петак, 25. јун 2010.

Kratkih rukava




Ovih dana ste sigurno ulazili u Maxijeve prodavnice, pošto i za vreme Svetskog prvenstva treba da se jede i da se pije. Al, i da se voli crveno. Jer, kad se radi za Miškovića, očigledno ne mogu baš da se biraju boje.
Pošto je čovek sklopio ugovor sa Fudbalskim savezom Srbije i pošto su ustanovili, citiram, da je Delta Maxi „domaći trgovinski lanac i lider u Srbiji u oblasti maloprodaje“, te da je „prirodna odluka da se nacionalni lanac veže za nacionalni tim, jer i jedan i drugi, na svom terenu, predstavljaju najbolji domaći proizvod i na pravi način reprezentuju Srbiju u zemlji i u svetu", e, zbog svega toga, svi radnici u svim Maxijima ima da nose crvene majice do samog kraja prvenstva (s kog je, btw, Srbija već otišla, al kapiram da u tom ugovoru između Miškovića i FSS-a nema klauzule koja ograničava rok trajanja nacionalnog ponosa ovog giganta).
Vezujte se vi slobodno i neka priroda amenuje tu vezu, ali iz te prirode izostavite ljude koji za vas rade, i koji samim tim, sigurna sam, ne moraju da se prefarbavaju u svaku boju koja vam se ćefne i koju proglašavate za nacionalnu svaki put kad se to nacionalno stvrdne u neku konkretnu i isplativu akciju.
Nacionalno ne čini kad se udruže nekakva dva giganta i onda još ucenjivački ljudima koji za njih rade, jer nemaju šta drugo, nametnu da treba da omasove taj njihov dogovorni nacionalni ponos. Al, da ne džaramo sad po Miškovićevim emocijama, veliko je pitanje, sa zakonske strane gledano, da li je ok da svaki radnik čiji rad i tako bedno plaća, Miškoviću preko noći postane pano za oglašavanje. Maskota na kojoj se samo menjaju plišane glave kako on promeni partnera i shvati da „ima neka tajna veza“. Nek Mišković fino plati manekene i maskote koje će po vaz dan da potvrđuju taj partnerski odnos između njegovog Maxija i FSS-a, mesto što presvlači i prefarbava radnike koji su plaćeni da rade za kasom i po gondolama. Il nek makar doda klauzulu po kojoj svoje radnike do isteka Svetskog orvenstva zapošljava i kao promotere, te nek plati car za još jedno spolovilo koje mu je preko noći naraslo u tom napaljenom radnom odnosu. Mislim, ako samo zamislimo, dokle još Miškovićeve emocije mogu da narastu. Neka plati fino, ili, ako je već on ustvrdio na tom ješnom sastanku sa FSS-om da je nacionalno ponosit, i ustanovio da to može da pokaže nošenjem te crvene pamučne majice, nek je nosi sam po kući i po ulici i de mu je drago. Njegov radnik možda nacionalni ponos izražava grickanjem nokta ili čačkanjem nosa, a verujem da bi mnogi bili najponosniji nacionalno i svakako drugačije kad bi ga se gigantski otarasili ili kada bi barem njihov individualni ponos bio propraćen tim nacionalnim. Jer, ključno je pitanje, kako možeš da budeš ponosan na naciju ako njegove pojedince tretiraš kao potrošnu, govnjivu robu?
Ovako se fino dosetio da kad se već neki ljudi šeću po njegovim prodavnicama i već nešto tu rade, da o istom trošku mogu da nose i te majice. E, pa đavola!
Ništa o ovome ne stoji u Zakonu o radu, ali mene te majice kad uđem ne podsete na nekakvo jedinstvo dve velesile srpske zbog kojih treba srce da mi iskoči, čak ni na činjenicu da nam neki orlovi negde svetlaju obraz, čak me ni na fudbal ne podseti, ni na Srbiju, nego na prostu činjenicu da Mišković apsolutno raspolaže svojim radnicima.
Prosto je neprirodno što će toliki svet da nosi iste te majice. Kolko ja znam, može da postoji uniforma koju radnici nose na radu i neka je to i glupava „dobro jutro, komšija“ kecelja koja lanac prodavnica pretvara u dobroćudnu komšijsku piljarnicu, al ne može niko da mi kaže da je serijsko oblačenje ovakvih majica radnicima Maxija nešto što oni moraju da poštuju.
I nije stvar u tome da se isteruje pravda. Stvar je u tome da apsolutno Mišković ne može I to da radi. Povrh toga što nije reč ni o kakvom nacionalnom lancu, jer ničeg tu nacionalnog nema, za povraćanje je činjenica do koje mere se radnik u Maxiju tretira kao poslednja rupa na svirali.
Suština ovog nacionalnog ponosa je da poruči: ogolio sam vas sve maximalno, da mogu da vas oblačim kako mi se ćefne.
Ali, kad su već srpski radnici ostali kratkih rukava, naši reprezentativci su ih rezultatima podržali! I to je neki vid socijalne pravde i nacionalnog solidarisanja. U to ime, zapevajmo!

