Konono N°1 - Assume Crash Position (Crammed Discs)

Za najpoznatiji bend iz Kinšase, prestonice DR Kongo (nekadašnji Zair), tvrdi se da postoji unazad još od šezdesetih godina prošlog veka. To je jedan od razloga zašto Konono N° 1 u svom imenu ima prvenstvo, pošto se u ovom višemilionskom gradu može naleteti na desetine bendova koji se zovu Konono. Ostaću vam dužan šta fraza znači, ubeđen sam da sam negde i to pročitao pa u međuvremenu zaboravio.
Ono što je nezaboravno je zvuk grupe koji se bazira na međuigri tri likembea, elektrifikovanog klavira koji se svira palčevima. Teško je opisati taj zvuk, ali ga je lako zapamtiti i locirati kao preteču nekih instrumenata zastupljenih u karipskoj muzici - ponajviše liči na marimbu, i ovo jeste uslovno poređenje. Zahvaljujući njemu, grupa je uspela da izgradi samosvojni zvučni identitet, tako da je nemoguće pomešati sa nekom drugom. Jednostavno, u ovom svetu kopija Konono N° 1 imaju u rukavu original.
Do 2004. grupa je tokom svog višedecenijskog postojanja imala samo dva albuma, ali ih je onda međunarodni debi Congotronics (2004), jedna od upečatljivijih ploča iznedrenih u deceniji na izmaku, doveo u društvo takvih likova kao što su Bjork (Island), Dead C (Novi Zeland) ili Holanđani The Ex. Ekipa koja je po rečima svojih članova u svojoj biti svadbarski ansambl koji svira ritualnu trens muziku naroda Bazombo, situiranog na granici sa Angolom, brzo se našao u žiži altermuzičkih gibanja, pošto je svojim postojanjem i muziciranjem elegantno našao tajne veze između world musica i new weird scene s jedne, ili rocka i electra sa druge strane, na toliko nekanonski način da ga nijedan budući kanon ne bi smeo zaobići pri genezi savremene scene.
Ova bogougodna situacija se neće izmeniti ni sa dugo iščeklivanim naslednikom internacionalnog debija koji se nedavno pojavio na tržištu. Slušalac momentalno biva suočen sa ludilom kome ne zna zaleđinu niti poreklo, ali se ne može odupreti njegovim primalno-futurističkim dražima koji ga teraju na pokret, radost i metafizičko sagledavanje situacije koja ga okružuje. Nalik mnogim drugim world izvođačima, ni ovde muzika nije spakovana u "pesme", već sam album više funkcioniše kao zbirka isečaka naglih fejd-inova i fejd-autova beskrajnog rituala koji nema ni svoj početak ni svoj kraj, ali, zapošljavajući ekstremitete, dovodi um u stanje nirvane.
I kao što to obično biva, ova priča ima i drugu stranu medalje, pošto je Konono N° 1 u svojoj zemlji percipiran kao relikt prošlosti kojeg se treba odreći u ime modernizacije. Naime, tamošnji hrišćanski misionari smatraju ovu vrste muzike za prevaziđenu đavolju rabotu, te se pod pretnjama i pritiscima iz dana u dan smanjuje broj muzičara željnih rustikalnog zanosa. Upravo na ovoj tački, globalizam još jednom pokazuje svoju apsurdnost, no to nije prepreka da se celokupnim svojim bićem prepustimo ovom zovu divljine.

Fula Fula