Los Saicos

Jedan moj prijatelj požalio mi se kako ne može da čita domaće tekstove (a ni većinu stranih) jer su nastali iz sekundarnih izvora. Svi crpu sažvakane informacije sa Vikipedije. Ako sam ga dobro shvatila, u šta sve više sumnjam, nije mu toliko krivo što nema originalnih ideja u ovim tekstovima, već što je sam spisak korišćene literature lako dostupan, pa samim tim sumnjiv. Dok je nestrpljivo cupkao da se vrati u učionicu skupog fakulteta na kom predaju gostujući profesori u koje ima poverenja, jer se do njih ne dolazi tek tako – s ulice, a koji su valjda učili iz nekih praiskonskih knjiga, a ne iz izvora koji su svakoj budali dostupne, opasno me je nervirao.

Arogancija nekog ko je drvo života uvatio za mudo pa s prezirom i nepoverenjem gleda na njegove otpale, marinirane i konzervirane plodove što se miljama daleko batrgaju po prašini tražeći, ko slepci svoj pupak, doprinela je da uzmem moje sitne pare koje su se našle kod njega i zbrišem put veselih kopija i prozaičnih trenutaka koje sam tad baš zavolela. I dok je on pričao o trenutku koji mu pripada, ja sam osetila kako meni moj propada.

Vratili su mi ga Los Saicos, iako nemam pojma u kakvoj su oni vezi sa ovom pričom, osim što su oni original do kog sam došla preko kopije. Našla sam slučajno da su oni bili uzor ovim Black Lips o kojima sam pisala. Dok sam ih slušala, priča o podeli na originale i kopije isparila je što je bio dobar znak da me apsolutno zabole je li ove momke stvorio Bog ili kakva pop mašina, jer iz njihovih kreštanja izbijala je energija i dizala se praiskonska prašina podijuma za igru i slobode sa kojom se vrište sopstvene reči, makar one bile tek klinačko: demoler, demoler... Činjenica da je nešto samo tvoje i uverenje da to radiš po prvi put onako kako niko pre tebe nije, razdevičavanje sveta iako ga je jebalo krdo njih ranije, cure iz pesama Los Saicos kao da je voćka tek malopre ubrana.

Tek izašli iz srednje škole, Erwin Flores, Rolando Carpio, Pancho Guevara i Cesar Castrillon su svirali po peruanskim bioskopima (od kojih je jedan danas postao porno bioskop), nagoneći vršnjake da lome stolice. Nagoneći decu da snagu i inspiraciju pronalaze u sebi mesto da se tresu pred krivim ogledalom i cvile: jesam li ja najlepše što je Bog stvorio?

Prvi hit je bila Demolicion. U to vreme hit na peruanskom radiju. Perverzna mešavina kakvog friziranog hora u letnjem odmaralištu koji zadiže suknje ćerkama bogataša i pankerske razuzdanosti čini ovu pesmu čiji stihovi, ni manje ni više, glase: „želim da uništim železničku stanicu!“ nezaustavljivim stampedom sirove energije.

Divna ljubavna pesma Ana počinje znojavim, ustreptalim trzanjem gitara jednog Elvisa Prislija, ali, ne prelazi u ljubavničko šaputanje, već u režanje gladnog i zanetog. Da se meci prave od emocija, ovaj bi usmrtio svaku krizu. Opuštenost koja vlada svakom od pesama najbolje se vidi na primeru srećnice Ane, jer je ovde, kao i u svim drugim pesmama, reč o ljubavi prema sekundama. Ono što se obično danas zove pakovanjem popične melodije, na čijim drhtajima i uzdasima je radila možda horda arhitekata kao da grade grobnicu za faraona, ovim momcima ispada iz džepova kao papirići od žvake ili kondomi iskorišćeni u snu. Nemaš utisak pripreme, brige za efekat, samo pljušti melodija.

Karakteristični krikovi i vriska koriste se mesto šavova za svečano odelo, pa imaš utisak da neko u isto vreme šije i cepa. Humor takođe izbija iz ovih pesama (jedna od njih se zove Cats’ Funeral) vidi se i u samom nazivu benda. Prvobitno su sebi dali ime Los Sádicos, ali im cenzori nisu dozvolili to ime, pa su se nazvali Los Saicos, tako što su izbacili jedno slovo.

Otimanje za medalju proto panka navelo je mnoge fanove Los Saicos, pa i reditelja filma koji se o njima sprema, Saicomania, da se bore za revalorizaciju benda kao strogo čuvane tajne rokenrola. Nagađanja koliko su bendova u svojim mladim godinam mogli da čuju u Limi, te činjenica da su počeli u isto vreme kad i Bitlsi i da su se, iako energični, sirovi i živi, brzo ugasili bez ikakvog traga iza sebe osim šest singlova, oko ovog benda je zakovitlala mećavu misterije.

Sami članovi benda, tvrde da su samo nakon dve godine prestali da sviraju, bez ikakvog razloga. Jedan je ostao da živi u Peruu, a dvojica su otišli u SAD (za jednog se čak priča da radi za NASA-u). Jedan je preminuo. Šta god radili danas, Los Saicos samo jednom replikom govore o tome kakav značaj za njih predstavlja muzika: „Da nije bilo muzike, do sada bih umro hiljadu puta“.

Iako se ljudi koji ih vole trude da im vrate položaj koji im zaista pripada, ja sam uverena da Los Saicos nisu imali pojma šta rade dok su svirali, niti ih je bilo mnogo briga na koga se ugledaju, i da li se uopšte ugledaju. Ti su momci naprosto svirali za nekoga, za sebe same. Fabričke greške na snimcima u vidu njihovih uzdaha, svedoče o jednoj, možda i kratkotrajnoj predanosti, koja je biser sama po sebi makar i ostala neuokvirena, tek kao dugmence koje je spalo sa Elvisovih izbalavljenih manžetni.

Akustična gitara na početku pesme Besando A Otra koju naglo prekida izgladneli vrisak bubuljičavog vrata iz bele kragne govori o ovoj žurbi da osip prenese dalje, da se razbole i tuđe grudi makar posle bio zagubljen u istoriji. Iako danas, nažalost, pop više nije prenosiva bolest nego izolovan virus na kom radi gomila naučnika, Los Saicos su zov divljine, divan i prozaičan kao sam život. Što bi rekli braća Peruanci...

El resto es silencio!