If These Trees Could Talk - Above the Earth, Below the Sky (Self Released)

Duci Simonović je sve u pravu. Ja to znam. Sport je ogrezao u rukama kriminala. Ali opet ne mogu bez njega. Pokušavao sam da se postavim prema ovom problemu racionalno. Nekad sam znao maltene sve o fudbalu. Razočaran, okrenuo sam mu leđa. I uvek sam mu se vraćao.
Jače je od mene. Fudbal je jedina prilika za neke od nas da budu neko i nešto. Mislite na Danka Lazovića, Laneta Jovanovića, Edina DŽeka ili, još bolji primer, na Vejna Runija. Predstavljajući sebe, oni na terenu predstavljaju i sve nas koji ne pripadamo nouveau riche kastama novog svetskog poretka - zadriglim mendžerčićima, čitaj kriminalcima i ostaloj bogataškoj bandi, vlasnicima kladionica, televizija i korporacija koje nam združenim snagama oduzimaju našu igru iz naših ruku.
I sve je to jasno kao dan, ali, dole na livadi, sve to pada u vodu. Nebitno je koji gel za kosu imaš na glavi, kako si obučen i ko ti je tata. Bitna je samo snaga, tehnika, brzina, šut, kretanje. To je magija koju nam ne mogu oduzeti.
E isto tako i instrumentalni bendovi, baš kao i fudbaleri, nemaju problema sa prezentacijom, rođačkim vezama i imenom menadžera. Instrumente u šake pa da vidimo šta znaš. I možeš da živiš svoj svakodnevni život u senci kakav god želiš, bez dizanja u nebesa. Čineći to za sebe svojom muzikom, radiš to i za nas - isto kao dole na livadi.
If These Trees Could Talk dolaze iz bratskog Ohaja. Odličnim EP debijem iz 2006. pokazali su zavidno umeće gitarskih driblinga na malom prostoru. Dugo se čekalo na njihov povratak na scenu, i on se konačno dogodio u godini koja će se u svetu instrumentalnom svetu pamtiti po odličnim kambekovima, o čemu je na ovom mestu već pisano.
Naizgled jednostavnih aranžerskih rešenja, ITTCT se ne rasplinjavaju u strpljivoj izgradnji atmosfere, oni u tom procesu prelaze odmah na stvar. Mirnije, reflektivne deonice po pravilu bivaju brzo zamenjene dramatično vrištavim rifovima koji u sebi imaju nešto od Neurosis. No, ovo što ovaj bend na svom dugosvirajućem debiju svira nipošto nije post-metal, već umeće da se ponešto od njegovog nasleđa (kad pre?) pretopi u sanjivo-melanholično-razdraganu riznicu zvukova kojoj ne manjka energije i posvećenosti. Baš kao dole na livadi, za sve nas.