Rockumentarci vol. 7: Black Metal Satanica/Edge: Perspectives on a Drug Free Culture/Crooked The Movie

Posle nešto više od mesec dana pauze, stiže sveža disekcija tri muzička filma koje sam pogledao u poslednje vreme. Svaki od njih se bavi različitim muzičkim žanrom, a kao što ćete videti, jedan od njih čak i nije dokumentaran, već igrani film, iako je po svom sadržaju najdokumentarniji u ovoj ponudi. Ali bez istrčavanja pred rudu, idemo redom.

Ne znam šta je razlog poplavi rokumentarnih filmova posvećenih najzločestijem od svih pravaca - blek metalu, ali ako vam posle svega pogledanog nije dosta takvih sadržaja, tu je Black Metal Satanica, izbačena na tržište pre dve godine.

Ovo ostvarenje predstavlja mahom još jedno prežvakavanje davno poznatih činjenica o narastajućem talasu crkvenih požara u Norveškoj početkom devedesetih godina prošlog veka, i ubistvima koja su se dogodila na ovoj sceni negde u to vreme. Novitet koji BMS nudi u odnosu na konkurenciju ogleda se u izboru sagovornika koji ne pričaju ništa posebno novo na ovu temu, pošto je mahom reč o članovima opskurnih bendova za koje čak i bolji poznavaoci žanra nikad nisu čuli (Mordichrist?, Svartarhrid?, Rimsfrost?, Ondskapt? wtf?).
Izuzetak u ovom smislu su poslovično nemušti Erik Danielsson, pevač sastava Watain i likovi iz grupe Dark Funeral, a posebna priča je Niklas Kvarforth, lider švedskog blek metal sastava Shining (koji deli "samo" ime sa suludim "džez" komšijama iz Norveške). Ovaj Shining je bend koji propagira samoubistvo i samopovređivanje u svojim pesmama, a Kvarforth je psiho za žaljenje koji sa ponosom pred kamerama pokazuje brojne ožiljke po telu nastalih u sklopu permanentnih mazohističkih radnji kojima je sklon.
Ako mene pitate, potpuna smejurija, što Kvarforth i sam posredno potvrđuje kada odgovara na pitanja o svom "misterioznom" višemesečnom nestanku od pre nekoliko godina. Od jula 2006. do februara 2007. on se vodio kao "nestao", a u bendu je za to vreme pevao maskirani pevač Ghoul, za koga se kasnije ispostavilo da je, pogađate, Kvarforth, koji o čitavoj ovoj tiradi veli da je morao da se "skloni iz javnosti zato što mu je život bio u opasnosti". Validan argument, ali samo ako nisi suicidalan i ako ti sopstveni život ništa ne znači, što Kvarforth gorljivo tvrdi, čime staje u redove "velikih" protivnika sistema koji zarađuju dobre parice po korporacijama, "ljutih kritičara" države koji putem konkursa i zaposlenja životare na njenim jaslama, ili "rokerskim" moralnim gromadama redovno zapušenih noseva, osim kad treba da se zaradi u "masnim" poslićima sa narodnjacima. I posle se još ljute kad se ljudi sprdaju sa njima i njihovim "dostignućima" koje niko sa osnovnim postulatima logike u lobanji ne shvata ozbiljno.
Dakle, Black Metal Satanica nije previše ozbiljan rockumentarac, počevši od svog naslova, koji nema preterano veze sa sadržajem u kome je malo toga istinski satanističkog (što je konstanta i za blek metal u celini), pa sve do finalnog utiska. S druge strane, film, za razliku od svog "plašim prestravljene roditelje" imena, nije pretenciozan, u njegovu pozitivnu odliku se može ubrojiti i mestimična temeljnost (u šta spada odeljak posvećen hrišćanskim blek metalcima), te stoga zaslužuje prelaznu ocenu i može poslužiti kao inicijacija za one malobrojne zainteresovane strane koji nisu previše upućeni u problematiku žanra a voleli bi da učine nešto po tom pitanju. Film se rasparčan može pogledati na jutjubu.



Situacija je već mnogo bolja u vezi sa drugim filmom, prošlogodišnjim naslovom Edge, koji, pogađate, obrađuje tematiku gnevne dečurlije sa iscrtanim slovom X na šakama, stigmom svih onih koji su odlučili da svoj život posvete borbi protiv bolesti zavisnosti svake vrste (cigarete, alkohol, droga, neobavezan seks, nešto kasnije i vegetarijanizam/veganizam, te društveni/politički/religiozni aktivizam). Nastao početkom osamdesetih u Vašingtonu kao konzervativno-reformistička reakcija na nihilitične i samouništavajuće tenedencije u izvornom panku (mrtvorođenče ako mene pitate, kada se zna da je post-punk (Suicide, Pere Ubu) nastao pre panka, estradne tvorevine u službi "borbe" protiv estrade), strejt edž je kao jedina ideologija postmoderne nastala iz savremene muzike za tri decenije postojanja uspeo da opstane kao egalitaristički nastrojen potkulturni pokret (stavite znake navoda ako vam je tako draže).



U svojoj genezi, sXe je prošao kroz mnoge faze i grananja koja su sa dužnom pažnjom i temeljitošću obrađena u ovom filmu. Osim ikona pokreta Iana McKayea (pevača Minor Threat koji je izbacio himnu čitave supkulture "Straight Edge" iako, po sopstvenim rečima, nije imao mesijanske namere niti je želeo da propisuje pravila na sceni), Raya Cappa (između ostalog, pevač grupa Youth of Today i Shelter) i Karla Buechnera (Earth Crisis), tu si drugi interesantni likovi vezani za scenu kroz čije se persone prelamaju određeni aspekti ove DIY ideologije. Bilo da je reč o izdavačima, ženskim izvođačima (grupa Gather), aktivistima (super je priča sa aktivistom Animal Liberation Fronta koji je zaglavio zatvor zato što je oslobađao životinje) ili naučnicima (Ross Haenfler, pisac odlične knjige na temu strejt edža), Edge je markantna posveta svima onima koji se u borbi za promenama nisu zadržali na verbalnom nivou, a menjanje počeli od sebe samih.



No, istinska veličina ovog filma se ogleda u neprećutavanju nasilnih pojava unutar scene koja je originalno nastala u slavu tolerancije drugosti. Kao i svaki drugi sistem verovanja današnjice, i strejt edž se u međuvremenu pretvorio u svoju suprotnost, i od oslobođajućeg prerastao u porobljivački sentiment zatucanih istetoviranih paradera koji nemaju preča posla od upiranja prstom u sve koji im se ne sviđaju. U ovoj kritici prednjače MacKaye i Cappo, a da stvari nisu kao što su nekada bile svedoči i ne previše elokventna ispovest Patta Flynna, inače frontmena meni predragih (i nažalost ne više postojećih) Bostonaca Have Heart.
Da rezimiramo: ako su vam prve asocijacije na pank pljuvanje, povraćanje, šljašteće ofarbane kose i intencionalna zarozanost, obavezno pogledajte ovaj film. Naravno, pogledajte ga i ako niste među površnim poznavaocima čitave priče, užitak će vam biti još veći. Film je iz delova osvanuo na jutjubu, pa požurite sa gledanjem.



Za kraj, posredstvom filma Crooked idemo na hektične ulice Njujorka, gde nas čekaju stari znalci sa kultne Wordsound etikete. Legenda kaže da je ovaj film nastao u glavi vlasnika ove kuće Skiza Fernanda tokom njegovog porodičnog boravka na Šri Lanki. Skiz (poznatiji kao Spectre) se, čim se vratio u Trulu Jabuku, spojio sa svojim starim saradnikom, reperom Sensationalom i krenuo u stvaranje filma koji je snimljen za čitavih 26 dana i objavljen 2002. godine.
Autori tvrde da u ovom filmu nema glume, već da su gledalištu ponuđene stvarne životne činjenice, i to po odgledanom nije previše daleko od istine. Sensational glumi samog sebe, repera koji snima čudnovato iščašeni hip hop kod sebe na gajbi, trpeći verbalni teror ćaleta koji mu preti izbacivanjem iz gajbe ako ne nađe posao i "sredi se". U svom tumaranju gradom, Sens na šanku Open Mic večeri naleće na Xanea, sitnog dilera sa dobrim vezama po gradu kome se sviđa njegova muzika.
Sledi letalan stominutni urbani koktel siromaštva, nemaštine, konzumacije lakših i težih opijata, stavljanja istih u promet, dobro poznatog uličnog životarenja i preživljavanja te falsifikovanje zelembaća. Posebno dragocen segment filma je uvid u raskalašno funkcionisanje muzičke industrije i romantizovanje nastanka izdavačke kuće koja je porodila ovaj naslov.
Filmski čistunci bi imali štošta da stave na račun produkcije, izbora glumaca i ukupnog kvaliteta ovog filma, ali, to i nije njegova osnovna poenta. Film je na planu scenarija veoma dobro izveden, vrvi od iskvarenog uličnog govora i kaldrmaške mudrosti, i samim tim predstavlja riznicu veoma upotrebljivih govornih semplova, čime zaslužuje titulu "kultnog" ostvarenja.
S obzirom na poreklo nastanka, ne treba trošiti previše reči na povezanost filma sa muzičkim miljeom. Crooked krasi očekivano besprekoran soundtrack, a osim Sensationala, i mnogi drugi Wordsound muzičari su uzeli učešće u njemu. Film se može pogledati na internetu, pišite na mejl za link, a Sensational je od ove godine glavni junak još jednog filma, ovog puta potpuno dokumentarnog.

