Trifun bombaš

Pre neko veče, nasdvoje smo imali priliku da prisustvujemo vranjanskoj kulturnoj večeri u Kotežu. Bez kapi vode, ali uz burić vina i, za ove probirljivije, viskija, ataše za vranjansku kulturu, a i šire (kako su pokazale police krcate knjigama), prikazao nam je nekoliko dokumentaraca autora iz Vranja. Iako naš domaćin ume da agituje, što se pokazalo na primeru jednog meni dragog benda, sada za tim nije bilo potrebe pošto su bar dva od prikazanih filmova bili zaista odlični.

Pišem ovo, jer će sutra u Beogradu, na Festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma biti prikazan upravo najbolji od filmova sa tog opijatskog matinea: Trifun bombaš. Reč je o dokumentarcu Slađana Stojanovića, o starcu iz sela Binovce koji iz dana u dan, već godinama, pokušava da iskopa neeksplodiranu bombu koja mu je pala u dvorište za vreme NATO bombardovanja Srbije 1999. godine.

Iako u filmu ima traga humora, pre svega zbog krajnje apsurdne situacije u kojoj ovaj dekica sa sizifovskom upornošću „okopava“ najkrupniji plod u bašti dok se okolne komšije (siroti Romi kojima, pored svih nedaća, fali još samo Trifun i njegova kjubrikovska saga) hvataju za glave, jer nema nikoga ko bi ga sprečio da ih sve digne u vazduh, teška drama mili u dubini ove priče, baš kao što mili iz dubine jame u koju je bomba zarivena.

Na užem planu, priča govori o nebrojenim gelerima koji su se raspršili nakon bombardovanja, a kojih možda nismo ni svesni, koji nas rade iznutra i sa kojima živimo kao sa šipkom u nozi, pa nas prostruji samo kad izmilimo na sunce i kad od sebe samih očekujemo nežnost . Međutim, mene je daleko više potresao obod priče u vidu senke koja natkriljuje Trifuna, a to je usamljenost ovog čoveka. Jer, u ovoj priči nema one solidarnosti i berićeta iz bajke "mama za tatu, tata za deku..." u kojoj porodica čupa repu. Kako je potencijalna eksplozija rasterala porodicu – ženu i decu, Trifun je ostao da okopava bombu kao glavnog neprijatelja. Upravo ta svest o onome što tera decu da se razbeže, mene je pogodila, jer većina staraca pokušava da shvati zašto ostaju sami i, kako je reč o nezaustavljivom procesu, o zaboravu, odlascima i rastancima, ne preostaje im drugo nego da prihvate sebe kao usamljeni panj.

Nazovi to suicidom, inatom, ponosom, nekim lokalnim dertom... priča nudi katarzu u liku čoveka kome je dosta straha i laži političara, koji je odlučio da krene u susret pretnji. Da stane bombi na crtu. Da joj doaka lopatom, traktorom i parom žilavih šaka. Moguće je u Trifunu videti predmet sažaljenja, onog ko je samo produžetak ekipe na Trgu koja na čelima nosi mete, prkoseći nevidljivim bombašima i mašući pesnicama u vazduh, ali nemoguće je ne prepoznati u sebi jednog Trifuna: čoveka kome je dosta prigušene pretnje, gadne usamljenosti, tupog podnošenja, i koji želi da prekrši pravilo koje žrtvu i trpioca deli od prsta koji je odozgo pritiska. Prepoznati tu želju za konačnim obračunom. Koji nije poza, ni trenutni izliv besa, već misija.

Dakle, gledajte sutra Trifuna, jer nisu svi Vranjanci nežni! Hm, ili jesu...