Kosovo: Can You Imagine?

Nakon odličnog prošlogodišnjeg Otetog Kosova, koji je probudio teze o postojanju tobožnje "veliko-srpske" propagandne mašinerije, što je omiljena zapadna floskula iz prethodne decenije vezana za ovo područje, baš sa Zapada stiže nam još jedno dokumentarno ostvarenje koje se hvata u koštac sa nimalo prijatnom temom svakodnevice Srba na području naše južne pokrajine.
Reditelj Boris Malagurski, Kanađanin srpskog porekla, u pola sata ovog dokumentarca u najosnovnijim crtama prikazuje istorijat i sadašnji trenutak neveselog kosovskog stanja u kome se Srbima ne garantuje ni osnovno pravo - pravo na život, a sve u ime ljudskih prava. Priče o terorističkoj praksi Albanaca koja se sastoji od kidnapovanja, ubijanja, zastrašivanja, proterivanja i spaljivanja nekretnina, nisu nepoznanica ovde, ali zapadnoj publici bi ih trebalo posluživati i za doručak, ručak i večeru.
Beskrajno tužne storije o sistematskom etničkom čišćenju pod patronatom zapadnih tutora uključuju i posete kontejnerskim naseljima u Gračanici, a jezive priče kosovskih Srba presečene su izjavama bezbrižne albanske omladine o svetlim perspektivama kosovske "države" u budućnosti i "maksimalnom poštovanju" ljudskih prava manjina. Na samom početku filma, prezentovana su i mišljenja Kanađana upoznatih sa materijom, toliko da njihovi stavovi odudaraju od onih "klasičnih" - tu su general Luis Makenzi, publicista Mišel Čosudovski i bivši ambasador ove zemlje u Jugoslaviji Džejms Bajron Biset.
Svima njima je zajedničko uverenje da je NATO agresija na Srbiju bila velika greška, što se očituje i trenutnim stanjem na terenu, koje je iz dana u dan sve teže. U takvim okolnostima, humanitarnost se izobličuje u sopstvenu karikaturu.
Boris Malagurski je za ovaj film nagrađen na festivalu u Rozaritu u Meksiku, zabeleživši učešće na još nekoliko filmskih smotri u svetu. Ovaj rođeni Subotičanin ima samo 21 godinu, i sopstvenim sredstvima je iznedrio ovaj film, potpisavši i režiju, scenario i muziku. Pred njim je lepa karijera iako je ovim filmom zasigurno zatvorio mnoga vrata za sobom.

Hannu - Hintergarten (Kesh Recordings)

Hannu nije nepoznato ime za tragače za neuobičajenim zvukovima. Ovaj Finac je pre dve godine objavio debi album Worms in my Piano, koji je kritiku oduševio, a mene ostavio prilično ravnodušnim, toliko da sam momentalno i zaboravio šta sam slušao. Sa novim ostvarenjem Hintergarten, to nikako nije slučaj. Već mi je na prvo slušanje bio mnogo bolji, a onda je sećanje učinilo svoje tako što je krenulo samo da svira melodije sa ove ploče u glavi, a to je već mnogo dobar znak.
Muzika koju Hannu stvara možemo svrstati u fioku kućne elektronike - žanru u kome po nepisanom pravilu jedan lik pravi zvučne kolaže namenjene slušanju u toplini doma, po mogućstvu sa slušalicama na ušima. Na uho jednostavni, radovi koje Finac izlaže su veoma kompleksni i bogati u detalju.
Najkraće rečeno to izgleda ovako: atmosfera je pretežno ambijentalna gde na jednoj strani imamo neo-klasične/folk motive od kojih posebno oduzimaju dah oni odsvirani na žičanim instrumentima, koji su kontrapunktirani zvučnim trikovima iz post-moderne kuhinje kao što su npr. krckanje vinila i šuštanje kasete koji čitavom delu daju prostranost u vidu beskraja. Kao sudija između dve tradicije nalaze se kotrljajući trip-hop ritmovi, vatreno topli ili glacijalno ledeni, zavisno od toga da li čitavu stvar posmatrate iz humane ili naturalne perspektive.
Zanimljivo je da je ovu punokrvnu sinematičnu zvučnu panoramu objavila izdavačka kuća Kesh, iza koje stoji Simon Scott. Ljubiteljima shoegaze zvuka ovo ime je poznato iz grupe Slowdive u kojoj je svirao bubnjeve na hvaljena prva dva albuma. S obzirom da se na ovaj sastav lepila i odrednica dream-pop, veze između onog i ovog snolikog angažmana i nisu toliko daleko jedno od drugog kako se možda čini na prvi pogled.
Da rezimiramo, svi fanovi postmodernog kuckanja i kvrckanja premazanog klasičarskom patinom rado će se vraćati ovoj kolekciji uspavanki u časovima aktivne relaksacije.

Dragan Todorović - Knjiga osvete - bluz za Jugoslaviju (Dobar Naslov, 2008)

Svi ljudi imaju svoj život kao materijal za memoarsku knjigu. Mnogo manji broj tu knjigu "svog života" zaista i napiše, a istinski su odabrani oni koji napisanim mogu i da se pohvale. Dragan Todorović je jedan od njih. Rođeni Kragujevčanin koji se u prvoj polovini krvavih devedesetih iselio u Kanadu, pre razbijanja SFRJ bio je novinar, pisac i pesnik, objavio je knjigu o Brusu Springstinu i imao autorske emisije na Art kanalu i radiju Politika. Njegovo, u Kanadi nagrađeno delo, predstavlja pravi antipod zašećerenoj jugo-nostalgiji, čime se svrstava u red najuspelijih dela ex-yu tematike, tik uz "Černobiljske jagode" Vesne Golsvordi.
Kroz Knjigu osvete dobijamo jasan uvid u poslednjih četrdesetak godina prethodnog veka na ovim prostorima. Prelomljene kroz autorovu sudbinu, znalački se mešaju lične i opšte strelice vremena - od "srećnog" titoizma preko njegovog urušavanja do potpunog truljenja. Vrlo je važno napomenuti da iako se radi o romansiranom proznom delu nabijenom nostalgijom, Todorović ne upada u zamku sladunjavosti. Kroz tzv. crtice autor posebnu pažnju pridaje iskrsavanju zametaka zla u "srećnija" vremena, onih koji su se kasnije rascvetali u balkanskom pandemonijumu. Lik nane koja ne daje pet para na "novog kralja" - Tita, brižljivo opisane samoupravne tehnike organizacije rituala kao što su slet za Dan mladosti ili doček maršala u srcu Šumadije, u kojoj se istina šapuće jer će ti zapušiti usta, oživljavaju zahvaljujući potezima autorovog pera.
Tkivo romana prošarano je jasnim, lepo uobličenim rečenicama, a struktura majstorski komponovana, tako da na početku svakog poglavlja imamo kratak opis neke od nekada popularnih dečijih igara. U tom smislu - "Knjiga osvete" može poslužiti strancima kao pouzdan vodič za upoznavanje života u ovim predelima. Čini se da je pisac i sam imao tu ambiciju, verno opisujući duboko ukorenjene rituale, kao što su klanje praseta ili naricanje na sahranama.
To je samo delić onoga što čeka čitaoca u ovoj gusto ispisanoj knjizi. Todorovićev dar da prenese duh jednog vremena je očigledan. Tokom čitanja redova koji se odnose na osamdesete - naizmenično se smenjuju svetlost i tama, dok između redova Miloševićevskih devedesetih, za koga autor genijalno piše da je "preturio jedan kamen u zadnjem delu dvorišta ispod koga su izmileli svi mogući crvi", čitalac oseća glad, poniženje i tugu.
S obzirom da je kao odličan učenik jedan deo svog života proveo kao omladinski funkcioner, Todorović nudi na svom primeru i svoje viđenje raspada političkog sistema. Jednostavno rečeno, čuvari tekovina revolucije nisu pronašli adekvatan mehanizam njegove regeneracije u vidu sveže krvi te je regres, koji je prvo zahvatio njihove narkotizovane potomke, bio neminovan. Kada je do njega došlo, autor, iako ni u kom slučaju ne podleže auto-šovinizmu, brzo uviđa pravu prirodu Miloševićevog režima, što mu, naravno, kao novinaru, brzo donosi nevolje koje, usled opšte zgađenosti čitavom pričom, rezultiraju njegovim iseljenjem iz ove zemlje.
Knjiga osvete je posve uzbudljivo štivo koje se čita u dahu i ostavlja za sobom brojna pitanja tragizma i euforije naših života. Za razliku od dogmatika iz svoje generacije, Todorović prihvata krivicu svojih vršnjaka i sebe koja je ispoljena u nemoći da se zaustavi harajuće ludilo, serviravši svoje delo na jedini merodavan način, ljudski: sa ono malo duše, koju svi i dalje nosimo kao krst.

Bardo Pond - Peri (Three Lobed Recordings)

Bardo je pojam iz tibetanske teologije i može se najjednostavnije prevesti kao "među-stanje". Prema budističkom učenju, do prosvetljenja se stiže bivstvovanjem u šest takvih celina - neke imaju veze sa rođenjem i umiranjem, druge pak sa snom, treće se esencijom naše prirode, četvrte sa realnošću u koju poniremo meditacijom itd. Stoga ne čudi da se ova reč našla u originalnom naslovu popularnog himalajskog spisa koji je na Zapadu poznat kao "Tibetanska knjiga mrtvih" (u originalu Bardo Thodol) a čija je osnovna ideja svojevrstan trening duše za metempsihozu u časovima umiranja.
"Logički" determinisan zapadnjački um sa podsmehom se pitao kako je moguće da se živo biće "seća" svoje smrti, što je osnovni koncept ovog ezoteričnog učenja. Tibetanci su sa smeškom odgovorali da se niko, iako živi, ne "seća" ni trenutaka svog rođenja, a eho ovog toka svesti našao je svoje plodno tle pre 18 godina u Pensilvaniji, kada se grupa izdrogiranih muzičara okupila sa željom da ozvuči svoje navike, radom u grupi Bardo Pond.
Može se reći da je bend za sve ove godine stekao kultno sledbeništvo u underground krugovima, kako svojim izdanjima, od kojih se posebno izdvajaju debi Bufo Alvarius, Amen 29:15 (1995) i nekolicini omiljeni Lapsed (1997), tako i brojnim kolaboracijama, od kojih je ovim ušima najmilija ona sa novozelandskim gitaristom Rojem Montgomerijem u okviru džem sešn trupe Hash Jar Tempo.
Prošlo je tri godine od poslednjeg studijskog izdanja grupe Ticket Crystals, ali zahvaljujući svom dugogodišnjem stažu grupa na regularnoj bazi izdaje kompilacijske retrospektive, po pravilu u ograničenom tiražu. Poslednji u nizu takvih diskografskih poduhvata (a ima ih oko petnaestak) je album Peri, štampan u 1640 primeraka (od čega 350 na CD formatu), koji nam stiže nakon prošlogodišnjeg izdanja slične forme Batholith.
Ljubitelji grupe znaju da njen zvuk krasi jedinstvena hipnotička atmosfera toplih a distorziranih gitara koje u valovima sele slušaoca u pravcu nadrealne pučine. Ovo svemirsko putešestvije je garnirano odsutnim, izdrogiranim glasom flautistkinje Isobel Sollenberger. Prvi deo ove kompilacije protiče u podsećanju na sve odranije poznate kvalitete sastava, da bi u drugom delu ekipa dodala gas i pomalo se izgubila u džemovanju.
No, čak ni ova zamerka ne narušava generalno prijatan utisak koji proizvodi ovo ostvarenje, čineći ga tako vrednim aneksom u sada već kolosalnom opusu grupe.