Vojin Kalinić - Doprinos Nikodima Milaša kulturnom preporodu Srba u Dalmaciji (Istina, 2009)

U vremenskom vakuumu nastalom nakon najnovije teritorijalne podele karata na Balkanu, istorija starosedelačkih Srba u dijaspori predstavlja posebno atraktivno akademsko polje izučivanja kome se, čini se, u društvu naoko okrenutom ka budućnosti, ne pridaje dovoljna pažnja šire javnosti. Zbog toga manjka preko potrebnog znanja, a bez znanja, kao što znamo, nema ni budućnosti (filosofsko je pitanje da li ga ima i sa njim, ali ovog puta preskačemo filosofsku širinu).
Vojin Kalinić (Kutina, 1980.) se u svom literarnom prvencu prihvatio istraživačkog poduhvata osvetljivanja istorijskih činjenica vezanih za egzistenciju srpske populacije u Dalmaciji XIX i ranog XX veka kroz biografsku prizmu uticajnog episkopa dalmatinsko-istrijskog Nikodima Milaša (Šibenik, 1845. - Dubrovnik, 1915.). Primorska balkanska oblast koja se danas većinski nalazi u Hrvatskoj, a pomalo i u Crnoj Gori, bila je u tom razdoblju austrougarska provincija koju su pretežno naseljavali Hrvati, Italijani i Srbi. Potpuno izuzeta od modernizacijskih procesa, Dalmacija se kao ćesarska periferija gušila u zaostalosti, bivajući dodatno pritiskana političkim napetostima između tri naroda, dobrano oprljenih vatrom nacionalnog romantičarskog zanosa, iz čijih se učestalih iskri već tada mogla prepoznati ubilački krvava buktinja XX veka.
Zahvaljujući svojoj vanrednoj obrazovanosti po standardima svog (za ove prostore preovlađujuće nepismenih) vremena, Milaš u Kalinićevoj knjizi predstavlja vanredan primer borca za nacionalnu stvar u crkvenoj, kulturnoj i političkoj areni. Jedan od osnivača Srpskog lista i Srpske stranke, Milaš je u teološkim krugovima do današnjih dana jedna od neizostavnih referenci u oblasti Kanonskog prava. Kalinić procenjuje da njegov istorijski značaj kao velikog srpskog prosvetitelja i reformatora, najvećeg u Dalmaciji, daleko premašuje usku crkvenu oblast interesovanja po kojoj je svetski poznat, apostrofirajući njegovu borbu protiv permanentnih pokušaja unijaćenja srpske populacije u ovoj oblasti i, sledstveno tome, njenog identitetskog zbijanja redova na političkim i kulturnim osnovama, iz čega je, između ostalog, proizašlo i njegovo kapitalno delo Pravoslavna Dalmacija.
U megdanu sa žilavom i kompleksnom temom, Kalinić se u najvećoj meri pokazao kao autor dostojan svog zadatka. Knjiga je podeljena na shematski logične i zaokružene celine u kojima se čitaocu približavaju određeni segmenti Milaševog društvenog pregalaštva. Kao i svaka dobra istorijska knjiga, i Kalinićeva se brzo i lako čita, mada bi autor za neke svoje buduće knjige morao još da poradi na daljem uobličavanju spisateljskog stila. Katkad se Kaliniću omakne "grč ruke" koji rezultira povremenom krutošću oličene u taksativnim nabrajanjima i predugačkim citatima, što sve u svemu nije preveliki nedostatak za debitantska dela akademskog tipa. Za privlačenje pažnje šire publike, poželjno je u istorijski narativ uneti više anegdota i priča, što apsolutno odgovara trenutno preovlađujućim tendencijama na globalnom nivou u bavljenju ovom naukom.
Kaliniću se lako može zameriti i preterano apologetski odnos prema glavnoj ličnosti ove studije. Autor je vidno impresioniran Milaševom životnom ostavštinom i dostignućima te zaboravlja da u svoje delo unese preko potrebnu, sa naučne tačke gledišta neophodnu, nepristrasniju, kritičku notu kojom bi doprineo daljem produbljivanju i "težini" svoje knjige. Uprkos ovim manjkavostima, "Doprinos Nikodima Milaša..." za Kalinića predstavlja nesumnjivo solidan temelj za dalje izučavanje novije istorije dalmatinskih Srba, dok čitaocima nudi dobru početnu tačku za upoznavanje sa materijom.

Kratkih rukava

Ovih dana ste sigurno ulazili u Maxijeve prodavnice, pošto i za vreme Svetskog prvenstva treba da se jede i da se pije. Al, i da se voli crveno. Jer, kad se radi za Miškovića, očigledno ne mogu baš da se biraju boje.
Pošto je čovek sklopio ugovor sa Fudbalskim savezom Srbije i pošto su ustanovili, citiram, da je Delta Maxi „domaći trgovinski lanac i lider u Srbiji u oblasti maloprodaje“, te da je „prirodna odluka da se nacionalni lanac veže za nacionalni tim, jer i jedan i drugi, na svom terenu, predstavljaju najbolji domaći proizvod i na pravi način reprezentuju Srbiju u zemlji i u svetu", e, zbog svega toga, svi radnici u svim Maxijima ima da nose crvene majice do samog kraja prvenstva (s kog je, btw, Srbija već otišla, al kapiram da u tom ugovoru između Miškovića i FSS-a nema klauzule koja ograničava rok trajanja nacionalnog ponosa ovog giganta).
Vezujte se vi slobodno i neka priroda amenuje tu vezu, ali iz te prirode izostavite ljude koji za vas rade, i koji samim tim, sigurna sam, ne moraju da se prefarbavaju u svaku boju koja vam se ćefne i koju proglašavate za nacionalnu svaki put kad se to nacionalno stvrdne u neku konkretnu i isplativu akciju.
Nacionalno ne čini kad se udruže nekakva dva giganta i onda još ucenjivački ljudima koji za njih rade, jer nemaju šta drugo, nametnu da treba da omasove taj njihov dogovorni nacionalni ponos. Al, da ne džaramo sad po Miškovićevim emocijama, veliko je pitanje, sa zakonske strane gledano, da li je ok da svaki radnik čiji rad i tako bedno plaća, Miškoviću preko noći postane pano za oglašavanje. Maskota na kojoj se samo menjaju plišane glave kako on promeni partnera i shvati da „ima neka tajna veza“. Nek Mišković fino plati manekene i maskote koje će po vaz dan da potvrđuju taj partnerski odnos između njegovog Maxija i FSS-a, mesto što presvlači i prefarbava radnike koji su plaćeni da rade za kasom i po gondolama. Il nek makar doda klauzulu po kojoj svoje radnike do isteka Svetskog orvenstva zapošljava i kao promotere, te nek plati car za još jedno spolovilo koje mu je preko noći naraslo u tom napaljenom radnom odnosu. Mislim, ako samo zamislimo, dokle još Miškovićeve emocije mogu da narastu. Neka plati fino, ili, ako je već on ustvrdio na tom ješnom sastanku sa FSS-om da je nacionalno ponosit, i ustanovio da to može da pokaže nošenjem te crvene pamučne majice, nek je nosi sam po kući i po ulici i de mu je drago. Njegov radnik možda nacionalni ponos izražava grickanjem nokta ili čačkanjem nosa, a verujem da bi mnogi bili najponosniji nacionalno i svakako drugačije kad bi ga se gigantski otarasili ili kada bi barem njihov individualni ponos bio propraćen tim nacionalnim. Jer, ključno je pitanje, kako možeš da budeš ponosan na naciju ako njegove pojedince tretiraš kao potrošnu, govnjivu robu?
Ovako se fino dosetio da kad se već neki ljudi šeću po njegovim prodavnicama i već nešto tu rade, da o istom trošku mogu da nose i te majice. E, pa đavola!
Ništa o ovome ne stoji u Zakonu o radu, ali mene te majice kad uđem ne podsete na nekakvo jedinstvo dve velesile srpske zbog kojih treba srce da mi iskoči, čak ni na činjenicu da nam neki orlovi negde svetlaju obraz, čak me ni na fudbal ne podseti, ni na Srbiju, nego na prostu činjenicu da Mišković apsolutno raspolaže svojim radnicima.
Prosto je neprirodno što će toliki svet da nosi iste te majice. Kolko ja znam, može da postoji uniforma koju radnici nose na radu i neka je to i glupava „dobro jutro, komšija“ kecelja koja lanac prodavnica pretvara u dobroćudnu komšijsku piljarnicu, al ne može niko da mi kaže da je serijsko oblačenje ovakvih majica radnicima Maxija nešto što oni moraju da poštuju.
I nije stvar u tome da se isteruje pravda. Stvar je u tome da apsolutno Mišković ne može I to da radi. Povrh toga što nije reč ni o kakvom nacionalnom lancu, jer ničeg tu nacionalnog nema, za povraćanje je činjenica do koje mere se radnik u Maxiju tretira kao poslednja rupa na svirali.
Suština ovog nacionalnog ponosa je da poruči: ogolio sam vas sve maximalno, da mogu da vas oblačim kako mi se ćefne.
Ali, kad su već srpski radnici ostali kratkih rukava, naši reprezentativci su ih rezultatima podržali! I to je neki vid socijalne pravde i nacionalnog solidarisanja. U to ime, zapevajmo!

Karleušizacija

Disciplina Kičme - Zlopamtilo

Prošlo je dovoljno vremena da mogu mirne duše da priznam da me pogodilo maltene unisono prozivanje teksta na koji sam bio veoma ponosan čim sam ga napisao. Nije ti pravo kad te ljudi ne razumeju ili ti ne odobravaju mišljenje a željan si prave komunikacije i (da se ne lažemo) odobravanja. Bilo kako bilo, druga polovina nasdvoje mi je tad rekla da sam herojski izdržao baražnu vatru kritike, a sa ove vremenske distance mogu sa neskrivenim ponosom da kažem da stojim iza svake reči, i da mi je vreme dalo za pravo. Moram odmah i da napomenem da ne bi trebalo da bude sumnje u moju nepristrasnost, pošto u čitavoj priči nemam nikakvih interesa, osim onog opšteg - podizanja nivoa kulture i ukusa kao njenog temelja.



