среда, 04. март 2009.

Der Baader Meinhof Komplex – Uli Edel (2008.)


"Trenutno, preokupiran svojim ličnim razvojem sitnoburžoaski libertinac odbacuje svaki vid kolektivne emancipacije, doživljene kao pretnja uperena protiv demokratije i pravne države."
"Dosije Anarhisti", Žan-Pjer Garnije (Le Monde diplomatique, br. 39, januar, 2009.)

Jedan od dva filma koji smo nasdvoje pogledali zajedno, kako dolikuje – u bioskopu, na ovogodišnjem FEST-u je i Slučaj Bader - Majnhof. Iste večeri, naš drug Ljutišić s kojim nikako ne bi valjalo dizati revoluciju jer piše ogromne sms-ove (a onda meni nešto prigovara da pišem ogromne tekstoveJ), pripremio nas je da je reč o opasnom romantizovanju ovih destruktivnih istorijskih figura. Obučeni da se brecamo na svakoga ko ugrožava nekog drugoga, te tako daleke civile, građane, dolazimo u situaciju da ćuškamo svaku glavu koja pokuša da se izdvoji iz te lenjirom poravnane mase. I tako ostajemo svi pod vodom. Niko ne strada, al nam i kiseonika ponestaje. Odnosno, jedni uvek dobiju koju bocu kiseonika više, pa tako mogu i glasnije da zastupaju te slobode tako potopljenog sveta.
Meni, u tom trenutku, i nije bilo preterano stalo do filma jer sam taj dan gledala čudo s kog je Ljutišić mudro izašao, a u kom se međusobno svi poubijaju pošto se pre toga nadrogiraju. Samo jedan preživi i završi zureći u jagode. Doduše, ne mogu da kažem da, pred projekciju Bader - Majnhofa, nisam pomalo naginjala ka terorizmu, jer mi je polovina sa manje baksuznim sedištem broj 12, pre mesec dana dala na čitanje knjigu "Anarhizam" i još ranije čitala odlomke iz tog Gradcovog zbornika o situacionistima. Poslednji broj časopisa Le Monde gotovo ceo je bio posvećen anarhizmu i i dalje su mi u glavi odzvanjale reči u jednom od članaka: "Trenutno, preokupiran svojim ličnim razvojem sitnoburžoaski libertinac odbacuje svaki vid kolektivne emancipacije, doživljene kao pretnja uperena protiv demokratije i pravne države." Ili onaj drugi: "Apsolutna kulturalizacija sa jedne, i sistematska kriminalizacija sa druge strane."
Dakle, sa jedne strane stoji masa obrazovane omladine sa forumima mesto štitova, sa blogovima mesto bombi, ta masa slobodoljubive dece koja sve zna i sve razume, koja nikome ne želi ništa nažao, koja vidi nepravdu i protiv nje glasno i jasno govori, ali koja je, u isto vreme, postala i idealan policajac sistema protiv kog se navodno bori. Jer, oni su toliko (s pravom) zgađeni nad nasiljem, ratovima i brojnim žrtvama da im je uspavano građansko društvo sa svojim dezerterskim impulsom onoga ko beži sa svakog bojišta ne želeći da isprlja ruke spremna da osudi svakoga ko, u ime bilo čega, podiže ruku na nekog drugog. I tako, sama sebe često zateknem u tom grču: gadi mi se moja pozicija nekoga ko sve posmatra, ko ima vremena da o tome i misli, ali ko, uprkos svim mogućim cevkama za vazduh, nije uključen ni u jednu konkretnu borbu. Plaši me disproporcija između nabubrelog mozga, prepunog informacija, teorija, mišljenja i potpuno usahlih ruku koje, za šta god da se uhvate, postaju razbojničke. Jer, da se ne lažemo, svaki aktivni čin, sve što bi mogao preduzetu, ostavlja takve nasilničke otiske na sterilisanom svetu. I svi mi ličimo na đake na velikom i beskonačnom času anatomije.