Pljuvaću po vašim grobovima – Boris Vijan

O Vijanu smo već pisali. Bolja polovina je s pravom zamerila Vijanu odsustvo dubljeg značenja ili smisla u romanu Pena dana - možda jednom od najpoznatijih dela ovog pisca, napomenuvši da nije prošao probu vremena. Ali, ono što se takođe može uzeti u obzir je činjenica da Vijan naprosto nije imao takvu ambiciju i da je svaki višak smisla zapravo nastao vremenom stvarajući utisak da knjiga ne preživljava vreme, već se u njemu bori razmahivanjem svojih inače slabašnih krila.
Stvar je u tome da se i Pena dana, kao i ostala Vijanova dela oslobode tog kaveza kultnog dela. Ono što može delovati kao površno koketiranje sa smislom, zapravo je potpuni nemar za njega, možda neka vrsta refleksa na kulturnu klimu u kojoj su nastajala prenapregnuti mislioci poput Sartra koji, kako je Vijan prokomentarisao u jednoj svojoj kolumni, za krajnje levičarske filozofe odviše kapitalistički zauzimaju puno prostora u novinama.
Vijan je bio skloniji igri nego smislu, a igra uglavnom ima smisla ako je bezbrižna. Osim pisanja svega i svačega, bavio se suludim izumima, sastavljanjem automobila od starih delova i sviranjem trube u džez orkestru. Takoreći, kod Vijana je možda zanimljiviji pristup stvaranju i nekakvo potpuno kreativno predavanje životu, nego što se u samim tekstovima mogu pronaće neki dublji smislovi.
Tako je priča koja prati nastanak i sudbinu romana Pljuvaću po vašim grobovima jednako zanimljiva kao i sam roman. A, snagu koju ima i koja izbija iz ovog teksta u velikoj meri duguju činjenici da je nastala iz akcije, a ne toliko iz misli.
Kao što je primećeno u jednom od novinskih članaka o Vijanovoj knjizi, ona je nastala (sasvim slučajno, mada i usled Vijanovog poigravanja sa pseudonimom) kao igra ogledala. Vijan ju je francuskom izdavaču predstavio kao svoj prevod američkog pisca – veoma talentovanog mladog crnca Vernona Salivena. U isto vreme, glavni junak romana Li Anderson crnac je veoma belog tena koji se u malom mestu na američkom jugu izdaje za tipičnog belog pastuva koji juri za suknjama, igra bridž i golf i obećava devojkama da će ih oženiti – samo da bi se osvetio za smrt svog mlađeg brata koji je linčovan zbog veze sa belkinjom. Igra ogledala se nastavlja, jer je, nakon objavljivanja u Francuskoj, knjiga banovana zbog opscenosti i nasilja, veoma živo opisanih u romanu (kao i zbog stvarnog ubistva koje je, navodno, izvršeno pod uticajem romana i scene krvničkog ubistva dvaju devojaka). Tek kasnije, knjiga će opet biti prevedena na engleski.
Najsmešnije je što je, dok je roman pisao i poigravao se sa autorskim pravima, te prevodom sopstvenog dela, Vijan radio u Agenciji za patente i autorska prava.
Antirasistička poruka koja ni na kom mestu u romanu nije potcrtana kao objektivno stanovište autora, već isključivo plasirana iz sužene vizure glavnog junaka, čak i danas deluje kontraverzno i zastrašujuće. Dopirući iz podruma svesti Lija Andersona, prema kome je teško gajiti simpatije baš kao i prema junaku romana Ubica u meni Džima Tompsona (ili junaku Američkog psiha), osveta postaje potpuno iracionalna: osvajanje žena iz drugog plemena, te kažnjavanje drugog plemena upravo širenjem sopstvenog traga ujedno ukazuje i na činjenicu da je Li Anderson prihvatio ulogu koja mu je dodeljena i da iz nje deluje kao zver, prihvatajući svoje gene i boju kože kao jedino oružje.
Otuda je knjiga često napadana zbog mizoginije, kao i zbog opscenosti. Strast koja obuzima ove devojke i koja, čim se oslobodi, mora biti zapečaćena medenim mesecom, prikrivena kao strašna mrlja, te njihovi navodno čvrsti plantaški karakteri koji se raspadaju čim se u njih takne, u velikoj meri se mogu gledati kao kritički pogled na kulturu belog čoveka kao kulturu inhibiranosti, egoizma i tupe dosade. Ono po čemu se razlikuje od bilo kakvih antirasističkih pamfleta, i zbog čega bi mogla da deluje toliko porazno je odbijanje da se rasna mržnja prevaziđe. Umesto toga, Vijan ovaj rat tera do njegovih krajnjih granica, do ruba svesnog, do gotovo životinjskog i plemenskog rata semenom. Samim tim, oduzima mu svaku socijalnu prihvatljivost i lepe manire, zavodljivu ideologiju i teoriju.
Pljuvaću po vašim grobovima, napisana je za samo deset dana i u sebi ima upravo oštrinu i kontinuitet celovitog poteza. Uticaj tvrdih američkih krimića koje je Vijan voleo i prevodio na francuski (i to romane jednog od rodonačelnika žanra, Rejmonda Čendlera – Dama u jezeru i Veliki san) daje romanu preciznu i hladnu formu, pripovedanje iz prvog lica koje obiluje ironijom i preciznim zapažanjima.
Ljubav prema džezu i moglo bi se reći prema američkoj popularnoj kulturi (dok je ona još imala zavodljivi šmek pionirske, žilave spontanosti nad preintelektualnom Evropom), nije samo doprinela da Vijan živi u svom svetu prilično samosvojnom u odnosu na preovlađujuću kulturnu klimu u Francuskoj između dva rata, već su u velikoj meri tematski oblikovale njegovo delo, kao i ostatak njegovog stvaralaštva (džez kompozicije, pesme, kratke priče, pozorišni komadi i opere).
Iako je Vijan imao samo 26 godina kada je napisao ovaj roman, odlučnost sa kojom je ova priča ispisana, neprikosnoven stav bez ikakvih opravdanja za junaka, u velikoj meri potiče iz Vijanove porinutosti u sopstveni svet. Vijan se tokom života sprijateljio sa brojnim muzičarima poput Elingtona, Parkera i Dejvisa i pisao nekoliko eseja protiv rasizma. Bez ikakve lažne poze, u vreme kada dobar deo crnačke kulture nije ni blizu da bude prihvaćen u domenu popularne kulture, i u Pljuvaću po vašim grobovima, posvetio je jedan deo teksta odbrani ove muzike. U razgovoru sa razmaženom ćerkom vlasnika plantaže, on brani džez tvrdeći da i muzika koju ona sluša ima korene u crnom zvuku. Moglo bi se reći da je ova knjiga danas, kada su Zapad i Evropa odavno podelili ulaznice za žurku i ostalima, nešto čega se valja pribojavati. Njena prozivka je toliko jaka da bi mogla raskrinkati mnoge lažne i mondenske multikulturalističke osmehe.
Knjiga je kasnije imala ogromne tiraže, a po njoj je čak napravljen i film. Nezadovoljan adaptacijom, Vijan se jedno vreme borio sa producentima da bi naposletku zatražio da uklone njegovo ime sa špice. U bioskopu Marbeuf, nakon prvih par minuta probne projekcije filma umro je od srčanog udara u 39-oj godini.

Gifts From Enola - From Fathoms (The Mylene Sheath)

Krajem sada već daleke 2006. godine, svet instrumentalnog roka protresao je debi anonimusa iz Virdžinije, sastava Gifts From Enola. Loyal Eyes Betrayed The Mind bio je pravi praznik za underground uši - jedva punoletni mladići uspeli su da svojim hard rok pristupom u velikoj meri osveže tvrđe krilo žanra, tako da su i oni koji poslovično nisu naklonjeni ovom zvuku obratili pažnju. Kada se u obzir uzme svedenost proizašla iz sopstvene produkcije koja je za posledicu imala hipnotičku, gotovo magijsku jednostavnost, trijumf je bio potpun.
Od tada, deca sazrevaju u smeru koji će im bez sumnje doneti dosta novih poklonika, ali promene same po sebi nisu preduslov za napredak. Ovakva tendencija je već bila primetna na prošlogodišnjem split albumu sa grupom You.May.Die.In.The.Desert, a čini se da je na ovoj ploči dovedena do svog optimuma.
Još preciznije, GFE i dalje demonstriraju lakoću u stvaranju energičnih melodija, ali čini se da su ipak malo digli nogu sa papučica. Danak zrelosti plaćen je u nedostatku frenetičnog entuzijazma koji je krasio prvenac, a koji se u velikoj meri ne može pronaći na ovoj ploči. Kao što smo već rekli, time će grupa steći veći broj sledbenika, ali problem je, bar za ove uši činjenica da na teritoriji na koju je bend kročio već vlada poprilična gužva čime je ozbiljno narušena aura jedinstvenosti koja je odranije krasila ovaj bend.
Momci su posegli za širokim dijapazonom omekšivača svoje sonične vizije, inkorporirajući u svoj zvuk IDM, kantri, ambient i noise motive, a primećena je i mestimična upotreba growl (koji će vam?) i clean vokala u miksu. Možda samo u mamutskoj elegično-frenetičnoj Trieste, koja svojim trajanjem od 12 minuta nadilazi sve ostale komade utisnute na albumu, bend zvuči kao onaj stari - kadar da iz masivnih teških rifova izvuče najtananiju emociju.
Da ne ispadne da smo zlonamerni prema bendu, mora se primetiti da je From Fathoms daleko uspelije izdanje od, recimo, prošlogodišnjeg LP prvenca još jednih nada post-rok zvuka Teksašana This Will Destroy You, kojima ni veliki hajp nije pomogao u činjenici da su isporučili izdanje ispod (pre)velikih očekivanja. Za GFE ostaje velika misterija šta ih čeka u diskografskoj budućnosti, a do tada, američka publika će ovog leta moći da ih vidi na turneji (počela pre neki dan) na kojoj se nalaze u fantastičnom društvu sastava Irepress, If These Trees Could Talk i Beware of Safety.

Kuća

Dugo smo je gledali na razglednicama, maštali da budemo u njoj, da i mi imamo jednu takvu. Konačno nam se pružila prilika. Umorni od puta, ključ je poslužio svojoj svrsi popunivši za njega predviđenu prazninu u bravi. Nismo osećali teret na našim plećima, radost je učinila tela neosetljivim na bol.