Nažalost, trendovi koji su od tad usledili kao dominantni odveli su čitavu priču oko domaće scene u mnogo lošijem pravcu nego što sam u tom trenutku mogao i da zamislim. Nisam van sebe zbog takvog razvoja situacije, u tom smislu mi je čak i svejedno, ali novonastala situacija ne sme ostati prećutana. Nepostojanje ličnog stava u odnosu na pojave koje te okružuju je za mene oduvek bio frapantan nedostatak. Vremenom sam naučio da ne merim ljude po tom aršinu, ali svejedno nisu mi se sviđali NovoSrbi u vreme kada je to bilo aktuelno, prozivao sam i NovoHrišćane kada je religijska histerija bila na svom kratkotrajnom vrhuncu, nisu mi se milili ni grandžeri ni slušaoci regea ni britpoperi koji su to bili kada je to bilo in. Ne volim stado, tamo nema mišljenja. Ko odranije čita tekstove na ovom mestu ne treba mnogo da razmišlja da bi došao do zaključaka o mojim stavovima naspram Evropejaca-"đinđićevaca" i njima sličnih marksista-atlantista. Masa je okej na mitingu, stadionu ili koncertu, u glavi nije.
Nažalost, ono što je bio problem u prethodnoj deceniji, produžilo se i na ovu u svom mutiranom, izvitoperenom obliku čiji se nukleus ogleda u neviđenom licemerju. Mlađi čitaoci ne znaju, stariji neka se podsete: prethodna decenija je donela sa sobom gomilu muzičkih izvođača koji nikada nisu uspeli da svojom pesmom dođu do svojih poštovalaca, ali im je medijskim prisustvom bila zagarantovana fiktivna popularnost. Najživlji primer te priče je Jelena Karleuša.
Nova decenija je sa sobom donela i brisanje privida između nas i njih (ja sam ionako uvek bio između) pa je tako ovaj karleušizam poput virusa prešao na čitavo društvo, inficirajući i one koji se sada karleušizmom bore protiv Karleuša, ne uviđajući da su u borbi sa protivnikom postali ono protiv čega se načelno bore. Kao što je reakcija na banalni nacionalizam bila autošovinistička shizofrenija, a vazda stradavao razum i lepi maniri. Nekolicini medijskih poslenika tako je palo napamet da sa štapa i kanapa generišu nekakav "novi srpski mejnstrim" koji bi bio druga strana novčića Grand parade. Na papiru, to je legitimna ideja, ali mi imamo problem sa realizacijom, i tu ne mislim samo na fudbal. Lučonošu ove zamisli predstavlja jedna televizijska emisija čije ime nećemo pominjati jer njihov sponzor nije platio reklamu na ovom mestu, ali većina vas zna da se radi o jednoj top listi. Čitava priča je odmah zaličila na konsekvencu prošlogodišnjeg sukoba na relaciji Žilnik - Exit, kada je verovatno najbeskompromisniji živi srpski režiser hrabro upalio svetlo i razgrnuo sve te nalickane demone samodopadljivosti koje se kao muve na brabonjke lepe uz imidž k'o belog medveda zaštićenog festivala. Brže bolje su iz pokrajinskog sekretarijata za kulturu pronašli sredstva za snimanje filmova mladih režisera kako bi isforsirali neki novi "vojvođanski kinematografski talas".
Te filmove nisam pogledao, ne znam čak ni da li su snimljeni, kao oduvek Pink, i sve što ima veze sa Egzitom stvara mi određeni transfer neprijatnosti, pa mi se na jedan ne sviđa priča oko čitavog izloženog procesa. Nešto bolje sam upućen u stanje u vezi sa "srpskim mejnstrimom". Nećemo o imenima, da se neko slučajno ne uvredi, jer po novonastalom skorojevićkom bontonu nepotističke kombinatorike (što je u stvari, presvučeni stari bonton "da se pravimo ludi da je sve u redu, da komšije nešto ne pomisle") nije dozvoljeno pljuvati po tuđem radu, što ovde nije namera (već samo o dometima tog rada), pa ako se neko prepozna mora da je s razlogom. Radi se o nečem drugom, o prostoj i jednostavnoj istini da tu nema dobrih pesama, da ne pričamo o hitovima.



Tu dolazimo do suštine problema - procesa koji možemo nazvati "fingiranje normalnosti", što je inače rak rana velike većine koji žive "rokenrol" načinom života, a da nisu u stanju da porode bar jednu pesmu za nezaborav u svoj toj učitanoj ispravnosti jer nisu imuni na korumpiranost (očevi i osnivači turbo folka su sve sami bivši rokeri). Sve "hit" pesme "novog srpskog mejnstrima" su intencionalno nehajne, slave ljubav i lak, lepršav način života što je u direktnoj disproporciji sa pravim stanjem na terenu, slično brojnim estradnim umetnicima i njihovim uradcima tokom prošle decenije. To insistiranje na ležernosti i optimizmu, te ugodnoj nenapadnosti, vrhovnom i jedinom kriterijumu muzičkih vrhuški unazad bar deset godina, ležerno je i optimistično kao i nonšalantnost i "duhovitost" voditelja u brojnim talk-show programima na našim televizijskim kanalima "koktelske" provenijencije. Nema tu ničeg čudnog, jer se od medijskih događaja ni ne očekuju neki viši standardi, ali je poturanje ove beživotne iluzije kao primera kulturne vrednosti opasno brkanje lončića, što kad se malo bolje razmisli, ovde pre pravilo nego izuzetak u ambijentu koji hronično pati od nedostatka trezvene samokritičnosti i pomanjkanjem želje za istinskom duhovnom reformom koja je nemoguća doklegod sve ima svoju cenu. Visokomoralni "Rrrrokeri" koji bacaju bezgrešno kamenje, čak prvi od svih.
Nepojamna je količina neoriginalnosti i reciklaže u tim pesmama koje neproživljene i ne mogu slaviti život u čiju su slavu, bar na papiru, usiljeno i sterilno ispevane. Koketiranje sa kičom i jugonostalgijom (na koju se pretežno oslanjaju, obrađujući numere nastale u "zlatnim" osamdesetim) takmac su dobrom raspoloženju "A što ne bi moglo" obrascu domaće zabave devedesetih. To nije preterano iznenađenje u zemlji u kojoj je najveća underground priča ona vezana za produkciju Južni Vetar, koja je sa minimalnom pomoći medija i nikakvom reklamom rušila sve rekorde u prodatim tiražima nosača zvuka i punila sve šatore i hale baš tada kada je najveća sramota u samodopadljivim krugovima crvenkasto-sivomaslinastih bezgrešnika bila da slušaš narodnjake. Iza tog tržišno-kvalitativnog megauspešnog marša ostali su brojni masom načičkani jutjub snimci, i što je još važnije, pesme koje se i dalje rado pevaju u kafanama jer su u međuvremenu postale evergrin. Ova vetrovita priča nikako ne ide u prilog brojnim kulturnjačkim računicama, ali nepristrasnost je jedini lek za dijagnostifikovanu medijsku bolest koja poprima epidemijske razmere.



To sve ne znači da kvalitetne muzičke kreacije nema, ona je, kao i uvek prisutna ali joj se ne dovoljno prostora da se ispolji na kvalitetan način, što u opštoj konfuziji medija i nije neki preterani nedostatak. Kreacija ne razmišlja marketinški, ona je samoj sebi pohvala i nagrada i kakve god da su prilike, kvalitet na kraju uvek ispliva (primeri: EKV, koje izrazito ne volim, ali sve više poštujem ili Disciplina Kičme, bend koji je samo u SFRJ mogao biti mejnstrim i nigde više) i gotovo uvek nema veze sa računicom već sa nekom primalnijom potrebom od želje da se postane zvezda. S druge strane, ni hiljadu godina rada nekog ambicioznog trudbenika ne može ga izbaviti iz ralja proseka, ukoliko uloženi trud nije praćen talentom, čiji se manjak po pravilu zabašuruje fluorescentnom stilizacijom ili mitingaškim parolašenjem. Zbog toga će i najnovija medijska kampanja za reanimaciju domaće scene koja polazi od postulata "zimovanje na Kopu, letovanje u Budvi" proći kao i sve one pre nje (počelo je tamo negde oko Dejtona sa medijskim guruima i savetnicima predsednika te najboljem prijateljem jednog večitog ministra) - neuspehom, jer to nije priča koja svoje rešenje nalazi u rođačkim, poslovnim i prijateljskim poznanstvima već u suvom kvalitetu, građevine koja ne nastaje preko noći, već se mukotrpno zida kamen po kamen (inspiracije). Zbog svega toga, ionako malo zanimanje publike dodatno opada a propisanih pet minuta fiktivne slave je sve kraće i kraće.


Rambo Amadeus, Bora Čorba, Mica Trofrtaljka i Stefan Milenković - Kataklizma komunizma

Nocando - Jimmy The Lock (Alpha Pup)

Studenti među nama su se bar jednom našli u ovakvoj situaciji: do polaganja ispita je ostalo samo nekoliko sati, niste takli knjige, ali u pola noći počinjete alavo da ih iščitavate uzdajući se u sreću, sopstvenu elokvenciju i šarm (jasno je da se studenti prirodnih nauka ne mogu pronaći u ovoj slici ali avaj). Daleko je to od spremljenog ispita, ali računate da ako uletite u prijateljsku konverzaciju sa profom, velike su šanse da prođete. Postoji i mrka verzija ove strategije a to je da se posvađate sa profesorom tako što ćete dovesti u pitanje sve što piše u knjizi a on će vas probuđen iz akademskog dremeža pustiti da ne ispadne da ste ga dirnuli u sujetu time što ste napravili budalu od njega.
Ali... dođu i ispiti koji moraju da se nauče, i ne pomaže ni strategija, taktika, svađa, smeškanje, šarmiranje i ostale puškice. Polazi vam za rukom da zasmejete čitav amfiteatar ali se na kraju kući vraćate sa neispunjenim indeksom pod miškom, sa čvrstom željom da ćete za sledeći put spremati sve kako treba. Na izlazu, profesor Vas ispraća rečima: "Imate apetita, još samo da spremite jelo" ili nekom sličnom mudrolijom na koje se zalutale kokoši kikoću iako je ne kapiraju baš u potpunosti. Pernate životinje na stranu, student tog tipa je Nocando, sudeći po većem delu njegovog zvaničnog debija iz ove godine.



