Uživajući u svakoj sekundi ovog genijalnog filma, pitali smo se, onako samo za nasdvoje, kako to da domaća kinematografija nije u stanju da iznedri film kao što je The Full Monty, iako je većina pretpostavki tu. Radnička klasa je devastirana i za nju rapidno nema i neće biti posla, a imamo i humor koja nas krasi sve ove godine, koji se možda nekima i popeo na vr'... glave, ali se mora priznati da je sa nama šale nikad dosta.I gde onda zapinje? Osim ranije iznetih, surovo tačnih početnih teza da većina ljudi koji se u ovoj zemlji bavi filmom nema baš puno veze sa životom u njoj, što rezultira neuverljivim scenarijima baziranim na neproživljenim činjenicama dođosmo do još jedne bolne istine. Naime, u Srbiji je umetnost luksuz i tako se i percipira, kao nešto što je per se strano narodu iz kojeg bi trebalo da potiče, dok je u Velikoj Britaniji umetničko izražavanje narodna stvar koja je predominantno na strani puka, jer iz njega dolazi, zbog njega postoji i njemu se obraća. Srpska umetnost jeste većim svojim delom (uglavnom površno) kritički intonirana prema srpskom narodu, i zato je, tako isforsirana i beživotna, tu gde jeste - sa Zonom Zamfirovom kao njenim najboljim (a zapravo retkim dobrim) izdankom u poslednjih xxx godina.
Za razliku od domaće skorojevićke prakse, u Ujedinjenom Kraljevstvu levičari, kao što je genijalno primetio AKVAMARIN, nisu gadljivi na reč socijala. Nažalost, to je slučaj na brdovitom Balkanu gde su ideološke karte izmešane, pa su levičari zapravo najgrđi desničari, a desničari jedini istinski revolucionari koji u nedostatku sistema protiv kojeg bi se borili, moraju taj isti sistem da stvore, jer on, činjenica, ne postoji već decenijama, osim tamo gde ne treba - npr. kada neki jadnik bez leđa treba da dobije preko pičke samo zato što je bio Srbin petkom ili da se bimbo ćerkica nekog lokalnog mudonje, naravno školovana u inostranstvu od "pošteno zarađenog" taticinog kapitala, još poštenije zaposli.
Zato smo u nedostatku domaćih ostvarenja koja bi umetnički/sa ukusom hvalili i bodrili srpskog "malog čoveka", prinuđeni da uživamo u britanskim iskustvima. The Full Monty zatiče šestoricu nezaposlenika iz Šefilda, nekadašnje industrijske žile kucavice Velike Britanije, a onda groblja radničke klase usled procvata tercijarnog ekonomskog sektora, kako su prinuđeni da progutaju ponos i probaju da dođu do preko potrebne love bavljenjem muškim striptizom.
Ova urnebesna komedija je osim svojih humanističkih i socijalno-političkih aduta (sličan onima koji krase npr. fenomenalnog Bilija Eliota) ujedno i fantastičan uvid u krizu muškosti koja potresa Zapadnu civilizaciju u prethodnih pola veka. Na prvi pogled smešna, ovo je zapravo jetka storija koja hirurški precizno dotiče brojna pitanja savremenog života kao što je dostojanstvo glave porodice, kretenizam razvoda koji se prenosi na decu ili samoubistvo kao ultimativni eskapizam od "najboljeg od svih svetova". Godine koje su prošle od objavljivanja ovog filma samo su dodatno pojačale njegov fokus tj. još bolje rečeno, njegovu umetničku vrednost.
Постови
5 коментара:
"... u Srbiji je umetnost luksuz i tako se i percipira, kao nešto što je per se strano narodu iz kojeg bi trebalo da potiče, dok je u Velikoj Britaniji umetničko izražavanje narodna stvar koja je predominantno na strani puka, jer iz njega dolazi, zbog njega postoji i njemu se obraća" - nažalost. Ovo je baš rečeno kako treba, tako je očigledno i tako daleko. A genijalna rešenja su najčešće ona najjednostavnija.
Gledala sam ovaj film nekoliko puta, i potpuno si u pravu: vremenom samo dobija, ne gubi ništa.
Ja sam ovo pogledao tek krajem prošle godine po prvi put i bio mi je osveženje, prosto deluje tako da rasterećuje. Iz nekog razloga par mojih prijatelja upravo iz Šefilda ne podnosi ovaj film, a čuo sam još poneki negativan komentar (odavde). Nije mi iskreno jasno šta je tu toliko loše, mislim da je, k'o što Homer kaže, "funny 'cause it's true".
Eh da, još nešto... potpuna istina vezano za "umetnost iz naroda". Upravo taj Šefild je u vreme '70-tih kada je naglo počeo da propada sa smanjenjem kapaciteta i gašenjem čeličana iznedrio zaista jedinstvenu i bogatu muzičku scenu, odlično opisanu u dokumentarcu "Made in Sheffield".
U istom filmu Martyn Ware (iz prvobitne postave The Human League i kasnije Heaven 17) priča kako je njegov otac donosio kući pesme koje su pisali on i njegovi pajtosi na poslu - u čeličani. Kaže, jesu to bile bleskaste pesme o nekim svakodnevnim stvarima kao što su pivo i fudbal, ali to je njima bio kreativni ventil za inače monotonu i turobnu svakodnevnicu.
Verujem da bi se naši današnji farmogledači ipak bolje osećali kada bi se bavili makar 20 minuta dnevno nečim kreativnijim, samo za sebe i svoju dušu.
nikad nije kasno koneyn, ja sam ga gledao pre neki dan. i mogao bih opet.
niko nije prorok u svom selu, apropo šefilda, ni ovde ljudi masovno ne vole kustu i bregu, doduše oni nisu iz beograda, ali verujem da je to sentiment koji za sobom povlači globalni uspeh. čini mi se da to ima veze sa zavišću. full monty je koštao oko 3.5 miliona dolara, a zaradio je maltene 80 puta više.
istina je ovo za farmogledače, verujem da bi se mnogi od njih bavili nečim drugim da je drugačija klima. no, to je već priča o babi kad bi bila deda.
Dugo godina je, prvo u Teatru T, pa posle u Teatru na Terazijama, isla predstava "Golje" - koja je malo "prepravljeni" Full Monty. Mislim da im je ta predstava isla losije od ostalih, sudeci po broju publike i tome da je retko kad bila rasprodata (za razliku od drugih na repertoaru), ali meni je bila dosta simpaticna (ne znam da li jos uvek igra). Da ne pricam da je i dosla u neko dobro vreme, mada je moguce da se ljudima prosto nije svidela sustina iza svega.
I sam film - jos tad kada sam ga gledala u nekom bioskopu (Zvezda? 20. oktobar?) - mi se svideo kao nesto sveze.
Koneyn: "Verujem da bi se naši današnji farmogledači ipak bolje osećali kada bi se bavili makar 20 minuta dnevno nečim kreativnijim, samo za sebe i svoju dušu."
samo tako. vidim to na primerima bliskih ljudi u moja dva sela i jasno se vidi ko bolje "gura", ako nista drugo.
Постави коментар