Oči su nam zanemele. Ah, kakvih je tu drangulija sve bilo. Konačno nam se pred očima ukazalo ono što smo sve ove godine bili prinuđeni da zamišljamo. Spustili smo stvari i krenuli da isprobavamo mogućnosti koje nam je naš privremeni dom pružio. Ah, kakva kuhinja, sa sve escajgom, frižiderom, šporetom na gas i gomilom različitih posuda! Uzeli smo dve čaše da natočimo nektar kako bismo nazdravili napretku, tom dobročinitelju!

Sa zidova nam je namigivala gomila slika, gusto zbijene knjige koketirale su sa polica. O kompakt diskovima i dividijevima da ne pričamo. Njegovo veličanstvo televizor bilo je posađeno na svom tronu posred sobe, taman na prijatnoj udaljenosti od kožne sofe. Dva ogromna zvučnika bili su njegovi telohranitelji, a društvo za svaki respekt je kompletiralo pojačalo (da ne bude zabune, tu je bio i lap-top). Upalili smo klima uređaj, podesivši ga na temperaturu koja nam odgovara a zatim otišli u toalet. Ah, kakve pločice! Ah, kakva tuš-kabina! Ovo je život, ovo je milina.

Sa osmehom na usnama, zaspali smo krotko. Naši snovi su ispunjeni.

Sa osmehom na usnama, ustali smo vedri i čili. Smutili smo nes-kafe, zapalili cigarete, pa se mašili za blago koje se krilo u frižideru kako bismo u zdravom duhu otpočeli dan. Zalogaje je često prekidao kikot i domunđavanje. Slične manifestacije života čuli smo i u komšiluku. Civilizacija nas je pratila na svakom koraku.

Gledali smo filmove, slušali smo muziku. Ležali na krevetu sa knjigama u rukama, živeći bezbedno unutar ovih zidina. Apetit nisu kvarili ni prizori sa TV-a, sva ta krv i strahote, čemeri liposukcije, nemaju ključ za ovu bravu.

Ipak, došlo je do pada raspoloženja kada smo otkrili da je zbog kvara na cevima nestalo tople vode za tuširanje. Nesreća nikada ne ide sama, kratak spoj je naterao i zvučnike da umuknu. Naše komšije su nam uljudno stavile do znanja da im smeta buka koju proizvodi naš klima-uređaj. U prilično lošoj atmosferi dočekali smo nestanak struje.

Sa svećama u rukama, rekoše nam da se kontrolna tabla nalazi u podrumu. Jedan šrafciger može da reši problem. Mora da je do osigurača.

Put je vodio preko hodnika, koji je neuobičajeno bio pun lica sličnih našim, lica koja su kuću držala u zenicama svojih očiju, vođeni željom da i oni u njoj malo požive. Ali, nije bilo dovoljno mesta za sve.

Pod okriljem tmine, njihova lica su zadobijala vučje obličje, a tragovi šiba života prepoznavali su im se po telu. Nesnosno su se osećali na znoj, spermu i menstrualnu krv, zasukanih rukava, ubijali su vreme jedući slabo pečeno meso čudne boje prstima.

„Hm, ovoga nije bilo na razglednicama“, prošlo nam je kroz glavu, ali je ta misao brzo poražena pred snagom uverenja – sve će se vratiti na staro kada promenimo osigurač! Nanovo obodreni, skupili smo resurse snage za taj žrtve vredan cilj. Mrak je bio sve gušći, i sa zipo upaljačem i svećama u rukama uspeli smo da teškom mukom otvorimo vrata podruma.

Prizor nas je prenerazio.

Naslagane na gomile, hiljade beživotnih tela tražilo je svojim tupim pogledima odgovor na samo jedno pitanje – zašto? Za odgovor nije trebalo dugo koračati. Jedna mala vrata u kojoj se nalazila kontrolna tabla čuvalo je na desetine naoružanih kauboja koje je poput sene pratio vonj industrijskog alkohola. Šrafciger u rukama nam je otvorio i ta, dobro čuvana vrata. Pošto su se otvorila, naše oči je zaslepila zlatna svetlost. Prostorija je bila preplavljena zlatom, dijamantima, brilijantima i sličnim drangulijama. Zelenaške osmehe u zabačenom je kutku skrivala hrpa nekakvih spisa.

Iako nam je cilj bio da sredimo osigurač, lađe su nam sasvim potonule. Zar je to bila naša zvezda vodilja? Pirat sa povezom preko oka i kamom u ustima, kukom na ruci nam je dao znak da požurimo. Sila Boga ne moli, nekako uspesmo da ubodemo pravi osigurač i vratimo svetlost u naše živote, koja je, ruku na srce, bila prilično slabašna u odnosu na šljašt svog tog okružujućeg blaga.

Penjući se ponovo uz hodničke stepenice, videli smo gomilu kako se skuplja oko ogromnog livenog kazana. Na samu pomisao šta bi moglo da se događa u njegovoj nutrini malo nam je pozlilo, pa smo deo žuči ostavili na basamacima.

Popesmo se gore. I pokušali smo da zaboravimo sve što smo videli. Ne lezi vraže. Na televiziji su pričali i dalje istu priču, sva muzika je zvučala isto, a da nam plate nismo bili u stanju da nešto stavimo u usta. Friz se ionako istopio, a hrana je dobila onaj raspušteno otužan izgled i miris.

U takvom, pomalo mračnjikavom raspoloženju dočekasmo jutro nakon rđavog sna koji je konstantno bio prekidan jaucima i šuštanjem. Stranice pojedinih knjiga se lelujale u vazduhu, od diskova i dividijeva samo su neki preostali. Oči su počele da vide dok gledaju, a uši da čuju dok slušaju – na tepihu, po parketu i pločicama primetili smo male barice krvi. Zapravo, što smo više gledali barice su bile sve veće pretvarajući se u bare. I na donedavno sveže okrečenim zidovima pojavili su se ružičasti plikovi koji su polako ali sigurno postajali sve veći i veći. Miris trulog ljudskog mesa bivao je sve jači. Đonovi su krvavo zašljapkali. Krvostaj je iz časa u čas bivao sve veći. Hvatala nas je panika, dok smo u krvavoj stihiji naletali na plutajuća giljotine, tenkove, puško-mitraljeze, bombardere i džipove. Sa polica su iz knjiga poleteli brojni beli listovi, mada je bilo i onih kojima stihija nimalo nije naudila pa su se svojom olovnom težinom održavali na površini.

Krvava bujica je bila sve veća, i morali smo da počnemo da plivamo u njoj, kako bismo se održali na površini, posmatrajući brojne kompakt diskove i dividijeve kako tonu na dno. Broj ubojitih predmeta koje je tok sluzave tečnosti nanosio do naših tela bivao je sve veći – naletali smo na bombe, bajonete, sečiva, lukove i strele i nunčake, između ostalog. Bilo je dosta i mlitavih, poluraspalih tela žena i dece.

Stvari su se izmakle kontroli. Oaza slobode je zapravo bila tamnica, a mi smo bili u njenom samom središtu. Instinkti su nam govorili da jedino što je vredno života je da se iz njih izbavimo.

I i dalje plivamo. Obala se ne nazire, ali je sanjamo. Maštamo o danu kada ćemo na njoj polagati kamen temeljac naše kuće. Bez podruma.

Saxon Shore - It Doesn't Matter (Broken Factory/&)

Američki post-rok sastav Saxon Shore na sceni je od početka novog milenijuma, što znači da pripadaju klasi sastava koju predvode Teksašani Explosions in the Sky. Posle četvorogodišnje pauze, grupa je objavila svoj peti studijski album.
Već na prethodnom izdanju "The Exquisite Death of Saxon Shore" bila je primetna tendencija benda u stvaranju anđeoskih tiho-glasnih zvučnih meditacija koje novim slušanjima nisu zadobijale kvalitet više, već se, bar u mom slučaju, klatno pomeralo u pravcu dosade. diskografsko uskrsnuće sastava nije donelo neke značajnije pomake u tom pravcu.
Ako ste ljubitelji "koldplejevski" nastrojenog post-roka kakav upražnjavaju Irci God is an Astronaut, onda je It Doesn't Matter prava stvar za vas. Ovaj album je jednočasovna stilska vežba mahom na temu emocionalnosti u doba komfora, za koju se pobrinuo producent Dave Fridmann iz Mercury Rev, poznat po radu sa bendovima kao što su, između ostalih, cenjeni Low, Mogwai i Flaming Lips, ali i "indie rock senzacije" tipa Clap Your Hands Say Yeah i Tapes n' Tapes.
Tehnički se Amerikancima nema šta zameriti, i nema sumnje da je ovo "ona" muzika koju će kritika dočekati sa odobravanjem. No, pažljivijim preslušavanjem ne dolazi se do nekih značajnijih otkrića te ovaj album možemo preporučiti onima kojima je potrebno malo slušalačkog post-rok treninga.
It Doesn't Matter nije loš album, ali je ravan i usiljen. Činjenica da je "Marked with Knowledge" sa prethodnog albuma grupe završila kao zvučna podloga za jednu Sonijevu reklamu možda nekog ushićuje jer govori o tzv. korporativnim preobražajima, ali ujedno otkriva i estradne aspiracije sastava. Tvrdi se da je i to umetnost, iako ostaje pitanje da li se to uopšte može tako nazvati, kažu da može, jer danas sve može...
NekolikoPesama

Rokumentarci vol. 4: Get Thrashed: The Story of Thrash Metal/True Norwegian Black Metal/Behind The Music: Yusuf Islam/Cat Stevens

Dižemo iz prašine naš mali serijal, koji smo započeli ovde, nastavili ovde i stali ovde, iako su neki hvale vredni rokumentarci brižljivo analizirani baš na ovom mestu.