Nocando dolazi sa Zapadne obale koja se u poslednje vreme baš cima oko ostvarivanja zamisli da hip hopu da neku novu dimenziju, tako što će ga odvesti u nekom novom, svežijem i artističkijem pravcu (prvi primer pa drugi primer, da se zadržimo na ovoj kalendarskoj godini), ali bez većeg realnog uspeha, iako istripovani kritičari pišu revolucionarno, esencijalno i slične budalaštine, a njihova ishajpovana čitalačka publika nekritički guta. Nocando podseća pomalo na Kobea Bryanta izgledom, ima tu crnačku drskost i samouverenost (i zube za udžbenike iz anatomije), i kada poželi ume da pogodi sa distance ili da gromoglasno zakuca svojim rimama. Ipak, iz želje da bude drugačiji, najviše vremena provodi u beskorisnim driblinzima i vratolomijama koje se izjalove pretvorivši se u izgubljene lopte. A to je u statistici svakog emsija ravno smrti.
Nocando je sticao iskustvo kao betler, u čemu je izgleda imao dosta uspeha pošto malo ko sme da mu stane na crtu, a bogami ga dosta ljudi i mrzi zato što u takvim situacijama verovatno nije imao milosti. Začudo, na Jimmyju The Locku nema previše prozivanja, ima dosta inteligentnog samohvalisanja ("Ako nisam budućnost Zapada, onda Zapad nema budućnost", da izdvojim omiljeni vers) ali se Nocando osetno slabije snalazi kada treba da neku ideju vodilju do kraja izlije u rušilačko-ubilačku pesmu, čak i kada mu se pridruži večita nada kalifornijske scene Busdriver (koji je na svojih xyz studijskih izdanja primetno veći smarač od domaćina ove ploče).
Ovu ne baš minijaturnu rupu na "hvala ti bako" džemperu ovog izdanja bar malo krpi neuobičajena , istripovana produkcija, čak i za današnje standarde, koja ume da podseti i na svetlije trenutke u opusu Anti Pop Consortium (pre prošlogodišnjeg kambeka). Ali, da bi imao štofa za taj nivo, jer pričamo o ikonama art hopa, Nocando će morati da bolje zagreje stolicu i ponudi nešto više od povremene genijalnosti, uvrnuto maštovitih spotova i atipičnih matrica. Možda u budućnosti bljesne i dobije deset, ako se u međuvremenu ne proda i batali faks.

O kišnim glistama, svrakama, ribama i malinama

Kolko kišnih glista! Duge i tanke, debele i izuvijane, zgnječene i čitave. Da biraš. Kad smo kod toga, tražeći na internetu taj deo o sastavu gliste (a sećam se da je bilo nešto specifično vezano za njih, jer im je u udžbeniku iz biologije bio posvećen baš dobar tekst), naiđem na zanimljivu priču o ženi koja gaji kišne gliste pod nazivom „Tko je tu glista“. O tome kako poštena žena ne može na miru da gaji kalifornijske gliste a da komšiluk ne zakera. U članku novinar odlazi na lice mesta i uspešno demantuje sve optužbe – smrad, to da gliste napadaju tavane kuća u okolini i dolazi do zaključka da je reč o običnoj predrasudi, ljubomori i zlobi komšiluka prema gazdarici farme koja da bi potvrdila da se ne šali od glista napravi i šunku.
To je zanimljivo na koji način i najmanja stvar kod nas veoma brzo, ako se uloži i najmanji napor, postane povod za velike fenomene o celom jednom narodu, njegovom fenomenu, te kako se sve to uroti protiv zdravog pojedinca. Ova individualistička priča toliko se uporno forsira ne bi li se pokazalo koliko si osvešćen, pa tako u nekim svojim oblicima postane i lakrdija. Pa, kad su oni tako zloupotrebili gliste, mogu i ja da ih upotrebim ko povod za razgovor.
U udžbeniku iz biologije u kom je celo jedno poglavlje bilo posvećeno kišnoj glisti (grafikoni, slike, sve u fulu), naglašavana je korisnost ovog stvora. Pošto proizvodi humus, a lako se regeneriše, glista je veliki pomagač u poljoprivredi. (sad znamo d amože i da se jede, tako da nikad kraja našim predrasudama). Ali, humus je u knjizi za biologiju bio posebno cenjena stvar. To je u svakoj od lekcija bila stvar koja mora da se poštuje. Vrhunac korisnosti u sveopštoj ravnoteži (ili, kako ga danas moderno nazivaju „održivom razvoju“).
Druga stvar koja se poštovala bio je spanać, a treća reprodukcija. Za spanać su, ako se dobro sećam, poentirali pitanjem "Zašto Popaj jede spanać?" na koje nikom nije padalo na pamet da odgovara, pošto je bilo skroz smešno. Danas, naime, takva se pitanja stalno postavljaju kao neka trik-pitanja, pa ti se usudi da ih neozbiljno shvatiš, da ih takoreći potceniš. Ništa, naučismo, nije za potcenjivanje. U svakom kutku leži neka nepravda i neka neravnoteža. Pune nas u dupe tim spanaćem kako stignu, a nekad su ga i profesorke na predavanjima obilazile kao prosto komičan zaplet. Treće pitanje je bilo "Koliko misliš da bi prosečna porodica trebalo da ima dece?". Na to nas je biologičarka iznenadila nenaučnim odgovorom – "Gde ima za dvoje ima i za četvoro". Danas bi verovatno bila uhapšena zbog tako odokativne procene. Zbog neodrživog razvoja! Drugarica iz klupe, koju inače ne treba brkati sa ovovremenskim borcima za prava i slobode, jer je ona apsolutna preteča te revolucije koju je zastupala iz sopstvenih ideja, čak i kad se to nije baš isplaćivalo, ona se dakle pobunila tvrdeći da je bolje jedno dete opskrbiti svim resursima, mesto da četvoroma stalno nešto fali.
Prema udžbeniku za biologiju, ako se ova dva pitanja ukrste dolazimo do toga da Popaj jede spanać zato da bi se spremio za reprodukciju, a deci će biti dobro jer gliste prave humus i pomažu poljoprivredu. A, gde je tu poljoprivreda? Možda ovde na sve treba dodati u zapisnik da sam ja, u tom udžbeniku iz biologije, parčićima kartona prelepila slike svih gmizavaca (najviše zmija), jer nije bilo šanse da učim gledajući ih.
Al na stranu to sve s tim udžbenikom za biologiju i razrednom iz biologije koja je uvek delovala kao neko ko ti objašnjava sve postupno, al ima taj smešak koji kaže: znam d anikad nećeš shvatiti, mali veseljače, evo ti prelazna ocena iz ekosistema i kišnih glista, pa napolju, šta ti bog da sa svim povampirenim dinosaurusima i superherojima u obliku kišnih glista.
Glavno je pitanje, na koje me potakla poseta te drugarice preteče pitanja od važnosti. Ona mi je ispričala epizodu o svom ocu i koja me, u duhu posta bolje polovine o očevima i majkama, potakla da se setim takoreći svega (tj. ničega). Šta otac uopšte može da uradi sem da uči dete o strukturi kišne gliste i spanaću i humusu?
Ta mi je drugarica ispričala da se oko njihove kuće skupilo toliko svraka da je ona rekla „Kako su ove svrake gadne životinje“. Na to je njen tata rekao da svrake nisu životinje i dodao da pojasni „Tačnije svrake i ribe nisu životinje“. Onda se, po njenoj priči okrenuo njenom mlađem bratu koji se baš pakovao za matursku ekskurziju i posavetovao ga: „Pazi da na ekskurziji slučajno ne kažeš da su ribe životinje!“
Pa sad ti proceni kolko dece je kadar da ima jedan običan čovek sa obzirom na sva pitanja i odgovore, na sve kišne gliste, gmizavce, kalifornijske i ovdašnje, na sve spanaće i sve Popaje u održivom razvoju.
Moj tata, dok pere maline, kao i obično kad nešto nudi, ne pita: „Oćeš maline?“ Nego: „Voliš li ti maline?“

Shadows - Teenage Fanclub (Merge Records, 2010)