2 коментара:

nasdvoje је рекао...

hehe, sad ću malo da izigravam đavoljeg advokata i da branim miškovića. njegovi radnici vrlo dobro znaju gde idu kada se u njegovoj firmi zapošljavaju. nemaju pravo glasa ni po kom osnovu, ne mogu da se sindikalno udružuju, u očima zakona nisu ljudi nego najamna snaga. da li su oni zbog toga krivi? nisam toliko surov pa da kažem da jesu, takva vrsta logike me užasava, ali nije to poenta.

poenta je odgovor na pitanje da li je kriv mišković? ja mislim da nije. krivi su oni koji su mu dozvolili da postane to što jeste, oni u čijim je rukama sudbina ove zemlje, ali su od bavljenja tim zanimanjem imali preča posla - npr. da napune svoje džepove i da izgledaju dobro i da budu moderni. koliko vidim većina nas koji životarimo ovde su u tom fazonu - oni ne žele da nema miškovića, već im je san da sami jednog dana budu kao on - iznad zakona, ime koje će asocirati na srbiju, uspeh, projekte i razvoj.
još ranije sam predvideo pad miškovića, i izgleda da se to događa, da se zadužio i da nema da vrati, napustila ga je i forcanova, možda će biti politički ubijen kao njegov prethodnik karić, ali nažalost naša sudbina su takvi likovi doklegod se ne uspostavi samoodrživ sistem koji bi takve pojave sekao u korenu. nažalost, karikatura od sistema ove tzv. države je takav da flora tog tipa samo nadalje buja jer oni koji bi trebalo da uvedu red su po pravilu oni koji su iznad zakona. što samo znači da su mišković i njemu slični naša večita evropska sudbina dok se ne pojave neki neo-partizani, izvrše nasilnu preraspodelu resursa (čitaj otimačinu) i postanu isto to samo malo drugačije.

Milja Lukic. Tu i tamo је рекао...

Poenta je da nošenje majice bude izbor, a ne obaveza. Samim tim što se zadire u "pitanje srca" (kao kad bi zvezdaša naterali da nosi partizanov šal), MORA da bude izbor.
Jedino vojska i milicija imaju unioforme sa obeležjima države jer rade za državu, ali ovi paćenici (uzgred budi rečeno, plaća ih mizerno) rade za Maxi, pa jedino obeležja Maxija mogu da budu obavezna.
A šta ako Mišković-Srbija uloži novac u železnice Zambezija? I onda će njegova radna snaga da veliča zambezijske šine i vagone?
Uposlio ih je kao promotere, nema šta, i nema pravo na to. On jeste njihov poslodavac ali nije im vlasnik. Stvarno ih tretira kao svojinu, poput robovlasnika. Uostalom, može mu se, očigledno.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.