Ostajemo na području metala i u ovoj epizodi i prvo prezentujemo filmovanu storiju Rika Ernsta o treš metalu iz 2007. Treš nije đubre, kako obično primećuju zlonamernici pošto ima h između T i R i znači nešto, ali sam u međuvremenu zaboravio šta, nešto tipa vitlati... Šta god bilo, kao starom headbangeru koji je počeo da stasava tokom devedesetih, ovo je neobično važna vrsta muzike. Ako za punk kažemo da je oduvek predstavljao pop u mojim očima, onda je thrash metal u svakom slučaju punk. Ovaj film pruža realnu sliku, zbog čega je to tako.
Nastao pod uticajem punka i NWOBHM, a kao svojevrstan protest uperen protiv banalnih metalskih sadržaja, thrash metal je osamdesetih godina brzo stekao svoju popularnost zahvaljujući dobroj atmosferi koja je vladala na sceni i obiljem dobrih grupa. Svi hejteri grupe Metallica će se podsetiti zbog čega je ova rok institucija nekada važila za kultni bend, a naravno, predstavljeni su i ostali članovi takozvane velike četvorke - grupe Slayer, Anthrax i Megadeth, sa sve vrlo zanimljivim izjavama članova tih grupa, gde, očekivano, u svim segmentima prednjači nadobudni Dave Mustaine, koga opet ne možeš da ne gotiviš zbog nekih pesama.
Priča o najvećima je samo vrh ledenog brega, i dalje se račva u ništa manje kvalitetnim ali zato osetno slabije eksponiranim rukavcima koji čine sastavi Exodus, Testament, Death Angel te nemački predstavnici kao što su Kreator i Sodom. Autori se nisu ni tu zaustavili pa su u bonus materijalu predstavili još hrpu bendova čime se sa jedne strane dobija uvid u masovnost čitave priče, ali se sa druge strane gubi fokus...
Uprkos ovim zamerkama, ovaj film svakako vredi pogledati jer otkriva jednu supkulturu koja se iz sve snage borila protiv uvreženih stereotipa koji su se zbog generičkog termina kojim je njihova muzika žigosana lepili i na njih same. Priče o Paulu Ballofu ili svit-metalcima pozerima reflektuju istinsko mladalačko ludilo koje se usled velikih napora koje iziskuje bavljenje muzičkim biznisom ugasilo sa prelaskom viđenijih imena u mainstream i raspadom scene. No, kako se može videti u završnom delu filma, uticaj thrash metala na dalju genezu metal muzike je neizbrisiv i njegov duh i dalje zaposeda čupavce širom sveta.
Zbog svega toga, nimalo ne čudi da je u eri koju simbolizuje manjak entuzijazma potreba za stvaranjem i gledanjem ovakvih filmova sve veća. Prozor u jedno drugačije vreme koje karakterišu ljubav i strast prema muzici kroz ovaj film je otvoren.


Idemo još žešće, tako što ćemo se u sledećem segmentu baviti polusatnim filmom True Norwegian Black Metal koji uprkos zbirnom naslovu za svoj predmet interesovanja mahom ima samo jednu osobu - Gaahla iz grupe Gorgoroth. Čak i ovlašnim poznavaocima prilika na sceni ova imena su poznata jer se na njih lepio publicitet koji nema mnogo veze sa muzikom...
Takav estradni pristup mi je oduvek predstavljao prepreku da ovaj bend shvatam ozbiljno, ali ako ništa drugo, filmska razglednica iz Gaahlovog pustog i zavejanog sela me je nagnala da počnem da poštujem ovog lika, koliko god na početku čitave priče on bio antipatičan. Iz ovog filma saznajemo da je Gaahl svojevremeno bio jedini učenik u obližnjoj osnovnoj školi, da u selu uglavnom ne postoji put, a kada odluči da povede filmsku ekipu duboko u šumu kako bi im pokazao kolibu svog dede, inače njegovo omiljeno mesto - dolazi se do utiska da su članovi filmske ekipe gomila plašljivih hipstera u odnosu na koje Gaahl izgleda stvarniji od stvarnosti.
Iako u filmu ima dobrih momenata, on se do svog kraja pretvara u opštu konfuziju, zahvaljujući ponašanju svojih stvaralaca koji se ponašaju toliko neuračunljivo da to postaje komično. Bez obzira na ove detalje, i ovaj film pruža dragocene uvide u blek metalsku priču.
Pogledajte.

Da se ova rokumentarna epizoda ne bi pretvorila u Triple Thrash Threat, poslednji u nizu filmova pripada potpuno drugačijem sazvučju. U pitanju čak nije ni film, već jedna epizoda rokumentarnog serijala "Behind the Music", koji se sa uspehom godinama emituje na televiziji VH-1. Epizoda koju sam ja gledao, posvećena je jednom od zanimljivijih muzičara - Yusufu Islamu, ranije poznatijem kao Cat Stevens.

Dete kiparskih Grka koje je odraslo u Londonu brzo je otkrilo svoj muzički talenat koji nije prošao neopažen ni kod lovaca na talente, koji su ubrzo trljali ruke zahvaljući velikom uspehu koji je Cat ekspresno postigao. Ali, njegova životna priča puna je uspona i padova - sa 18 godina mu je rečeno da će ubrzo umreti od tuberkuloze ali se on čudesno oporavio. Sa godinama, počele su da ga privlače onostrane discipline poput astrologije i numerologije ali njegovo verovanje u Boga počinje kada se jednog dana zamalo udavio u okeanu. Sam Islam kaže da se u tom trenutku zavetovao Bogu ukoliko mu život bude spasen.
Rečeno-učinjeno, Stevensu je neko doneo na poklon Kuran i on je postao musliman, ubrzo se potpuno povukavši iz sveta šou-biznisa. Postao je jedan od viđenijih britanskih muslimana i dobrotvor islamskih škola. Frka vezana za fatvu bačenu na Salmana Ruždija povodom "Satanskih stihova" dovela je do odijuma prema njemu u zapadnoj javnosti budući da je davao izjave koje su potvrđivale islamsku stranu priče. Grudva ludila se zakotrljala te tako imamo prilike da vidimo kako su u SAD masovno uništavani nosači zvuka koje je upravo Islam potpisao.

Pojas za spasavanje stiže mu nekoliko godina kasnije - sa bosanskim vihorom rata, Islam postaje veoma zagrejan za bošnjačku stvar - toliko da je u Sarajevu 1997. posle velike pauze održao koncert, na kome je doduše svirao samo tradicionalnu islamsku muziku. Dosta pažnje je posvećeno njegovom druženju sa nekim Alijinim ministrom koji se prezivao Ljubijankić, koji mu je dao jednu pesmu sa željom da je Islam odsvira a zatim poginuo u ratu. To je Islama dosta pogodilo pa je rešio da tu pesmu odmah snimi.

E sad, imamo u jednom kadru Islama kako u Srebrenici mumla fraze o genocidu, da bi u sledećem kadru videli tekst Ljubijankićeve pesme u kojoj se spominje i Bihać. Ostaje misterija da li je Islamu poznato da su se u tom gradu bosanski muslimani tokom rata međusobno ubijali...

Odgovor na to pitanje ostaje prećutan, ali mi ćemo u dobrom duhu završiti ovaj pregled rokumentaraca, nedvosmislenom podrškom jednom od retkih ratnih bosanskih političara koji je bio za mir, suživot i kompromis, pa pošto se to nije uklapalo u koncepcije Zapada i njihovih vojnih satelita na Balkanu, Babo sada čami u zatvoru zbog ratnih zločina, dok se zločinci slobodno šetaju i drže svoje demokratske tirade.

Lalalalalala...

Now that I've lost everything to you
You say you wanna start something new
And it's breakin' my heart you're leavin'
Baby, I'm grievin'
But if you wanna leave, take good care
Hope you have a lot of nice things to wear
But then a lot of nice things turn bad out there

Oh, baby, baby, it's a wild world
It's hard to get by just upon a smile
Oh, baby, baby, it's a wild world
and I'll always remember you like a child, girl

You know I've seen a lot of what the world can do
And it's breakin' my heart in two
Because I never wanna see you sad, girl
Don't be a bad girl
But if you wanna leave, take good care
Hope you make a lot of nice friends out there
But just remember there's a lot of bad and beware

Lalalalala....

Baby, I love you
But if you wanna leave, take good care
Hope you make a lot of nice friends out there
But just remember there's a lot of bad and beware

Otavio Kapelani - Ko je Lu Šortino? (Laguna, 2006)

Kao jedan od retkih preostalih prolaza politički nekorektnog govora u ova sterilna & pokvarena vremena preostala je mafijaška tematika. Obrađivana gotovo u svakom relevantnom vidu savremene kulture, ona za mnoge predstavlja i jedinu tačku izlaska iz svakodnevnog. Građa (stereotipi) koja je u međuvremenu prikupljena prilično ubedljivo govori u prilog tezi da je ova tema u dobroj meri iscrpljena. Već vidim čitaoca kako na pomen mafijaškog romana kaže "O ne!", odrečno vrteći glavom.
Ne znam gde sam pročitao i ko je rekao da je svojeveremeno bilo izuzetno teško prodati mafijaše Holivudu, ali kada se to jednom dogodilo, ljubav i dalje traje, a i sličan se sličnom raduje, dodao bih cinično i ne bez zadovoljstva. Čini se da je nemoguće utoliti žeđ publike za krvlju, dolarima, prevarama i raskalašnim životom, no ako ništa drugo - italijanski filosof Otavio Kapelani u svom delu "Ko je Lu Šortino?" na lep način spaja holivudsku fascinaciju sa narativnim darom.
Daleko od suvog i ogorčenog realizma Roberta Savijana, Kapelani svoju storiju o bizarnim filmovima u kojima su silikonske grudi napunjene dinamitom, presmešnim likovima koji su na ovaj ili onaj način vezani za mafiju iako u svakodnevnom životu prodaju marcipan ili friziraju gospođe smešta u propitivanje složenih odnosa američkih i sicilijanskih mafijaša koje spajaju zajednički preci.
Kapelani je očigledno veliki fan mafijaške umetnosti pa se iz ovog njegovog spisa mogu saznati trivijalnosti o italo-ikonama Holivuda kao što su Martin Skorseze ili Robert De Niro. Njegov adut je sigurno i duhovitost ("bio je ćelav i imao orlovski nos, baš kao što su oni retki francuski stilisti koji nisu homoseksualci"), koja ostaje najveća vrednost ove knjige, pomalo neobično napisane - manje kao roman, a više kao da sa piscem sediš u nekoj zavetrini i dok pijuckate osvežavajuća pića on ti prepričava svoje zamisli.
A te zamisli su fantastične i zamršene, sa gomilom likova čije se sudbine prepliću i razvijaju u raznim nemogućim pravcima, uz obilje statusnih simbola, prekih pogleda, krvi i neizbežnih roštilja. Osim duhovitosti, Kapelani prezentuje i osobit ulični šmek u pripovedanju- preko potreban u storijama ovog tipa. Možda mu se može zameriti zbog odluke da naslove poglavlja daje po rečenicama kojima ta ista poglavlja počinju, ali vremenom se čitalac navikne i na ovaj neinventivni literarni zahvat.
Sve u svemu, uprkos "mrkim" predispozicijama svoje tematike, "Ko je Lu Šortino?" je jedna nepretenciozna i nadasve šarmantna i zabavna knjiga u kojoj mafijaši uglavnom liče na one šmokljane iz (khm khm) odličnog Džarmuševog "Ghost Doga". Nema sumnje da bi bilo prilično interesantno videti ekranizaciju ovog dela, koje je u trenutku objavljivanja na našem tržištu bilo prevedeno na deset jezika.