Ne znam da li je uopšte moguće snimiti bolji album od Grand Prixa koji su Teenage Fanclub dakle već snimili. To je nemoguće, ako se uzme u obzir makar samo jedna pesma, ona Tears u kojoj se lepo kaže There’s no future, so don’t fake it. I u kojoj generalno imate taj zamrljan glas koji neprestano pokušava da brisačima skine svu kišu i sline sa vaše šoferšajbne kojima inače i sam dosta doprinosi.
Na novom albumu, imate utisak da je staklo temeljno očišćeno i da naprosto slušate sjajnu muziku dok se vozite. Fileri su na maksimumu (na čemu sam zahvalna!), a da je album ne baš na vrhuncu spoznaćete samo ako ostanete bez benzina. Ovome u velikoj meri doprinosi čišćenje masnih naslaga koje je ovaj sastav puštao da se natalože na pragovima gitara i oko usta pevača ranije. Sad se dosta počistilo ispred kuće, pa su pesme nekako jednako lepe, melodične, u srce udaraju, al ostaje utisak da je ispred njih prošao neki bager i pročistio put do kuće.
O tome ponajbolje govori glas Normana Blakea koji se prilično uglačao i pustio da ga okruži „efektna“ melodija postajući samo jedan od njenih efekata, onako kako smo navikli, doduše, sa glavom malo zabačenom unazad, ka slađoj prošlosti, ali nam je i suviše udobno, više da zaspimo, nego da se primimo i dignemo na noge p ahodamo u snu. Snova o kojima se na ovom albumu govori naprosto se nećemo sećati kad se probudimo, dok su oni raniji, tinejdžersko fanovski, bili jedina realnost, jača pruga od magistrale!
Pošto se apsolvira to da nije reč o istoj vrsti sentimenta, mislim da se ovaj album konačno može prihvatiti po svojim zasebnim kvalitetima. Recimo, u pesmi The Past nemoguće je ostati na jednom mestu nakon nadiranja vokala koji zbori I search for a nothing at all, nakon što te taj isti glas izvoza na malom toboganu usred neke pustinje udaljene od svih melodija koje si ikada čuo (iako si ih, da se ne lažemo, čuo mali milion puta i svestan si da ideš u totalnu propast što se toga tiče, al te raduje što si antisluhista, pa si sve prethodne zaboravio). Ili, pesma The Fall, kako se otpeva ono I climb to the mountains to see the stars i svaki se sledeći put napravi ta kovrdža sa glasom, koja te veže u neki emotivni čvor koji preči put svakoj relativizaciji i svakom glupom napretku.
Dakle, čak i ako nema one neposrednosti, iako je u velikoj meri prodžaran put do slušaoca, ovih 12 pesama su daleko bolje, zapravo one su primer romantične, pop muzike kakvu je danas očigledno sramota praviti, pa se večito traže neki izlazi naokolo – il kroz golemu depresiju kroz koju klinci treba d aopravdaju što su se latili gitare a ne motike, il kroz golemo jebanje, kad se prokurvaju i pretvore u mtv zvezde.
Dakle, obrni okreni, bend tipa ovog će u mom srcu uvek imati prođu, pa taman da se ukvari sve do balčaka, a vi mi verujte ako vam je volja!
Na mudru opasku bolje polovine da su oni uvek isti, mogu samo da odgovorim da je biti isti danas možda i najveća mudrost, te da se, u daljem praćenju ove komplikovane misli za moju kockastu glavu, lomljenje mozga oko potrage za različitošću večito završava fijaskom u vidu prethoo opisanog benda siromaha Tobacco, na koji su se neki od nas ložili.

Tobacco - Maniac Meat (Anticon)

Dugo očekivani novi studijski album omiljenog muzičkog trovača je loš. Dosadan. Usiljen. Na njemu nema tema koje imaju moć da uz njih srce zaigra, a mozak pomisli "Brate, ala je ovaj lud!".
To je bila jedina moguća konstatacija po slušanju debi albuma Tobacca (Fucked Up Friends, 2008), kreativne snage sastava Black Moth Super Rainbow. Suluda kombinacija hip hopa, kiča, psihedelije i naklonosti prema artefaktima pop kulture koji su prestali da imaju svrhu a da nisu pošteno ni zastareli (VHS tehnologija npr.) od svakog je ljubitelja muzičkih iščašenosti pravila nepopravljivog zavisnika. Tobacco je bio opušten u toj svojoj kinky raskalašnosti i zato je i popunio značajnu rupu u nepreglednom muzičkom svemiru.
Publika je prepoznala kvalitet, ne zato što su iza njega stale moćne korporacije već zato što je baja izdao i kolekciju starih snimaka (sećate se da su i Beastie Boys imali ploču Some Old Bullshit, e to je još pošten album u odnosu na smeće koje je izbacio Tobacco) a zatim i Fucked Up Friends 2 kao diskografsku uvertiru za novi album koji se najzad pojavio. Čim liku pada na pamet da objavljuje takve stvari, onda znači i da ima onih frikova koji su spremni da za ove poluproizvode plate. Činilo se da će novi album biti izuzetak u tom smislu.
Ne lezi vraže, Tobacco je pokušao da ubije dve muve jednim udarcem i na kraju poklopio samog sebe. U nedostatku resursa ludila (prva muva), on se baca na žestoku reciklažu minulog rada čiji bi efekat trebalo da pojačaju izvikana indie imena kao što je Beck (a istina je da ga samo dodatno uništava svojom neinventivnošću). Druga muva je diskretna želja da se napravi malecni ali ipak vidljivi iskorak ka čistijem pop izrazu tako što najveći deo pesama u sebi poseduje vokalni momenat. Naravno, posle produkcijske obrade, glas zvuči kao da ga izgovara neko ko je popušio karton krdže za dva dana i u najvećoj meri ne doprinosi poboljšanju slabog utiska pri preslušavanju ovog albuma, već naprotiv, samo smeta.
Tobacco je na solo debiju i albumima svoje grupe pokazao da je vešt u spravljanju ubistvenih audio narkotika u ilegalnoj laboratoriji smeštenoj na obodu grada do čijih se proizvoda dolazi samo na preporuku, magijskom snagom ulične reči. Sa Maniac Meatom iskoračio je (nadam se ne i nepovratno) u fabričku proizvodnju, pa sada štancuje konfekcijsku hemiju kojoj se teško može naći bilo kakva smislena namena.

Konono N°1 - Assume Crash Position (Crammed Discs)

Za najpoznatiji bend iz Kinšase, prestonice DR Kongo (nekadašnji Zair), tvrdi se da postoji unazad još od šezdesetih godina prošlog veka. To je jedan od razloga zašto Konono N° 1 u svom imenu ima prvenstvo, pošto se u ovom višemilionskom gradu može naleteti na desetine bendova koji se zovu Konono. Ostaću vam dužan šta fraza znači, ubeđen sam da sam negde i to pročitao pa u međuvremenu zaboravio.
Ono što je nezaboravno je zvuk grupe koji se bazira na međuigri tri likembea, elektrifikovanog klavira koji se svira palčevima. Teško je opisati taj zvuk, ali ga je lako zapamtiti i locirati kao preteču nekih instrumenata zastupljenih u karipskoj muzici - ponajviše liči na marimbu, i ovo jeste uslovno poređenje. Zahvaljujući njemu, grupa je uspela da izgradi samosvojni zvučni identitet, tako da je nemoguće pomešati sa nekom drugom. Jednostavno, u ovom svetu kopija Konono N° 1 imaju u rukavu original.
Do 2004. grupa je tokom svog višedecenijskog postojanja imala samo dva albuma, ali ih je onda međunarodni debi Congotronics (2004), jedna od upečatljivijih ploča iznedrenih u deceniji na izmaku, doveo u društvo takvih likova kao što su Bjork (Island), Dead C (Novi Zeland) ili Holanđani The Ex. Ekipa koja je po rečima svojih članova u svojoj biti svadbarski ansambl koji svira ritualnu trens muziku naroda Bazombo, situiranog na granici sa Angolom, brzo se našao u žiži altermuzičkih gibanja, pošto je svojim postojanjem i muziciranjem elegantno našao tajne veze između world musica i new weird scene s jedne, ili rocka i electra sa druge strane, na toliko nekanonski način da ga nijedan budući kanon ne bi smeo zaobići pri genezi savremene scene.
Ova bogougodna situacija se neće izmeniti ni sa dugo iščeklivanim naslednikom internacionalnog debija koji se nedavno pojavio na tržištu. Slušalac momentalno biva suočen sa ludilom kome ne zna zaleđinu niti poreklo, ali se ne može odupreti njegovim primalno-futurističkim dražima koji ga teraju na pokret, radost i metafizičko sagledavanje situacije koja ga okružuje. Nalik mnogim drugim world izvođačima, ni ovde muzika nije spakovana u "pesme", već sam album više funkcioniše kao zbirka isečaka naglih fejd-inova i fejd-autova beskrajnog rituala koji nema ni svoj početak ni svoj kraj, ali, zapošljavajući ekstremitete, dovodi um u stanje nirvane.
I kao što to obično biva, ova priča ima i drugu stranu medalje, pošto je Konono N° 1 u svojoj zemlji percipiran kao relikt prošlosti kojeg se treba odreći u ime modernizacije. Naime, tamošnji hrišćanski misionari smatraju ovu vrste muzike za prevaziđenu đavolju rabotu, te se pod pretnjama i pritiscima iz dana u dan smanjuje broj muzičara željnih rustikalnog zanosa. Upravo na ovoj tački, globalizam još jednom pokazuje svoju apsurdnost, no to nije prepreka da se celokupnim svojim bićem prepustimo ovom zovu divljine.

Fula Fula

Ćalci i keve

Šaht - Japi ljaner
Svakog dana imaš debi, markirano sve na sebi,
Puno stresa i bedaka nosi tvoja lepa šljaka.
U tvome filmu mašte nema uvek jedna ista tema,
Udavi te ta kravata ti si jebač bez alata.

Japi Ljaner!

Ti sa sportom nemaš frke, pratiš tenis i auto trke.
Sam u sobi TV gledaš jer za fudbal nikog nemaš.
Od kompa pa do stana, tebe čeka teretana.
Besna kola i prazna riba koja te po bulji šiba.

Japi Ljaner!

Da sjebeš svakog imaš dara, da si faca ti se varaš.
Al život ti je samo kara jer si brate ti fukara.

Japi Ljaner!

-Vidi brate, realno kad gledaš, znači priča je sledeća. Ako Bora, Mitko i ja ostanemo u firmi u narednih deset godina, mi ćemo vladati na Balkanu, jer realno kad gledaš, ni u Crnoj Gori, ni u Makedoniji, ni u Srbiji ne postoje bolji likovi od nas. A ako se mi budemo držali zajedno, mi smo završili posao.

