Irepress – Sol Eye Sea I (Translation Loss)

Jedna od mojih najvećih pubertetskih fascinacija bilo je besomučno cvokotanje zubima kojim sam zadovoljavao svoju nasušnu potrebu za “sviranjem”. Naime, udaranje donjih o gornje trojke podsećalo je na bas pedale, a susreti šestice o šesticu bi proizvodile oralnu simulaciju doboša. Celokupno gledano, tako dobijeni zvuci podsećali su na čuvenu produkciju bubnja Larsa Ulricha na albumu “…And Justice For All” koji mi je u tom periodu bio među pet omiljenih. I danas je visoko na toj listi, a ujedno je i jedno od ostvarenja koje bez problema mogu da od početka do kraja čujem u svojoj glavi, što ne čudi kad uzmemo u obzir koliko sam ga puta u životu slušao.
Cvokoćući džem sešni iliti bruksizmi na javi su svi odreda bili strašno komplikovani, sa neparnim, često menjanim ritmovima i nepresušnom inspiracijom koja je tako proizvedenu muziku odvodila u nemoguće-neočekivanim pravcima. I koliko god da sam se tada, čupav, mrzovoljan i bubuljičav, ložio na razne heroje sličnih spoljašnjih kvaliteta, uvek mi je nedostajao jedan bend kod koga bih prepoznao tu želju za korišćenjem muzike kao sredstva za put u nepoznato.
U međuvremenu sam se ošišao, ostao bez nekoliko zuba, , proširio svoja muzička interesovanja i pomalo se umorio od metal muzike, iako je jedan deo mog bića ostao u tom smislu pravoveran i tvrdokoran. Tako je pre oko dve i po godine moja potraga za drugačijim zvukovima i muzikom neopterećenom konvencijama vratila unazad u vreme cvokotanja u mom prvom susretu sa Samus Octology (2005), debijem bostonske trupe Irepress.
Prvi put u svom životu sam čuo bend koji je odgovarao svim onim standardima koje sam priželjkivao u svojim dečačkim danima: česte promene ritma, žanrovsko šarenilo, obavezni metal detalj koji celokupnu muzičku sliku vodi u pravcu tokova svesti. Pomalo neubičajeno za ova mp3 vremena, i taj album sadržan od pesama apsolutno nerazumljivih naslova sam u svoj svojoj celini memorisao u onom praznom prostoru kojeg sa ponosom nosim između ramena, dok su drugi oduševljeni, i pretpostavljam, naduvani slušaoci otkrili izvestan sinhronicitet između ove ploče i filma Goonies, koji sam naposletku iz tih razloga na kraju i pogledao, prethodno ga pozajmivši od filmske baze nasdvoje.
Grupa, koja je inače sticajem okolnosti postala instrumentalna jer su čak dvojica pevača (odjednom) napustila bend zbog studija, zahvaljujući samizdatu upada u polje interesovanja etikete Translation Loss, koja je 2007. reizdala taj album. Dugo sam čekao na nastavak ostvarenja koje sebi više ne moram da puštam. I naravno, ne treba trošiti reči na egzaltaciju koju sam osetio kada sam video da je pre otprilike mesec dana izašao, a taj osećaj smenila je strepnja – šta ako su otišli u kurac i sada samo njemu sviraju?
Srećom,nekoliko prvih slušanja odagnalo je sve moje sumnje – već po samom početku vidi se da su momci u dobroj formi, motivisani/napaljeni i spremni za šalu pošto prva tema epska, 11 minuta duga Diaspora, počinje sludgerski nemilosrdno, željna da od sebe otera sve koji nemaju poštovanja za žestinu. Nenaviknuti nesrećnici koji pate od urbanih stereotipa koji za temu imaju “krljanje” (a to su po pravilu isti oni koji nam drže banke o toleranciji) brzo će se predati i ostati uskraćeni za prvorazredno uzbuđenje koje ovaj album, savršen za inicijaciju u instrumentalni kult, sa sobom donosi.
Ako i nije bolji od prvenca – Sol Eye Sea I stoji u rangu sa njim, što nije mala stvar. Irepress su zadržali sve svoje prepoznatljive sastojke – nenormalnu tehničku egzekuciju koja nije sama sebi cilj već sredstvo za realizaciju idejnog izobilja. Dve gitare prepoznatljivo naštimovanog zvuka konstantno su u duelima, preplićući se u svojim melanholično-agresivnim tonovima i špartajući sa lakoćom kroz žanrove, što je, priznaćete, skroz u duhu vremena. Zvučna slika sa Samus Octology podignuta je na još viši nivo – ljudski glas se mestimično upotrebljava kao još jedan instrument, a ionako raskošna zvučna paleta je dodatno obogaćena izletima u uzbudljive teritorije, a kao slikovit primer za ovo naklapanje poslužiće usklik suvislije polovine nasdvoje u toku preslušavanju istog: “Ovo je kao Darkwood Dub!”
Pretpostavljam da bi i jedni i drugi bili polaskani.