Gattaca (1997)

Tako je, tek pre koju nedelju sam, delimično u društvu filmske polovine nasdvoje pogledao ovaj film Andrewa Nicola, snimljen pre 12 godina. Sećam se da je još u davno upokojenoj "X-Zabavi" dobio odlične četiri zvezde, što je već samo po sebi bila dovoljna preporuka jer je filmska ekipa tog, sada već mitskog časopisa, za razliku od muzičke držala manje-više ujednačen kriterijum, tj. visoke ocene su uglavnom značile dobra ostvarenja. Ovakav trend ocenjivanja, mada sa zadrškom i u daleko manjoj meri, preuzeo je i Popboks duhovni (čitaj ideološki) naslednik Lukovićevog čeda. Bez želje da previše kritikujem bilo koga, na ovom mestu, sa razlozima koji sežu u pomenutu prošlost, nikada nećete videti ocene jer nam je iz ličnog iskustva poznato da kada ih ima, svi ispisani slovni znakovi padaju u senku jednog broja.
Na svoj način, to su osnovni, simplifikovani zakoni kapitalizma, a prilično ubedljivo viđenje njegove budućnosti (i naše sa njim kukavnim) pruža ovo holivudsko ostvarenje. U distopijanskom svetu koji portretiše ovaj film, nauka je do kraja iskoristila svoje totalitarne potencijale i služi u svrhu selekcije najboljih primeraka ljudskog roda, a to su po pravilu oni koji su začeti uz njenu asistenciju, dok oni koji poreklo vode iz greha ljubavnog čina imaju suviše anomalija mereno kriterijumima savremene bezbožničke religije. Glavni junak Vincent Freeman (Ethan Hawke) začet je starovremskim, prirodnim putem, što ga automatski udaljava od njegove opsesije da postane astronaut, budući da ima dioptriju i muskulaturu koja ne zadovoljava rigidnu selekciju naučnih talibana. Freeman ima strast koja ga, kao u svakom holivudskom filmu, vodi do ostvarenja svog cilja.
Iako je osnovna priča prilično dobro postavljena, Holivud je svojim insistiranjem na preteranom zaplitanju morao da umeša prste, što će oni koji nisu gledali film moći da primete pri samom njegovom kraju kada ova naučno-fantastična drama bez potrebe zadobija elemente trilera. Elementi od kojih je Gattaca satkana kao što su dupli identitet, autsajderski mentalitet, pandurska istraga itd. svi odreda su odavno u holivudskom kanonu, ali ono što izdvaja ovaj film je uglavnom dobro raspoređivanje tih elemenata koji, kad se podvuče crta, svakoga od nas grešno začetih dovodi u stanje identifikacije sa likom koji tumači meni ne previše simpatični Ethan Hawke.
Osim njega glavne role igraju solidni Jude Law, pisac Gore Vidal i ni-tu-ni-tamo Uma Thurman koja je rešila da nakon ovog filmskog iskustva produži svoju romansu sa Hawkeom i rodi mu dvoje dece. Plamen njihove ljubavi je kasnije ugašen, ali buktinja osnovne ideje ovog filma tinja i dalje, što je retko dostignuće proizvoda za jednokratnu upotrebu. Koliko god da su nam fizičke predispozicije manjkave, ono što razdvaja uspešne od neuspešnih je definisanje životne misije i upotreba volje u cilju njenog ispunjenja. Kada se ti preduslovi ispune, ni zvezde nisu daleko.
Što se tiče makro-plana, Gattaca na gotovo poetski način demonstrira opasnosti i ograničenja beskrajnog napretka, ističući u prvi plan ono iskonsko u čoveku, ono na šta i trilionima dolara dotirana nauka može samo da slegne svojim nabildovanim ramenima, uprkos uveravanjima u svoju superiornost.

Tortoise - Beacons of Ancestorship (Thrill Jockey)

U tzv. prvoj generaciji post-rok aktova, u koje ubrajamo mitski sastav Slint i razbijački i brzo razbijeni, fenomenalni bend Rodan, čikaška trupa Tortoise oduvek je u toj grupi sastava zvučala najmanje rok i najviše post. Kao bend koji je učešćima svojih članova u radu drugih grupa (Bastro, Gastr del Sol, Slint) prošarao istoriju smislene savremene muzičke scene, Tortoise je svojom dugovečnošću nadživeo manje-više sve bendove iz svoje generacije ustoličivši se kao istinska institucija proverenog zvuka.
Prošlo je već pola dekade od poslednjeg studijskog albuma It's All Around You, kritički dobro prihvaćenog izdanja u doba kada se mislilo da je značajna uloga sastava ostala zarobljena u prošlosti, a da su primat u post-rok igri preuzela neka druga imena. Vreme je pokazalo da od ove procene ništa nije bilo dalje od istine, a grupa je studijsku pauzu predupredila izdavši pre tri godine čak dva albuma - kolekciju obrada sa kraljem čemera Bonijem Prinsom Bilijem i Lazarus Taxon, kolekciju b-strana i rariteta od koje bukvalno zastaje dah, jer je na 3 kompakt diska grupa ovim izdanjem prezentovala više originalnosti nego što to mnogim cenjenim imenima pođe za rukom tokom čitave karijere.
Beacons of Ancestorship je njihov šesti studijski album i predstavlja sublimaciju i sažimanje dosadašnjih zvučnih iskustava grupe, poznate po tome što je u svojoj karijeri bila usredsređena na avanturističko istraživanje zvuka, a nesputana žanrovskim konvencijama. Tako je i na ovoj ploči - majstorska ritam sekcija čini osnovu konstantnih izleta u eksperimentalne, electro, dub, prangijaške i elegantne vode koje od Beacons of Ancestorship sačinjavaju retko merodavnu zvučnu razglednicu trenutka.
Veseli prvi singl Prepare Your Coffin, koji u sebi na electro osnovi spaja dub, post-rok i džez iskustva, smešten je posle uvodne zvučne electro zezalice High Class Slim Came Floatin' In koja je svojevrsna zamka koja će brojne nestrpljive slušaoce primorati da odustanu na samom početku. Ostalima je pružena privilegija da će imati šta da čuju - u tehnički besprekornoj svirci, po čemu je grupa i poznata, prepoznaju se i inkorporirani motivi iz opusa drugih značajnih bendova - Northern Something je maksimalno radikalizovan zvučni pejsaž koji pomalo podseća na radove grupe Pivot, Gigantes svojim psihedeličnim far-east ugođajem momentalno u sećanje priziva sastav Grails, dok je razularena elektro-punk vožnja Yinxianghechengqi na fonu energičnije zaostavštine vašingtonskih velikana post-roka, benda Trans AM. Ipak, najjači utisak na ovoj odličnoj ploči ostavlja elegantna i tajnovita laganica The Fall of Seven Diamonds Plus One, u kojoj su sve sviračke vrline i odlike sastava skupljene na jedno mesto, da bi se relaksirana atmosfera prenela i na još jednu pretežno elektro temu Minors.
Možda previše elitistički nastrojeni za šire mase, Tortoise u prosvećenijim krugovima i ovom pločom nastavljaju da zrače profesorskom aurom. Iako ovom albumu u svakom slučaju fali bar još nekoliko jačih tema da bude svrstan u klasike, nema sumnje da u muzičkom svetu sa one strane šou biznisa Tortoise predstavljaju sinonim za klasu.

Jebo vas Žižek

„Mrzim studente, oni su (kao i većina ljudi) uglavnom glupi i dosadni.”

(Slavoj Žižek, iz intervjua za nedeljnik Vreme)

Rečenica ovog vajnog filozofa, iskrenog cinika, samozvanog perverta svakako je cenjena zbog svoje iskrenosti i ničim obuzdane bahatosti. Ali, vrednost ove iskrenosti se iscrpljuje u činjenici da je to iskrenost jednog detektora laži. Tj. osobe koja svojevoljno pristaje da bude usta inače lažljivog i licemernog vremena. Što laž samo produžava, čineći ovu iskrenost njenim sastavnim delom i pragmatičnim vicem na pauzi za ručak. Svaki prost čovek pomisliće da Žižek priča o nekom drugom dosadnom studentu, a ne o njemu koji je tako zanimljiv. Svi se smešimo na vic, jer bi u protivnom značilo da smo se prepoznali. Ko je dosadni student u ovoj vickastoj priči i dete da mu se professor, gospon Žižek oduži za par sati sna koje je uplatio na državnom pojilu na kom gospon Žižek takođe sisa.

Zapravo, reč je o vremenu u kom se profesori (uostalom, kao i lekari), u ime neke više nauke, nedodirljive sfere sedefaste mudrosti odriču inicijalnog motive svojih profesija, težeći nadobudnoj, nacisoidnoj samostalnosti intelektualca, veštaka (takoreći forenzičara misli) iz koje sa prezirom gledaju na svoje pacijente, takoreći učenike, jednom rečju bolesnike. Koji dolaze po svoju dijagnozu i po sertifikat da su od bolesti, tj. neznanja izlečeni. Jadno nam izlečenje. Za glupost, u ova divna vremena, barem nikom ne moramo da platimo te silne novce i budemo popišani kao dosadni sagovornici. Zuriš fino u svoju tabulu razu, ko DJ u svoju konzolu i sviraš muzikom najtalentovanijeg tamburaša. Jedeš svoja govna. Mesto da plaćaš da, u smokngu, za stolom, kusaš postavljena.

Dakle, nije reč o ljudskom priznanju, već o intelektualnoj mašini prikačenoj na debelo crevo društva, parazitski ušuškanoj u anus akademske guzičetine u koju se čvrsto zabola zahvaljujući pukoj veri savremenog društva u slobodu i nedostižnost individualca intelektualca, na koju se studenti skupljaju ko muve gladne intelektualne probave, a ne znanja i akademskih noša u vidu loža. Jer, Žižek, ako već tolko mrzi studente, te ako su mu dosadni, može fino da ode u zalazak sunca. Al, jebiga, treba mu kvorum.

Zdravo za gotovo se uzima činjenica da samo učiteljica u obdaništu i osnovnoj školi mora da se pridržava nekakvih pravila u odnosu prema deci. Ako smo odrasli, te ako gospodin Žižek i njemu slični ne uviđaju da su, prihvativši posao profesora po kodeksu svog zanimanja obavezni da rade, a ne da im bude zanimljivo, da podučavaju, a ne da se šepure, onda bi bar neki savez studenata mogao da traži svrgnuće profesora Žižeka ome je tako prokleto francuski dosadno da u slobodno vreme može da se snima kako satima pluta po bezimenom jezeru analizirajući holivudske klasike. Samo zbog ovakvih likova, priželjkujem treći svetski rat.

Zaista je nejasno zašto se u vreme kad se nadiže tolka halabuka oko svakog, i najmanjeg kršenja ovih ili onih prava, nikada ne poteže pitanje bahatosti intelektualca u državnoj, dakle javnoj, da ne kažem komunalnoj službi. Sede po Savetima, Direkcijama Kurca i Palca, a onda, u intervjuima seru kako im je dosadno. Sine, idi kopaj, zabavi se. Ne, toj zaštićenoj vrsti je dozvoljeno baš sve. Da sere po studentima, da ne dolazi na predavanja, da iznajmljuje studentske prostorije, a sve mu se to toleriše jer je bokte pametan, uman, zanimljiv. Jer, se dokazuje na drugim poljima (pisanje knjiga, serkanje po TV emisijama, te promišljanje našeg doba, i ostalim vremenskim prognozama). Najbolja vajda od te bratije videla se na primeru baš svekolike ekonomske krize. Okupili se svi ko na sahrani, pa drže posmrtne govore I, gramatički rečeno, bivaju pametni. A, što ne beše, bejahu, bejasmo… Deklinacija, sedi jedan! Svi smo pričali o ekonomskoj krizi kao povodu da se preispita naše ponašanje u ekonomiji, al retko ko poteže suštinu plaćanja tolkih pametnih TV gava, profesora I intelektualne elite koja se vazda skuplja ko lešinar da oglođe leš i pokupi napojnicu.