-Brate, ne znam šta da ti kažem, ali ja sam uvek za to da se bude oprezan. Vidiš kakva su vremena, fazon je da ne znaš šta će biti za godinu, a kamoli za deset godina, pa onda nema nešto mnogo smisla ni da razmišljaš toliko unapred. Sećaš se kad smo hteli da šljakamo sa Drimkastovima, da ih iznajmljujemo klincima, a Drimkast propao posle manje od dinego i svi su čekali da se pojavi Soni dvojka. Pukli bi' samo tako. Mislim, naravno, furaj ti taj svoj fazon, to si ti tako odlučio, ti znaš da ja nisam takav i da mi se jebe za te priče, ali ako je tebi tu dobro, meni je još bolje. Meni je samo bitno da smo mi dobro, a ovo sve ostalo dođe i prođe, pa opet živimo nekako. I uvek ćemo živeti dobro, kako god da bude.

-Ma da bre, skroz kapiram, samo ti kažem da je to taj rad, da treba nas trojica da guramo u tom pravcu i onda ćemo uspeti.

-Pazi, brat moj, ovde se stalno nešto planira u tom smislu i ljudi mnogo brzo polete zato što vide samo ono što žele da vide, a ti ne znaš šta sve može da se desi. Nisam u fazonu da te plašim, samo ti pričam iz iskustva. Vidiš kako sam radio, crnčio do pre godinu dana, evo sad će godinu dana kako ne radim. A nije što sam ja to radio, ali mislim da sam radio dobro. U stvari ni ne znam kako je to bilo, nije moje da sudim, ali znam da sam se trudio. I znaš da sam bio na korak od kompletiranja priče, ali sam ti odmah rekao da je ta priča prazna, da će to propasti zato što je bilo šuplje od samog početka, previše pogrešnih likova, zabušanata, pravih propaliteta koji misle da su neki kurac, iako su realno kurton. I ja sam to znao, a opet sam se trudio iako sam znao da je propast u najavi, zato što brate nikad neću biti kao oni. Mogao sam da se iscimam, da vučem ljude za rukav, ali nisam hteo. Nije bilo vredno tolikog cimanja. Bilo je likova koji su mislili drugačije, znali su šta glavonje jedu, koju boju najviše vole jer im je bilo stalo do toga, da imaju posao po svaku cenu.
I tu je negde suština. Ja sam uvek za to da se radi ono na šta možeš da imaš uticaj. Ti sad realno, brate moj, možeš to da ostvariš tako što ćeš da šljakaš najbolje što umeš. Evo ja sad nemam šljaku i baš je smaranje, ali imam ovo svoje sranje i to ću da radim najbolje što umem pa ćemo da vidimo. Ne znam šta će biti dok ne probam, ali se ne zanosim previše pa sam se ukočio.
Ali, evo, pogledaj mog ćaleta, pogledaj tvog ćaleta. Oni su stalno puni nekih priča, od kojih se ne zna koja je kao bolja, te radiće ovo, te uradili su ono, stalno neko takmičenje, u kome su prvi, neka lova se obrće, veliki uspesi, ovo, ono. A oni samo pričaju, kad pogledaš šta su oni uradili, nisu uradili ništa u odnosu na to koliko kenjaju. Bave se površinom, hoće da ostave utisak, čak nije problem ni to što oni pričaju, a nema veze s mozgom, problem je to što su počeli da veruju u ono što pričaju. A ne moram da ti pričam koliki je to kurton. Mene moj ćale stalno pita za tebe oko one naše kombinacije, i tako već dve godine, a znam da samo sere, i da od toga neće biti štani na kraju. Kad god je trebalo nešto da se stvarno uradi, njih nije bilo nigde. Zato ti i kažem da ne možeš ni na koga preterano da se osloniš, samo na sebe. Tako je i za šljaku, doćiće situacija u kojoj ćeš videti s kim ćeš i kako ćeš. Pre ili kasnije dođu takve situacije, i kad to vidiš onda si ljkra. A meni je preči miran san od toga da maim zlatan krevet. Naravno, neću ja sad da blejim, ali neću ni da se cimam za gluposti. E sad nešto što je glupost za mene, možda nije za tebe, i ne moramo da se slažemo, bitno je da se razumemo.
Zato jebeš ćalce, oni se samo kurče bez pokrića. Video si kad si dolazio kod mene onu nizbrdicu i što su postavili ležećeg policajca tamo. Postavili su ga zato što su dokoni klinci vozili motore 200 na sat tu, zalete se pa pravo na školu. Kurčili su se bez pokrića, a mogli su da ubiju neko dete, tako iz zajebancije, iz dosade. E to su naši ćalci. Voze 200 na sat u prazno. Brat moj, ti i ja nismo takvi likovi. Mi smo k'o naše keve, sedimo i radimo posao do kraja, mislim da tako treba, da je tako jedino ispravno. Vidiš koliko se one cimaju, znaš koliko se moja keva satire od posla, pogledaj koliko radi tvoja. I kao, one su retardi zbog toga. A retardi su kurac, njih dve ono što su počele da rade, rade do kraja, zato što su savesne, i ne prave buku oko toga. Mislim, brate, mene smara moja keva, smara i tebe tvoja, to su sulude priče na koje se više ni ne obazirem, ali ako moram da biram da li ću da budem kao keva koja radi od 9 ujutro do ko zna koliko uveče, ili kao tvoja keva koje obe šljakaju tamo i za šminkere nesposobnjakoviće koji paradiraju po hodnicima i glumataju neku klasu, ili da budem kao ćale koji samo sere da ispadne šmeker, uvek ću da izaberem da budem kao keva pa neka pričaju i da sam klošar, to ionako samo klošari u duši i mogu da pričaju, kad i ti i ja znamo ko su ti likovi, smarači i ološi. Pa sigurno nalećeš na takve dalebu tamo na poslu koji imaju po soma evra platu pa misle da je ceo svet njihov iako nemaju dve čitave daske u glavi?

-Blejim često po poslovnim ručkovima, i ima ih raznih, ima ekstra likova, baš baš dobrih, to se sve za dva minuta provali. Ali brate moj, ti ne možeš da veruješ na kakve sam glave nailazio, oni su potpuno odlutali u tu svoju fikciju i uživeli su se u te svoje uloge. Ima ih brdo takvih.

-Ti i ja nismo glumci.

-Nismo brat moj. Ajmo polako do nime, cirke sam totalno. ostaviću kola ovde, idemo peške.

Majke - Moram Pobijediti

Scott Pilgrim – Bryan Lee O’Malley (Oni Press)

U iščekivanju filma Scott Pilgrim vs. The Universe, kom se unapred radujem, nakanila sam se da pronađem i pročitam strip po kome ga rade i to me čitanje pet nastavaka uvuklo u ono što bi bolja polovina okarakterisala kao življenje paralelnog života u nastavcima koje te odvlači od realnosti. Iako su likovi i ceo svet koji se vrti oko 23-ogodišnjeg stanovnika Toronta, basiste benda Sex Bob-Omb, Scotta Pilgrima, postavljeni tako da te apsolutno usisaju u sebe, mogu da kažem da mi nije ništa nadomestio što u realnosti nemam, već mi je doneo skroz novi svet za koji mi je drago što postoji. I tako sam od nekog ko do pre godinu dana nije znao ni da ovaj strip postoji, za dve nedelje postala neko ko iščekuje da se u julu pojavi šesta, završna knjiga o nastojanjima Scotta Pilgrima da pobedi sedam bivših zlih momaka svoje velike ljubavi, Ramone Flowers.

Ovaj crno-beli svet, nastao u mašti 31-ogodišnjeg Kanađanina Bryana Lee O’Malleya, najsimpatičnija je ljudska tvorevina na koju sam u skorije vreme naišla. Iako je koncipiran kao bilo koja tinejdžerska serija u kojoj se prepliću junaci iz kraja, međusobno povezani lancima video-klubova i restorana brze hrane u kojima rade i stanova koje iznajmljuju, O’Malley u celu priču ubacuje malo više iracionalnosti, žanrovskih zafrkancija i malo više snega.

Kompletno fokusiran na glavnog junaka, Scotta Pilgrima i njegove ljubavne muke, O’Malley prenaglašava pojedine etape u zaljubljivanju, prevladavanju svih onih šizoidnih strahova (gradeći na jednom od njih – strahu od prethodnog života voljene osobe – glavni zaplet stripa) doteravši realističku, ljubavnu priču do superherojske, mitske priče poput onih koje nazivaju „većim od života“. U ovom stripu romantika i samoironija žive pod istim krovom, međusobno se ne ugrožavajući, a O’Malleyeva zaigranost svetom koji je stvorio vidljiva je na svakoj stranici.

Pravo je čudo šta je sve smešteno u okvir priče koja na pravi pogled deluje kao obična mladalačka cirkusijada. Iskoristivši sulud pakt po kom Scott treba da se bori sa bivšim momcima zagonetne Ramone kako bi mogao da bude u vezi sa njom, strip u sebi komeša superherojske scene borbi, dirljive ljubavne momente koji iskliznu u šagalovski nadrealna lebdenja parova, komične sitkom detalje praćene antologijskim fusnotama i iracionalne barice Scottove podsvesti u kojima, poput junaka iz Kalvina i Hobsa ispaljuje boce sa usamljeničkim porukama i glupim pitanjima u more crnog mastila oko svoje glave. A, tu su i silne zajebancije koje junake Scotta Pilgrima čine piratskom bandom u moru popkulturnih dobara i raznih lifestyleova (pa tako, nabasamo i na vegansku policiju, majicu sa natpisom Shins na najosetljivijim junacima ili likove koji su prosto tu zato što sve druge poznaju, kako kaže O'Malley čitaocu - čak i tebe).

Sam strip dobio je naziv po pesmi presimpatičnog ženskog benda iz Halifaksa, Plumtree, a O’Malley ne propušta da na kraju svake knjige ispiše saundtrek za nove avanture svog junaka.

Nakon serije Skins čija me družina dugo zračila, posada likova iz ovog stripa apsolutno je zauzela prvo mesto.

