigarete, alkohol, droga, neobavezan seks, nešto kasnije i vegetarijanizam/veganizam, te društveni/politički/religiozni aktivizam). Nastao početkom osamdesetih u Vašingtonu kao konzervativno-reformistička reakcija na nihilitične i samouništavajuće tenedencije u izvornom panku (mrtvorođenče ako mene pitate, kada se zna da je post-punk (Suicide, Pere Ubu) nastao pre panka, estradne tvorevine u službi "borbe" protiv estrade), strejt edž je kao jedina ideologija postmoderne nastala iz savremene muzike za tri decenije postojanja uspeo da opstane kao egalitaristički nastrojen potkulturni pokret (stavite znake navoda ako vam je tako draže).U svojoj genezi, sXe je prošao kroz mnoge faze i grananja koja su sa dužnom pažnjom i temeljitošću obrađena u ovom filmu. Osim ikona pokreta Iana McKayea (pevača Minor Threat koji je izbacio himnu čitave supkulture "Straight Edge" iako, po sopstvenim rečima, nije imao mesijanske namere niti je želeo da propisuje pravila na sceni), Raya Cappa (između ostalog, pevač grupa Youth of Today i Shelter) i Karla Buechnera (Earth Crisis), tu si drugi interesantni likovi vezani za scenu kroz čije se persone prelamaju određeni aspekti ove DIY ideologije. Bilo da je reč o izdavačima, ženskim izvođačima (grupa Gather), aktivistima (super je priča sa aktivistom Animal Liberation Fronta koji je zaglavio zatvor zato što je oslobađao životinje) ili naučnicima (Ross Haenfler, pisac odlične knjige na temu strejt edža), Edge je markantna posveta svima onima koji se u borbi za promenama nisu zadržali na verbalnom nivou, a menjanje počeli od sebe samih.
No, istinska veličina ovog filma se ogleda u neprećutavanju nasilnih pojava unutar scene koja je originalno nastala u slavu tolerancije drugosti. Kao i svaki drugi sistem verovanja današnjice, i strejt edž se u međuvremenu pretvorio u svoju suprotnost, i od oslobođajućeg prerastao u porobljivački sentiment zatucanih istetoviranih paradera koji nemaju preča posla od upiranja prstom u sve koji im se ne sviđaju. U ovoj kritici prednjače MacKaye i Cappo, a da stvari nisu kao što su nekada bile svedoči i ne previše elokventna ispovest Patta Flynna, inače frontmena meni predragih (i nažalost ne više postojećih) Bostonaca Have Heart.
Da rezimiramo: ako su vam prve asocijacije na pank pljuvanje, povraćanje, šljašteće ofarbane kose i intencionalna zarozanost, obavezno pogledajte ovaj film. Naravno, pogledajte ga i ako niste među površnim poznavaocima čitave priče, užitak će vam biti još veći. Film je iz delova osvanuo na jutjubu, pa požurite sa gledanjem.
Za kraj, posredstvom filma Crooked idemo na hektične ulice Njujorka, gde nas čekaju stari znalci sa kultne Wordsound etikete. Legenda kaže da je ovaj film nastao u glavi vlasnika ove kuće Skiza Fernanda tokom njegovog porodičnog boravka na Šri Lanki. Skiz (poznatiji kao Spectre) se, čim se vratio u Trulu Jabuku, spojio sa svojim starim saradnikom, reperom Sensationalom i krenuo u stvaranje filma koji je snimljen za čitavih 26 dana i objavljen 2002. godine.Autori tvrde da u ovom filmu nema glume, već da su gledalištu ponuđene stvarne životne činjenice, i to po odgledanom nije previše daleko od istine. Sensational glumi samog sebe, repera koji snima čudnovato iščašeni hip hop kod sebe na gajbi, trpeći verbalni teror ćaleta koji mu preti izbacivanjem iz gajbe ako ne nađe posao i "sredi se". U svom tumaranju gradom, Sens na šanku Open Mic večeri naleće na Xanea, sitnog dilera sa dobrim vezama po gradu kome se sviđa njegova muzika.
Sledi letalan stominutni urbani koktel siromaštva, nemaštine, konzumacije lakših i težih opijata, stavljanja istih u promet, dobro poznatog uličnog životarenja i preživljavanja te falsifikovanje zelembaća. Posebno dragocen segment filma je uvid u raskalašno funkcionisanje muzičke industrije i romantizovanje nastanka izdavačke kuće koja je porodila ovaj naslov.
Filmski čistunci bi imali štošta da stave na račun produkcije, izbora glumaca i ukupnog kvaliteta ovog filma, ali, to i nije njegova osnovna poenta. Film je na planu scenarija veoma dobro izveden, vrvi od iskvarenog uličnog govora i kaldrmaške mudrosti, i samim tim predstavlja riznicu veoma upotrebljivih govornih semplova, čime zaslužuje titulu "kultnog" ostvarenja.
S obzirom na poreklo nastanka, ne treba trošiti previše reči na povezanost filma sa muzičkim miljeom. Crooked krasi očekivano besprekoran soundtrack, a osim Sensationala, i mnogi drugi Wordsound muzičari su uzeli učešće u njemu. Film se može pogledati na internetu, pišite na mejl za link, a Sensational je od ove godine glavni junak još jednog filma, ovog puta potpuno dokumentarnog.
Постови
2 коментара:
film o strejt edžu je odličan, ne uzima zdravo za gotovo celu priču. u stvari, kad pogledaš, a to ovaj film dobro pokazuje, taj pokret je dosta čudna stvar, pogotovu te motivacije koje navode sagovornici zašto su postali strejtedžeri. od nekih filozofija (npr. ona koju izlaže valjda pevač benda have heart) koje su tako uopštene - eto ne pijemo i ne jedemo meso jer će tako svet biti bolji, zanimljivije su one koje iznosi npr. pevač majnor treta koji polazi od ideje da je on to što ne pije i ne drogira se i što je prosto takav kakav je hteo da unese, da tako kažem, da uklopi i mladalačku buntovničku kulturu za koju se po difoltu smatr da treba da se oslanja na opijate, da si lud, eksplozivan. način na koji on to priča je potpuno fascinantan, ima baš dobrih zaključaka. i genijalno je rešen narator filma sa onim podvlačenjem vikipedije :)
pitanje je da li je makaj uopšte edžer više, videla si da neće da priča o tome, smučila mu se prevlast forme nad suštinom, kao da živi u srbiji :)
Постави коментар