E, pa, godspodo, ako nećete da postojite u toj tako gadnoj i prizemnoj realnosti kao što je studentska učionica, ako su vam tolko tanki i prozaični studentski radovi, dete se lepo sklonite i ustupite to radno mesto nekom drugom pedagogu. Vas država ne plaća da budete sedma prostorija iz narodne bajke koju mali glupi Perica (koji je, btw, platio boga oca da uopšte u tu zgradu uđe s knjigama pod miškom) ne sme da uđe jer će da ga, tako prostog i nezanimljivog proguta mrak. Kalite se na drugom mestu, o svom trošku.

Gospodin Žižek, kao i većina profesora na fakultetima i masterima flasterima, uprkos svojoj inteligenciji, propušta da shvati najjednostavniju stvar, a to je da njihov posao profesora nije povod za ćaskanje sa zanimljivim ljudima, pred kojim će moći da nađu dovoljno jak i inspirativan odziv na svoja promišljanja, već poziv, baš kao i bilo koji drugi u kom, osim narcisoidne zabave i duhovnog uzdizanja postoji nešto što se zove dužnost i obaveza.

Dosta profesora ponaša se prema svojoj katedri kao prema sopstvenoj prćiji, pri čemu su studenti kakve pčele radilice koje treba da zgušnjavaju vazduh oko njih, da ne priča u prazno. Intelektualni pornografi, u stanju su, da na časovima tipa masovnih medija kenjaju o pogubnosti turbo folka na mentalno stanje nacije, dok ispod stola spremaju torbicu i popravljaju podvezice da se za koji minut, baš ko Ceca, nađu na drugoj tezgi i odigraju intelektualni trbušnjak. Tezgareći po zemlji i regionu, kurvajući se po okruglim stolovima, Savetima Festivala, Udruženjima Šarenih Papagaja i ostalim Štajgama, gospoda ne menjaju čak ni kravate i gaće. Mesto novca međ sise i međunožja, utačinju im, uturavaju i zavlače pohvale, ponude u vidu priloga Enciklopediji, Antologiji i ostaloj papirnatoj Serologiji. E, pa gospodo, ajte bar plaknite usta. To što se akate po svetu ideja i promišljanja, ne čini vas ni malo manje probitačnim od Cece ili koje druge svatovske svrake. Ona bar peva mladencima, vi ih svojim predavanjima unapred sahranjujete.

Prihvatanje ovakve bahatosti, suštinskog bezobrazluka i nepoštovanja od strane jednog intelektualca koji se, sticajem okolnosti, našao u ulozi pedagoga, koji tako mondenski mrzi svoj posao, nikako nije samosvojna pojava, niti nepravda nad nevinim žrtvama. Studenti, ljudi koji dolaze na fakultet ili polažu ispite kod ovih ljudi u stanju su poricanja. Recimo, spisak njihove ranjivosti nemerljiva je, ali su ovu bahatu penetraciju spremni da otrpe svaki put kad se profi intelektualno nadigne. Recimo, neće otrpeti mržnju neke ulične bitange koja bi mu (ili joj) dobacila da je ružan, stoka, žensko, ciganin ili siromašni goljo. Ne trpe da neko kolje živinu, muči decu ili ubija susedno pleme. Gledaju ga s visine i tvrde, to je izmanipulisan, mržnjom zadojen, niski stvor. Za to vreme marljivo rade na masteru kod nepostojećeg profesora koji se svako malo pojavljuje po nedeljnicima dolivajući ulje na vatru i redovno kupeći svoju profesorsku platu.

Ne uklapa se u njihovu krajnje ranjivu auru koja vibrira na niz političkih i društvenih problema. Možda svaki od njih misli da Žižek ne misli na njih, ili da bi profesor koji im na faksu predaje došao na svoj čas mesto što šalje asistenta, kada bi samo on jedan sedeo u učionici. Možda misli da su te reči metaforične, da se odnose na nekog drugoga, da je reč tek o ideji i provokaciji vickastog intelektualca. Ali, dokle na ideje odgovarati smeškom, na metaforičnu mržnju intelektualnim odobravanjem osobe koja kapira vic? Poučno bi bilo reći: ne kapiram. Jedno, za svagda. Jer, kad ste zadnji put sreli osobu koja ne kapira vic? Svi ih razumeju, što znači da se uvek odnose na nekog drugog. Ali, na koga?

Intelektualce često, usled nekog straha da ćemo ispasti glupi u društvu odbijamo da shvatimo doslovno, te da reagujemo odmah, ko što bismo reagovali na uličnog psa koji nas pojuri. Čisto fazona radi, ajd da shvatimo doslovno njihove velike misli.

Jer, većina njih jesu profesori koji, pod izgovorom da nas uče da mislimo i da učimo, mesto da nas uče tamo neke glupe i sažvakane sadržaje koj su napisale tamo neke plaćene budale (ko da su oni tu s marsa pali), ne rade baš ništa. Profesorski posao im je tek tezga, mesto za razbibrigu, socijalni status. I iako se na sve strane priča o profesorima koji primaju mito, svi žude za onim velikanima zbog kojih se upisuju masteri i ostala skupa prodavala magle, samo da te profesore ni ne vide, ili da sede na njihovim časovima kako bi im ovi rekli da ih mrze i da su im dosadni. Plaćamo mistifikaciju.

Ima i onih koji su u stanju da na svojim predavanjima pričaju ama baš o svemu, samo ne o onome zbog čega su tu. I stalno imaju neki izgovor: kako mi da učimo, kad je napolju onolko sranje, dušice male napaćene, mi smo ovde jedini normalni. Daj otkaz, sine! I da se nosiš sa svojom šezdesosmaškom pričom kad su profesori bili izvor inspiracije za mlade, lelujave studente koji su na faks dolazili po vođu, studentskog glavešinu i profesorsku maticu. Jasno je da se u svakom sranju, profesori uvek izvuku. U mojoj pobuni, prvi bi ti leteo sa sve svojim lančanim staništima po anusima ujedinjenih akademskih pojilišta. Sine, radi svoj posao ili radi iz ilegale. Ne fingiraj da ti je učionica Če Gevarino sklonište, a mi tvoji jataci kad nas posle tapšeš po ramenu i pozivaš na parti zvani master. Da ponesemo svoje piće, razume se, vredno hiljade evra.

Kao da pedagogija više ne postoji kao profesija, da je podučavanje bilo čemu toliko potcenjeno kao veština, zanimanje i zanat da do izražaja dolazi samo u američkim filmovima što se dešavaju po državnim školama za siromašne i skrajnute luzere. Svi ostali fakulteti, podrazumevaju (iako to ne govore) da, čim si imao da iskeširaš tu godinu, nije ti frka da slušaš o menopauzama ocvalih intelektualki i jebačkim intepretacijama Kamija. Da masiraš bolna mesta napaćenih disidenata na državnoj plati. Tolko penzionisanih buntovnika da ti se smuči. Preneli sav tovar na polje ideja, pa još tebi seru da si im dosadan. Dok seru o stanju u zemlji, cereći se zajedno sa studentarijom na račun dosadnih profesora koji se ne kupaju, koji unjkavo čitaju predavanja i zadremaju dok student čita seminarski, ne rade svoj posao. Misle da je dovoljno što su prosto tu. U pauzi između dva intervjua. Ne znaju osnove, a seru o finesama.

U životu se plaća da bi sedeo preko puta neke umišljene intelektualne budaletine koja će da te gleda s visine i da prezire svaki trenutak koji provede s tobom kad bi mogla biti na nekom okruglom stolu dudlajući kisele vode dok sere o nestašici i mašta o jebanju s intelektualnim srodnicima, o zadnjicama stišnjenim u akademske futrole i jeftine poveze za diplomski iz glupog kopi centra. Podučavanje je tolko malo vredno, svi bi da saslušaju studenta samo ako je ekstra talentovan, zanimljiv, uzbudljiv. Potcenjuju lika koji bi prosto da diplomira. To je tako beznačajno. Iako godinama pečatiraju mozgove, dižu nos nad formalnostima ne shvatajući da žive od najveće formalnosti na svetu, a to je obrazovanje. Ni u jednom poslu, kao u visokom školstvu nema tolko licemerja. Ovi peripatetičari na baterije love talente na struju. Iskreniji od Žižeka je onaj ovčar što čuva ovce negde u Gornjim Leskovicama, koji strujom ogradi livadu, pa legne da odmori. Bar ne simulira interakciju.

Uzbuđenje koje tolko ovim profesorima i akademicima fali u životu (očigledno) nadoknađuje se mistifikacijom predavanja, sopstvene ličnosti (odsustvom iste, objavljivanjem isključivo preko prisustva asistenta itd.), umesto da se svoj pedagoški posao shvati kao poziv i profesiju. Kao stolar. Tako foliraju i lekari, pečatiraju recepte, a onda jurcaju na mesto gde ZAISTA rade. Kao i lekari, profesori isto tako znaju da postoji razlika kada srce stane metaforično i stvarno. Postoji li dosadna bolest, gospodo lekari, kad toliko trčite da lečite one zanimljivije pacijente?

Onda dolazimo u paradoksalne situacije da dođemo u biblioteku gde su sve vrednije knjige i skripte na duže zaplenjene kod ovih velikana. Bibliotekar šapuće dok to izgovara, kao da su, u slučaju višemesečnog zaduženja profesora iznajmljene da reše problem bele kuge ili predstojeće apokalipse, te vi, sa svojim tričavim, čisto formalnim ispitom možete i da se snađete na drugoj strain (prodavnica knjiga je takođe u zgradi ovog hrama znanja, sastavio ju je vaš profa, od onih knjiga koje već godinama drži u svom posedu).

Retki su profesori (a imala sam priliku da sedim na predavanjima tri ili četiri takva predavača) koji ne moraju da otaljavaju, da se pretvaraju, da foliraju, da oko sebe dižu famu. Koji prosto rade svoj posao,a entuzijazam ne dolazi uvek od tolko željene inspiracije, već I od prostog rada i posvećenosti. Iskrenosti prema formi, zaduženju. O, da.