Pored glavnog junaka koji je priča za sebe, tu su Knives Chau – 17-ogodišnja srednjoškolka kineskog porekla, sa kojom Scott “pođe” na početku stripa i koja neko vreme u svojoj upornosti da podilazi Scottu, njegovom bendu čiji najveći fan postane i imitiranju kul sveta koji joj otkriva stariji momak deluje iritantno. Međutim, kako strip odmiče, njena vernost i činjenica da gotovo nikad (barem u prvih pet knjiga) ne preboli Scotta deluje dirljivo pa Knives Chau postaje lik koji volite da vas nervira. Drugi sporedni junak koji čini da svet Scotta Pilgrima deluje toliko neodoljivo je njegov gej cimer Wallace Wells koji ulazi u stan sa replikom “Pogodi ko je pijan”, a jedina stanarina koju Scott Pilgrim plaća, budući da sve stvari sem smeća u stanu pripadaju Wallaceu i da je on taj ko kuva, sprema i odlazi da plati komunalije, je to što stalno mora da dokazuje Ramoni i svima ostalima da nije gej, već da u stanu imaju samo jedan krevet.

Scottova sestra, uprkos prilično retkim pojavljivanjima, važan je činilac u prilično iracionalnim emotivnim zapetljancijama u koje upada Scott – iako mlađa, ona uvek postavlja racionalna pitanja ili sedi po strani sa pogledom koji mu poručuje da srlja u propast. U Torontu, prikazanom kao more slomljenih srdaca, i Scottovoj sestri je zapao komadić čemera budući da joj svaki put Wallace otme momka.

Negde kasnije, otkrivamo da Scott ima i mlađeg brata kada ga u jednoj sceni prebije pobrkavši ga sa jednim od Ramoninih zlih bivših momaka.

Jedan od mojih omiljenih likova je Kim Pine, bubnjarka benda Sex Bob-Omb čije razjapljene čeljusti između bubnjarskih palica odnose dosta mastaila u stripu. Uglavnom smorena, Kim Pine se sporo otvara, često seli, a taman kada pomislite da se misterija oko njene pegave glavice razotkriva ispostavi se da je po sredi neko prozaično objašnjenje. Ovo stalno držanje Kim na distance od vihora u koji nesmotreno upadaju drugi likovi samo govori o tome da se u njoj vrti samo njen tornado, možda i nešto jači, iz kog do ostalih junaka dopre samo po neki komadić sarkastične srče ili polusmorenog smeška. Iako su u srednjoj školi na kratko bili zajedno, odnos između Kim i Scotta zapravo je duboko prijateljski, bratsko-sestrinski odnos kom mnogi od nas teže, iako O’Malley na tome ne insistira.

Još čitav buljuk likova ostavlja snežne tragove po ovom stripu, po zavejanim parkićima, dosadnim, kostimiranim zabavama i zajedničkim potresno-patetično-komičnim traumama. Iako neke od njih O’Malley standardizuje poput kučkaste Julie koja se povremeno zabavlja sa Stephenom Stillsom, najtalentovanijim članom Scottovog benda ili Mladog Neila, Stephenovog cimera i, pre pojave Knives Chau, najvećeg fana benda, oni su u suštini dobri duhovi celog stripa i doprinose da se, dok ga čitate, osećate kao kod kuće.

Videćemo kakav će biti film, ako ništa, i ovo je sasvim dovoljno.

Reflection Eternal - Revolutions Per Minute (Blacksmith/Rawkus/Warner Bros)

Bilo je mnogo onih koji su videli Taliba Kwelija kao spasioca hip hopa na razmeđu dva milenijuma. Nisam bio među njima. Za mene je oduvek tu nešto falilo, nije štimalo. Kao situacija u kojoj imate velikog alternativca koji kenja svojim ortacima zato što slušaju narodnjake pa ode kući da krišom gleda Farmu. E tako je i Talib (student na arapskom, o'tle ono "taliban", inače potekao iz veoma obrazovane, profesorske familije sa Istočne obale) stalno pričao o nekoj revoluciji, a sa druge strane krišom i manje krišom maštao da napravi komercijalan uspeh.



Problem je bio u tome što je tako ostao ni tu ni tamo, iako se druži sa Mos Defom, nije poštovan kao on. Nije ni popularan kao što je bio 50 Cent ili jeste Kanye West, iako je trilion puta bolji reper od njih obojice (zajedno). Imao je album sa Madlibom, ali nikada neće biti divinizovan kao pomenuti ludak. Kweli ("istina" na svahiliju) ima onaj problem koji se redovno javlja usled viška inteligencije, koji nikad nije bio sporan u njegovom slučaju: suviše prekombinuje stvari, suviše sve hoće, želi da pokrije sve moguće uglove gledanja na stvari, usput se pogubi i na kraju mora da se zadovoljava mrvicama.



Reflection Eternal je njegova kolaboracija sa didžejem/producentom Hi-Tekom i ovo im je drugi album koji je nedavno objavljen, dekadu nakon njihovog debija Train of Thought, izašlog u jeku dominacije Rawkus etikete, koja sa ove vremenske tačke gledišta nije dobila mesto u istoriji žanra koju su joj tad predviđali. Slično je bilo i sa pomenutim prvencem.
Naslov novog albuma govori da Taliba uprkos neprestanom ašikovanju sa mejnstrimom nisu napustile revolucionarne misli. S druge strane, struktura ploče je takva da je na meniju mešano meso. Ima i pljeskavice i ćevapa (Ballad of Black Gold, Back Again, In This World), ali i belog mesa, poput Midnight Hour, kolaboracije sa Estelle, poslednjeg u nizu od pet singlova kojim se na volej prihvata loptica nabačena od Ejmi Vajnhaus i Dafi. Dobra vest je što je nakon sat vremena trajanja ove ploče kristalno jasno da su ove muzičke porcije studiozno spravljane i veoma ukusne.



Naravno, nema osnova pričati o nekoj ili bilo kakvoj revoluciji, ali Talib, obučen u fensi odela i džemperčiće, ili kožne jaknice uz neizbežan kačket na glavi, je iskusan i talentovan reper, koji verbalno izbacuje svoje zamisli samouvereno i bez preteranog napora. I njegov kompanjon Hi-Tek je dosta napredovao u zvučnom segmentu priče, on gradi čitave male arije sa dosta osećaja za meru, vešto se snalazeći na terenu između prašnjavih semplova i modernih didžej intervencija, tako da na kraju svi budu srećni i zadovoljni. Njih dvojica u tandemu funkcionišu kao saliveni, što ovaj album kvalifikuje kao jedan od pamtljivijih muzičkih priloga za ovu sezonu. Ne verujem da će se obogatiti zahvaljujući ovoj ploči, ali imaće dovoljno za pristojan život. Što se mene tiče, dobili su respekt koji ne može da se kupi, što bi najviše trebalo da se ceni.



The Ballad of the Black Gold

This is the ballad of the black gold
They call it Texas tea
But it's bigger than a cowboy with a lasso
It's deeper than a black hole
Create monopolies
Except they collect your fee when you pass go
Crisis international
The government de facto
We got no control in this fiasco
Darker than the backroads
Bubble hotter than Tabasco
More than what you bargained for or asked for


You never see happy-hungry people that ain't rational
They blasting through the gates and they attack you at the capital
Run up in your palace, find the heads of state and crack a few
Get a taste of power then they become fascists too
The fiscal conservatives, don't know what they purpose is
Put money on the war, then they cut your goods and services
Murderous, corporate monsters is breaking records
Exxon is at 40 billion a year
They raking in record profits, stop it
How they banking while auto industry is tanking?
Leadership is sinking
The pollution in the water, stanking
Loyalty to petroleum
Royalty spoiled the economy
We won't get it poppin' till we're oil-free
If you're oil-rich then we invade it
They call it occupation but we're losing jobs across the nation
Drill, baby, drill, while they make our soldiers kill
Baby still, the desert where the blood and oil spill

Nigeria is celebrating 50 years of independence
They still feel the colonial effects of Great Britain's presence
Dictators quick to imitate the West
Got in bed with oil companies and now the place a mess
Take a guess, which ones came and violated
They oiled up the soil, the Ogoni people was almost annihilated
Still they never stayed silent
There was activism, poets using non-violent tactics
That was catalyst for soldiers to break into they crib
Take it from the kids and try to break em like a twig
And make examples of the leaders
Executed Saro-Wiwa
Threw Fela's mom out the window right after they beat her
In an effort to defeat hope
Now the people feed soap to [noir]
So they youth is doing drive-bys through speed boats
They kidnap the workers
They blowing up the pipelines
You see the fires glowing in the nighttime

History a slippery creature
Its full of blind twists and surprise endings
like a mystery feature
This oil shit is slicker than preachers
it makes the problems in the region
amplify like victory speeches
poison the water, lead the boys to the slaughter
go in somebodys country rearrange the order
and destroy the borders
you see them dancin through the fields of fire
world domination the real desire
the devil is still a liar

Here We Go Magic - Pigeons (Secretly Canadian)

Casual

Za manje od godinu dana, Here We Go Magic je od male kućne čarolije iz spavaće sobe Lukea Templea postao pravi petočlani bend. Geografskog porekla iz Bruklina, hipsterske prestonice sveta, bendu nije bilo teško da pronađe svoje mesto na blogerskoj pozornici globalnog sela, ali je klizavi teren zvani drugi album bio vrlo interesantan poduhvat za novonastali bend, posebno u svetlu činjenice da se u ovoj mikrokozmi slava više ne meri Vorholovim dragocenim minutima već obezličenim sekundama (što je, kad se malo razmisli, Vorholova zamisao dovedena do apsoluta).
Eto početkom godine smo sa istog mesta imali sličnu situaciju kad je duet High Places izbacio svoj drugi album, a malo ranije sa iste adrese su se javili i A Place To Bury Strangers. Oba ova albuma, uprkos svojim obećavajućim momentima, su slabija od svojih debitantskih prethodnika, a za njih je, po pinkoidnoj matrici (koje se svi pridržavaju) "što gore to poznatije", čulo više ljudi.
Za razliku od ovih stamenih prvenaca, debi Here We Go Magic je bio prijatna kolekcija sa atmosferičnim rupama. Nešto kao đevrek, koji bi u nekoj tamo budućnosti mogao da postane jutarnja pogača koja se puši kad god da pogledaš u njenom pravcu. Ta budućnost je ekspresno, kao u loncu, stigla - novi album, proširen personal i ista priča - nekoliko sjajnih kompozicija, rupa na sredini i pri kraju povratak u formu, da čovek ima za šta da se uhvati. Ono što je bilo jasno i od ranije je činjenica da je Luke Temple talentovan tekstopisac koji u vremenu u kome nema vremena jer ga je pojeo novac (koga nema pa zato nema ni vremena, vrzino kolo siromaštva) u stanju da napiše pamtljive kompozicije koje plene pitomom jednostavnošću. Suptilne, a bez traga ljigavosti, eterične a sa strukturom, nežne a nevaljale, kada ovaj dečko naoštri pero iz njega ume da ispadne večnost.
Upravo to je slučaj sa prvim singlom Collector koji na petoparcu sumira promene koje donose Golubovi. Templeov glas i dalje podseća na Paula Simona, ali za razliku od jeftine elektronike uhvaćene na spavanju sa još jeftinijom akustikom (fali još samo grobljanska sveća pride), ovde imamo novotalasni štimung punokrvnog benda. I sledeća Casual je slično ubitačna, ali tada na grafikonu svedopadljivosti kriva zadovoljstva rapidno pada na dole, čime se prokockava šansa da ovaj album pustim nekome koga muzika ne zanima, a da usput ne moram da se preznojavam svaki čas da li će me zamoliti da ga stopiram.
Hteo ne hteo, juče sam, kuvajući se u autobusu, slušao ovaj album zamišljajući kako se davim u slapovima ledene vode. Sve je bilo kao neki san u kome sam uspeo da stignem do grada u kome sam prvo jeo picu pa pio kafu, zatim posmatrao kako se na aparatima zarađuje prosečna srpska plata u roku od deset minuta, svedočio duplom nestanku struje u strogom centru "kao da smo u Džibutiju" (rasizam s kojim živimo iz dana u dan) i komentarisao sa dragim lokalcima kako neki sada pokojni žestoki momci (prvo kriminalci onda narkomani i na kraju naravno leševi) iz Skadarlije ne bi tolerisali bilo kakvo hipstersko bahaćenje sa lomljenjem čaša ispod svog prozora koje je sada na delu u onom Černobilu šminke i parfemskih isparenja. Sve ostalo je bilo (here we go (magic))... fudbal.


Collector

SPACE Spec. Vol. 4: Elephant9 - Walk The Nile (Rune Grammofon)

Hardcore Orientale

Pošto smo overili obe američke obale i skoknuli do Australije, završavamo potragu za svemiroidnim zvučnim putovanjima na tlu Starog kontinenta. Sve češće se pitam zašto uopšte više i pišem recenzije kad mi se čini da sam već sve rekao ali eto, dok ta sumnja ne eksplodira u neke opipljivije odluke, pisaću ih još neko vreme. Među rečenicama koje sam sigurno puno puta napisao posebno mesto pripada izlivima moje fascinacije savremenom muzičkom scenom iz Norveške, pošto tamo, kao i u Skandinaviji generalno, muzičari sviraju nešto što teško može i da padne na pamet dok se ne čuje, ali čak ni tim činom iznenađenje po čuvenju nije manje.
Elephant9 je jedna od takvih suludih ekipa koja rovari po muzičkoj prošlosti na šaškast način da ih je nemoguće ne voleti. Reč je o triju koji sačinjavaju prekaljeni muzičari od kojih posebnu pažnju privlači bubnjar Torstein Lofthus, poznat iz sastava Shining. I kada je taj bend početkom ove godine razočarao za medalju, eto Elephant9 da izvadi fleke.
Walk The Nile je drugi album u opusu grupe, objavljen dve godine nakon energičnog Doodoovoodoo. Elephant9 je žanrovski vezan za džez milje, sa kojim nemam puno dodirnih tačaka (imam neke albume "čistog" džeza, naravno) ako izuzmemo hip hop, ali zato o rok muzici mogu da prozborim reč-dve. Norvežani sviraju zapaljivu eksploziju džeza i roka, poznatog kao fusion (slušao sam malo i Ala Di Meolu, obožavam ovu njegovu sjajno nazvanu pesmu sa albuma EleGanci), na tako energičan način da bi bilo gre'ota ne percipirati ih kao rok bend, iako se za gitaru u ovoj priči nije našlo mesta.
To slušaoca neće spasti spoznaje da na ovoj ploči ima dosta virtuoznih deonica, osobito na klavijaturama, ali ako je debi, omaž likovima kao što je Joe Zawinul, predstavljao povratak u bolju prošlost, novi album pokazuje put u budućnost. To je između ostalog učinjeno i diskretnim istočnjačkim uticajima u samoj svirci (naslovna, Hardcore Orientale), zbog čega se naslov ploče čini kao sasvim umesan.
Osim praskanja (zaključna John Tinnick (ne znam ko je dotični) je maltene "čobanska" metalija a la Milić Vukašinović u simfo ruhu), Elephant9 zna i da stane na loptu i kontroliše situaciju kao npr. u epskoj Habanera Rocket, ali se i dalje najbolje snalazi kada ruši sve pred sobom. Ako uporedite omot ove ploče sa onim sa prošle, videćete da su, uprkos sličnostima, oblici na ovogodišnjem izdanju izoštreniji i jasniji. Što će reći da su Skandinavci lagano preskočili preponu zvanu "drugi album", nepremostivu prepreku za mnoge pre (a i posle) njih.


John Tinnick

SPACE Spec. vol. 3: Tame Impala - Innerspeaker (Modular)

Alter Ego

Kada se pomene Steve Pav Pavlovic, upućeni širom sveta zaneme od poštovanja, a ovde o njemu ni reči iako se radi o liku čiji su preci očigledno s ovih prostora (čiji je tačno, ne znam, ima sestru slikarku Mary Lou, i oženjen je australijskom Hrvaticom, modelom Tanyom G i voli da letuje na hrvatskom primorju) a i ima o čemu da se priča. Kao klinac, Pav je s lokalnim pank bendom pobegao iz rodne Kanbere u Sidnej, gde je ubrzo počeo da se bavi organizacijom koncerata. Pošto je doveo Mudhoney u Australiju, upala mu je kašiku u med sa organizacijom turneje Nirvane... krajem 1991. Prvobitno je Pav rezervisao prostorije koje su primale 600 ljudi, a završilo se sa 10 hiljada zarozanih klinaca na mestima koja su primala šest. Glas se pročuo, a Kurt ga je pomenuo u booklet zahvalnici na jednoj ploči (čini mi se da je In Utero) kao dragog prijatelja.
Pav, budista inače, postaje čovek za australijsku vezu bendova poput Fugazi i Beastie Boys, onda puca gomilu love organizujući jedan festival, a pre 12 godina osniva etiketu Modular. Prvo pa muško - The Living End. Onda udarac zvani The Avalanches. Usput i neviđeni smarač Jack Johnson i new rave dečurlija tipa Klaxons i Cut Copy. Pa još malo rocka uz Wolfmother. Lova se množila, otvarale se kancelarije po Americi i u Londonu. Američke više ne rade, Pav kaže da je diskografska industrija na izdisaju, prinuđen da deli vlasništvo nad etiketom sa Universalom. Usput je otvorio marketinšku agenciju koja radi reklame Mercedesu, McDonaldsu i tako tim firmama. Pogađate koja muzika ide u tim reklamama. Sad znate zašto svi znaju za Pava, a mogu samo da ga mrze oni što ga ne vole, jer mu niko ništa ne može, kad je jači od sudbine. Realno.


Jeremy's Storm

Njegovo najnovije otkriće je kvartet iz Perta (nešto kao australijski Niš, na pogrešnoj strani države)Tame Impala koji se nakon dva singla i dva EP ostvarenja oglasio krajem maja debijem Innerspeaker koji je ubrzo osvanuo na četvrtom mestu australijske liste albuma. Kenguri imaju dugu rokersku tradiciju koja seže unazad još od AC/DC, a novi milenijum ih zatiče u snošaju sa reciklatorima tipa Jet i već pomenutih Wolfmother. Innerspeaker nije samo povod da neki japizovani ćale usklikne da se muzika njegovog doba vraća, jer na njoj ima štošta da se čuje osim lamentiranja nad prošlošću, već je više znalačko vađenje plemenite muzičke rude iz ugljenokopa u kome leži muzičko nasleđe, ali tako da u isto vreme, to začudo zvuči i sveže i moderno.
Kičma svega je psihedelija. Perćani vole ovaj starinski zvuk, ali prilagođavaju svoje vožnje modernim vremenima, tako da čovek usled svih tih brejkastih rolerkostera može da pomisli da sluša neki crate-diggerski kolaž nastao od materijala iz podruma okolne prodavnice ploča. Na ovu pomalo neobičnu i naizgled kontradiktornu sliku nadovezuje se glas Kevina Parkera, australijske inkarnacije Džona Lenona.
Nije tajna kakva osećanja gajim prema legatu velikog pacifiste i njegovog benda. Sve ukupno, ja to ne mogu da slušam duže od 15 sekundi, što nije slučaj kada pustim Innerspeaker. To ne da samo dovoljno govori o tome kakva je ovo prijatnost od ploče, već uverava da je reč o retko zaokruženom albumu ujednačenih pesama. Kamo sreće da su Bitlsi onomad svirali nešto slično, ali tužna prošlost se ne da izmeniti. Dok Vatikan najzad prepoznaje liverpulsku četvorku i njima slične humanitarne radnike kao ptice jata svoga, nama preostaje da se okrenemo budućnosti uz ovo vrlo simpatično ostvarenje.