Action Beat - The Noise Band from Blechley (Truth Cult/Southern)

Početak novog milenijuma donosi nam i reformisano interesovanje za improvizaciju u muzici, kao siguran metod u potrazi za svežinom koja nam u ovom društvu obilja ponajviše nedostaje. Action Beat, engleski noise band pio je vodu sa cenjenih izvora - njihova muzika podseća na čuveni zvuk ranih Sonic Youth, što u prevodu znači da je za sve kriv avangardni gitarista Glenn Branca, kome Thurston Moore i ekipa ponajviše duguju zvučni identitet.
E sad, kad se kaže improvizacija, odma' se pomisli na neko mrsomuđenje ili neku sličnu radnju čiji je cilj da publici stavi do znanja da je glupa jer ne razume poentu. U takvim slučajevima, poente uglavnom ni nema, ali, srećom Action Beat nisu od tih. Njihova svirka je furiozna i čvrsto strukturisana, a eksperiment je tu samo sredstvo u ozvučavanju shizoidne nutrine savremenog/pogubljenog čoveka.
Action Beat svoj poletni naum na svom, može se reći debiju, snimljenom za čitava tri dana, ostvaruju korišćenjem četiri gitare, od jednog do četiri bubnja, a svako ko se zadesi sa instrumentom u blizini, po svoj prilici je dobrodošao (violine, trubači itd.) Ovakav raspored instrumentarijuma podseća na nekrunisane kraljeve improvizacije - nomadski sastav Shit & Shine ali i na suverene garaže - sastav Dirtbombs.
Uprkos stilskim razlikama, svim ovim bendovima je zajedničko sviračko poštenje. Bavljenje muzikom kao nasušnom egzistencijalnom potrebom, što je savršen medijum i za proživljavanje i za objašnjavanje sveta kojima smo okruženi. Kao forma koja je derivativno nastala iz post-punka, koji opet nije bio imun na darove sistema kome se u teoriji protivio, noise ovim albumom kači smisleno rok muziciranje na preko potrebne aparate za reanimaciju.
Uz Gun Outfit, do sad najjači uradak iz tradicije istinski alternativnog roka u ovoj godini. Obavezno proverite.

Clutchy Hopkins meets Lord Kenjamin - Music is my Medicine (Ubiquity)

Misteriozna uzdanica mega-kul etikete Ubiquity, Clutchy Hopkins ne staje. Posle prošlogodišnjeg solidnog Walking Backwards albuma, na kome je ljubav prema organskom džezu imala hip hop obrise, od ranije prisutne na kolaboraciji Hopkinsa sa MF Doomom iz 2006. godine, koji, ako bi morali da biramo, svakako predstavlja finest hour ovog muzičara.
I dok publika, odavno navučena na identitetske intrige, lupa glavu ko bi mogao da u stvari bude matori bledi bradonja (kandidati su DJ Shadow, Beastie Boys ili Cut Chemist, po meni ne bi trebalo otpisivati ni Madliba), Clutchy, ko god on bio, u ovu godinu diskografski ulazi sa novom saradnjom, ovog puta sa ništa manje misterioznim Lordom Kenjaminom koji Hopkinsovom rare grooveu daje dašak duba.
Još preciznije rečeno, Hopkins se sa ovim albumom svrstava u onaj red "totalnih" autora koji celokupno crnačko nasleđe jednako umešno tretira u svom zvuku. Prisustvo Lorda Kenjamina ovaploćuje duh jednog od dub velikana Augustusa Pabla, poznatog po misticizmu svojih uradaka čiji je zaštitni znak melodika, instrument na kome su mladi Jamajčani učili osnove muzičkog vaspitanja (hm, i mladi Srbi u (post)jugoslovensko doba, mada su blok flauta (plastična za raju i drvena za fensericu) i metalofon već preuzeli primat u eri poslednjih generacija Titovih pionira).
Opet s druge strane, Hopkinsov dub je osetno elektronski nastrojen krcat opskurnim semplovima koji čitavom izdanju daju starovremski šmek. Uspevajući da spoje prošlost i budućnost u novi, vanvremenski medijum, Hopkins i Kenjamin isporučuju delo koje će bez sumnje biti bitna muzička referenca s kraja prve decenije novog milenijuma.
Da ne bih navodio omiljene naslove sa ovog, kao poručenog "prašnjavog" letnjeg albuma, završiću ovaj prikaz tezom da neki albumi zaista kriju esenciju u svom naslovu. Music is my Medicine je jedan od tih i takvih terapeutskih pomagala koji se (po nepisanom pravilu) služi uz prilog u vidu organskih lakih droga, ali se, iz prve ruke, sasvim dobro vari i klot.

Marc McGuire - a pocket full of rain (Pizza Night)

Marc McGuire je 22-godišnji gitarista iz Klivlenda, najpoznatiji kao član trija Emeralds. No, ovaj dečko, koji po svojim rečima muziku doživljava kao " jednu od retkih istinskih stvari na ovom svetu kojoj želi da se posveti što više može", uporedo sa svirkama u bendu neguje i solo rukopis prezentovan na nekoliko kaseta i CD-R izdanja.
Slično kao i rad matičnog benda, i McGuire solo kreće se po koordinatama improvizacije, istraživanja zvuka u cilju stvaranja hipnotičkog efekta gubljenja slušaoca u muzici. Kritika kaže da je ovo izdanje brzo rasprodati u inicijalnom kasetnom izdanju pa reizdato na kompakt disku, njegovo najfokusiranije ostvarenje do sada.
Za album na kome su čuje samo jedan instrument (plus zanimljiv tretman "vokala" u naslovnoj numeri), a pocket full of rain zvuči prilično puno i zaokruženo. Plutajuća, akvatična poigravanja sa anđeosko-psihotičnim minijaturama uljuljkuju slušaoca u meditaciji koja biva upotpunjena "oštrijim" epilozima kao npr. u temi The Marfa Lights. Epitet "oštrije" treba shvatiti najuslovnije moguće i isključivo u odnosu na jednostavnu i milozvučnu prirodu gitaroševih eksperimentalnih osnova.
Čini se da je McGuire napravio ravnotežu između kraćih tema koje kao da služe za uzimanje daha pred duže zahvate, uz "uljeza" u vidu setne Aquaduct koja je sečena na radijskih četiri minuta. Ipak, po preslušavanju čitavog albuma stiče se utisak da je a pocket full of rain jedna kompozicija.
Ako sudimo po ovoj ploči, kao poručenoj za umne napore ili kreativni rad, a s obzirom na Markove godine, od ovog mladića ćemo tek imati šta da čujemo.
Blog

Oranssi Pazuzu - Muukalainen Puhuu (Violent Journey)

Ne znam da li je do hiljadu jezera, blizine Rusije, kupanja u alkoholu, skijaškim skokovima ili nečemu petom, no Finska se na muzičkoj mapi odavno potvrdila kao mesta sa koga nam u pojačanoj meri stižu ne baš uobičajena ostvarenja. Daleko je od tajne poštovanje koje se na ovom mestu neguje prema očevima speed krauta - grupi Circle, a Oranssi Pazuzu je najnovija severna senzacija koja dalje razrađuje postavke koje su njihovi zemljaci ustanovili.

Drugim rečima, bend čije ime u prevodu na srpski znači „Narandžasti demon vetra“ (naziv albuma je „Tuđin govori“) je u svom debitantskom špilu tako promešao žanrovske karte da niko osim njega ovakve adute nema u rukama. Najbliža referenca su, prema nekima, recentni diskografski trijumfi sastava Nachtmystium, a mi dodajemo i francuske blek krautere Aluk Todolo.

Muukalainen Puhuu je retka životinjka koja na sebi ima i dosad neviđene zvučne šare kao što je mix duba i black metala - briljantno izveden iz utrobe kreacije u centralnoj temi Dub Kuolleen Porton Muistoll (Dub u spomen mrtve kurve (vavilonske)). U njoj je sadržana najžešća doza iščašene spiritualnosti koja svojevrsnom hipnotičnošću krasi čitav album. Naravno, ovo izdanje je od onih koje nikako nećete pustiti za deset godina mature, ali isporučuje neviđenu zabavu slušaocu u situacijama jedan na jedan.

Temama sa ove ploče dominira đavolski glas pevača i gitariste Jun-Hisa koji je prvu polovinu ove decenije proveo na čelu sastava Kuolleet Intiaanit. Priča se da je Oranssi Pazuzu blek metal verzija tog benda. No, prema ovoj ploči teško da bi postojala veća nepravda od svrstavanja u žanrovske granice. Naprotiv, sva je prilika da je ovde reč o nečemu istinski novom – finski MySpace proglasio je Oranssi Pazuzu za bend nedelje, a avangardni underground planete sve glasnije bruji s imenom benda na usnama.

Čini mi se da je nemoguće verbalnim putem izraziti dovoljnu ubedljivu preporuku za preslušavanje ovog albuma, pod uslovom da nesputani regulama plovite audio-vodama trenutka. Ako ste od takve fele, ovaj album će već doći do vas na ovaj ili onaj način kako bi vas zajedno sa astronautom sa naslovnice odveo u svemir.

Kultura mržnje

"...Nervira te mržnja koju stalno gledaš
Nervira te što u mržnji ima tebe tebra..."
Crux - Samo se opusti

Kada se čovek zapita o manifestacijama vaskolike propasti velikih državnih projekata i daljeg urnisanja pseudo-državnih projekata u kojima nam je kleta sudba načinila plezir da živimo, jedan fenomen ima posebno zapaženu ulogu. Katkad u formi uzroka, katkad kao posledica - kako god, mržnjom si, brale okružen, i tu hortikulturu zalivamo složno kao nikad, kako žbunje u sebi, tako i ono oko nas. Naš najlakonskiji odgovor na brojne izazove života postala je mržnja, ausvajs kojim sebi okajavamo grehe koje tek nameravamo da učinimo. Pa sad ti vidi da li se ili ne ovde ne razmišlja dugoročno...
Hteli-ne hteli, ako se ne bavimo politikom, politika se bavi nama, a mi nikako da se pozabavimo sobom na konstruktivan način koji bi nas izveo iz čemera. Mržnja stalno vreba i lako je potpasti pod njene čari. Koliko je samo energije potrošeno na nju, koliko se lako trošimo u njoj - sve to pomalo liči na količinu sredstava koje je Zapad (po)troši(o) na satanizaciju srpskog naroda u prethodnoj deceniji, što je rabota koja ima eho i u novom milenijumu. Pa pedeset puta manje para da je uloženo u nešto dobro ovde, ovo bi bila pristojna zemlja. Bila bi pristojna i bez tih para, da smo mi naučeni da poštujemo i negujemo vrlinu na nivoima koji nisu verbalni. Ne, ovde je onaj koji je ispravan glup, a kada je tako, lako zavladaju niske strasti.
Obeščašćeni sve lošijim položajem u tadašnjoj SFRJ, Srbi su došli do ključanja na tački nezadovoljstva kada je pokojni preCednik Milošević izbačen u medijsku orbitu pravo niotkuda. Uspevši da kanališe ogromno nezadovoljstvo izneverenim obećanjima titoizma, čije je osnovne postavke samo jedan istorijski tren pretvorio iz avangarde u materijal za deponiju propalih ideja, Milošević je zloupotrebio ogromnu energiju u cilju učvršćivanja sopstvene vlasti. Sa protokom vremena, i nekritičkim busanjem u grudi - Srbi su izvore svoje probleme videli u drugima. Naravno, iz istorije je poznata činjenica da te tvrdnje nisu neosnovane, ali je umesto traženja kompromisa zarad malo svetlije budućnosti glava izgubljena u mržnji.
Prvi na listi su bili Albanci, narod sa kojim u poslednjih nekoliko stotina godina nikako ne nalazimo zajednički jezik - u čemu ulogu imaju i krvavi dodiri dva naroda iz prošlosti, srpska nerazboritost i ultra-tradicionalno ustrojstvo albanske zajednice. Ishod suštinske nespremnosti za razumevanjem dva naroda ogrezla u mržnji možete naći na jednom povećem proplanku kraj Uroševca. I da... neprijatno mi je kada čujem reč Šiptar... stvar kućnog vaspitanja.
Ni sa severnim dojučerašnjim saveznicima - Slovencima stvari pre neke dve decenije nisu stajale dobro, a danas, uprkos primetnoj normalizaciji, odnosi dve nacije su daleko od idealnih. Kada je srpski vojnik otkrio da je nasamaren jer je postalo jasno da se borio za slobodu i rođenje iz antičkih vremena iskopane slovenačke državnosti. Slovenci imaju mnogo toga da zahvale jugoslovenskom inkubatoru.
Da jezičke barijere nisu problem za mržnju - pokazali su i slučajevi odnosa Srba sa Hrvatima i Muslimanima koji sebe sad nazivaju Bošnjaci. Guranje pod tepih događaja iz Drugog svetskog rata doveli su do toga da je tepih jednog dana, hranjen mržnjom, naprosto eksplodirao. Uprkos otopljavanju odnosa na Balkanu kreiranog instinktom američkih interesa, stvar je u tome da je posve tačna Kecmanovićeva tvrdnja da je "mir vođenje rata drugim sredstvima".
Nakon što su pokušali da sidu leče bensedinom a cirozu jetre rakijom, početkom ratnih sukoba na prostorima Titove imperije, Srbima je postalo jasno da su, iako najbrojniji na Balkanu, sićušni u odnosu multinacionalni sastav protivnika sa druge strane. Time je naravno korpus beskorisnog, jalovog mrziteljstva poprimio i globalne crte - tradicionalnom turskom šejtanu, pridodati su i američki, vatikanski, evropski i masonski đavoli. Srbi nemaju toliko debeo obraz da bi izdržali još jedan šamar iz pravca kome se nisu nadali, te su nastupili kao uvređena mlada.
Ništa nije sporno u činjenici da je bilo i da ima mržnje, to je bezobalna, totalna tema. Još je nacizmom žigosani pravni teoretičar Karl Šmit celokupan korpus političkog izveo iz nepolitičke dihotomije prijatelj-neprijatelj, slično slučaju samog prava koje čitavo potiče na nepravnoj kategoriji - državi. Umesto da kao bivša braća krenu da grade svoju, Srbi su se (po)trošili u mržnji, žrtvujući bitno za nebitno, uvereni da je snaga njihovih reči i poriv za pravdom dovoljan da se situacija izmeni u njihovu korist. Rezultat ove slepačke politike opevao je Sinan Sakić u svojoj pesmi "Sve je postalo pepeo i dim".

Kada je svima postalo kristalno jasno da je vrag odneo šalu, Srbi menjaju pravac svoje štetne strasti, ali samu naviku ljubomorno čuvaju - okrećući je ka sebi. Prvi na tapetu naravno bio je Slobodan Milošević čija je vlastodržačka i metiljavo-brljiva politika sve više budila gnev. satanskih proporcija. Uprkos stanju duha koje je svakim danom bilo sve veće, za njegovu smenu nije bilo dovoljno samo mrzeti, što, naravno nije ni preduslov da se sa uspehom baviš državničkim poslovima - što su dokazali i njegovi naslednici kojima je trebalo parče večnosti da se dogovore i samo nekoliko meseci da se ponovo posvađaju... i zamrze.
Sa ove vremenske distance, herojsko doba u prvim mesecima nakon 5. oktobra liči na bajku. Srbi su konačno imali razloga da budu zadovoljni sobom, ali je ta radost kratko trajala. Milošević je možda bio smenjen i protiv-ustavno spakovan u Hag, ali je njegov duh i duh njegovih ideoloških predaka (sa sve korenima u Garašaninovom pandurskom poimanju države) nastavio da živi kroz sistem u kome je mržnja imala počasno mesto. Iz čitavog niza još uvek nedovoljno rasvetljenih događaja kao pobednik je izašao Zoran Đinđić, ali se ispostavilo da je ta pobeda bila ona Pirova jer se završila njegovim smaknućem. Osporavan za života, beatifikovan u večnosti, Đinđić je svojim načinom vladavine u dobroj meri kumovao većinskom nepoverenju prema njegovim metodama, koje su, slično Miloševićevim oko sebe širile dah improvizacije i nedovršenosti, što je bio razlog narastujuće mržnje prema njemu. Dobar deo ovog kolača natovareno je na leđa njegovog samo-proklamovanog naslednika Čedomira Jovanovića, koji je svojim nepromišljenim potezima, takođe, u dobroj meri kumovao većinski izraženom odijumu javnosti.
Nije tajna da sam politički najudaljeniji od ideja koje zastupa gospodin Jovanović, ali ga ne mrzim. Ne izvlačim zaključke o njemu na osnovu veličine njegovih podočnjaka, budući da sam ponosan vlasnik sličnih.
Ipak, sve uticajnija grupa koja se na kraju okupila oko Čedomira Jovanovića, među kojima su i ljudi koji su tokom devedesetih s pravom ukazivali na tzv. govor mržnje, u drugoj polovini ove decenije sve glasnije i slobodnije, osećajući da je stupilo njihovo doba, preuzimaju manir svojih političkih protivnika. Drugim rečima, mržnja ni ovog puta nije zaobiđena i postaje svojevrsna politička legitimacija njihovih pristaša.
U njihovoj političkoj optici - osim iz zapadnih medija i bivših jugoslovenskih republika modela satanizacije svega srpskog, u fokusu su i ličnosti koje personifikuju političke poglede koji se radikalno razlikuju od njihovih radikalnosti, a to je praktično sve ostalo što se može videti na srpskoj političkoj pijaci.
Tako je prvi na novoskrojenu crnu listu prvi došao nekadašnji heroj 5. oktobra Velimir Ilić, političar koji je svojim ludičkim ponašanjem i nizom gafova, takođe u dobroj meri doprineo svom nezavidnom položaju u većem delu javnosti. No, sa kampanjom protiv Vojislava Koštunice, koji je, izjednačen u ovoj viziji sa "novim" Miloševićem, ovaj, novi tip mržnje dobija novi zamah. Naravno, malo se šalimo, nema ništa novo u ovoj priči, stara dobra mržnja je samo promenila svoju metu.
Prošlogodišnjim srpskim raskolom nastalim nakon nelegalne secesije Kosova i Metohije, cilj ove kampanje je ispunjen - Koštunica je po svemu sudeći svojevoljno prepustio vlast, ali ni tim činom mržnja nije skinuta sa prestola. Ona se i dalje hrani i raste i čini se da kao da nema alternativu. I dok sa jedne strane imamo odijum prema uticajnim nestranačkim političkim ličnostima poput Nataše Kandić, Sonje Biserko, Biljane Kovačević Vučo, ni ta strana nije imuna na izlive hejta - mete su svi oni koji ne misle isto kao i oni - od ministra Vuka Jeremića i predsednika Borisa Tadića, kojima se spočitava nacionalizam u vođenju državnih poslova, preko direktora televizije Aleksandra Tijanića, bivše urednice "Politike" Ljiljane Smajlović pa do posebno omraženog političkog analitičara Slobodana Antonića kome je prešlo u maniju da hrabro uleće u ideološke klinčeve - mržnja, iako je u dobroj mera postala sama sebi svrha, i dalje lako nalazi svoj put do masa.
I tu je razlika ideološkog i neideološkog uma - ideološki nastrojeni mrze, a da ne znaju više ni zašto mrze, čime su se obistinila sumorna orvelovska proročanstva "Dva minuta mržnje" dakako u produženom do u nedogled i sve dužem vremenskom intervalu. Mržnja u ime civilizacije te ne čini civilizovanim.
Kada sam čitao "1984.", rasplakao sam se. I plakanje i mržnja imaju svoje mesto i funkciju u ljudskim životima. Ali kada se pogrešno postave imaju razorno delovanje. Od kukanja nema vajde, a mržnja, hraneći se ljudskim dušama, multiplicira sebe samu u lančane nizove i tako postaje naš usud.
S druge strane, svi mi kao ljudi želimo najbolje, a afekti mogu da se sublimiraju na najrazličitije načine - kroz težak fizički rad, sport ili umetnost (lep primer predstavljen u ovoj knjizi) . Stepen mržnje u našem društvu otkriva stepen krive nasađenosti izrasle iz razmaženosti i lenjosti.
Mi zapravo mrzimo zato što ne znamo. Kada znaš onda ne mrziš, možeš samo da prezireš - a prezir se može držati i u sebi i sadrži i podsticajne elemente (neću da budem kao on itd.). Zato, kada budemo znali, onda ćemo i razumeti, a kada budemo razumeli, moći ćemo i da shvatimo mržnju i njene mehanizme. I ako nam ponekad ne uspe da mu se odupremo, naučićemo da tog pobesnelog psa koji skriva teror u svom lavežu držimo na kratkoj uzdi.

Strugglin in the streets just trying to survive
Searchin for the truth is just keepin us alive
Gotta break these shackles gotta break these chains
Said the only way we'll do it is if we use our brains
Said there's gotta be some meaning to the purpose of life
I know there must be more than the struggle and strife
Cause I'm looking for the answers and I need a clue
Cause my mind's so disturbed now what do I do?

Notice everywhere there's mass confusion and packs of lies
We gotta know!
We're starin down our enemies in the eyes
We gotta know!
These are the days of the cheaters and the cheated
We gotta know!
But we're not gonna bend you know we won't be defeated
We gotta know!

Strugglin in the streets just trying to survive
Searchin for the truth is just keepin us alive
Gotta break these shackles gotta break these chains
Said the only way we'll do it is if we use our brains
Said there's gotta be some meaning to the purpose of life
I know there must be more than the struggle and strife
Cause I'm looking for the answers and I need a clue
Cause my mind's so disturbed now what do I do?
Cause my minds so disturbed now
What do I do? What do I do? What do I do?

This planet's turnin into a hell
And I figured out that things don't really look too well
Reactions coming they're already starting to show
But the question is who'll go with the flow
You know there's gonna... be a fight!
Cause somebody's always tryin to keep ya...
From doing the right
There's always gonna be somebody
Comin no matter where you go
So now you know why we gotta know...
We gotta now!!!