Verujem da živimo u najrepresivnijem od svih vremena, jer se borba za slobodu izfragmentisala pa se razne slobode bodu ko rogovi u vreći i imam utisak da je ostavljen zaista mali prostor na kom možeš da se boriš za bilo šta a da to nije sopstveno parče hleba, jer ćeš, bilo kakvom, konkretnom borbom prekoračiti zabran nečije tuđe slobode. Ovakav raspored sloboda čini većinu građana koji bi ideje da sprovedu u delo a da ne budu tek simbolični u teroriste i pesimiste. A lavirinti se uvijaju na unutra. Duša i mozak nam se navijaju na viklere, na prepreke koje, pošto ne možemo da ih u isparcelisanom društvu savlađujemo telima, gutamo i u sebi samima gradimo ogromne katakombe, obavijamo se oko njih ko zmije, rastemo unutra, grčimo se, jer ne možemo na spolja. Pa, se, ko fetusi, nerođenih ideja, nepretvorenih u dela, posuvraćenih sloboda i lepih misli susrećemo u nekim virtuelnim univerzumima, ljubimo se I grlimo, al tela ne osećamo.
I dođe, u tim mojim inkubatorskim premišljanjima o odnosu između misli i akcije Bader -Majnhof. Polovina u boljoj majici mi je, nakon par minuta filma, šanula kako je film dobro snimljen. Od toga valja krenuti jer to je velika istina koja, naposletku, nikog ne ugrožava.Možda jedino onog siromaha što zuri u jagode, očajno snimljenog uobičajenim: zamišljen sam pa zurim u jednu tačku kadrom. Fest-ovskim kadrom. Ovo nije takav film. Bader - Majnhof zariva prste u istorijski med sa slašću jednog Minhena (jednaka pažnja za autentične lokacije, kostime, odabir glumaca koja stvara utisak istorijske panorame). Tela, automobili, ulice, sve ti se baca u lice kao da si u sred zbivanja. Tokom dobrog dela filma imaš utisak da si na ivici neke brane koja samo što ne pukne i ne preplavi te ogromnom snagom. Ovakav nazovi vizuelni naboj mora imati film koji govori o ovakvim likovima. Jer, navaljivanje na zidove, pokušaji da se oni probiju jesu neka suština njihovih života.
Uli Edel je režirao odličnu TV seriju Magle Avalona – istorijsku seriju koja legendu o kralju Arturu priča isključivo iz ženskog ugla, tako da su glavne junakinje, pa i one koje povlače konce događaja zabeleženih u ovoj legendi majke, ćerke, ljubavnice itd. Ako se malo bolje pogleda, ova fascinacija ženama od akcije prepoznaje se i u filmu Slučaj Bader - Majnhof.
Mudrija polovina reče da žene umeju da budu radikalnije kad već jednom pređu neku crtu.
Ljutišićeva primedba da je reč o prevelikoj usluzi RAF-ovcima pala je u vodu nakon prvih pola sata filma. Sve dogme o slobodarskim pokretima (slobodna ljubav, buržoaske osnove porodice kao celine, jedinstvo misli i akcije), dakle sve ono na čemu bi mogla da se gradi romantičarska slika ove grupe ljudi kao nekonvencionalne i slobodarski nastrojene mladeži u filmu izostaje. Vrlo je dobro prikazano da su oni ljudi zagrcnuti sopstvenim idejama, mislima i delima. Ko god je, pre ovog filma, maštao o revoluciji, posle njega će da se zamisli da li da ponese sendvič pride. Da li ipak vredi ostavljati svoju decu kao što ih ostavlja Ulrike Majnhof? Vredi li se odreći pera i uzeti pušku?
Najbitnija stvar zbog koje mislim da RAF-ovci ne samo da nisu idealizovani, već su, po mom mišljenju, izglobljeni iz bilo kakve popkulturno zavodljive slike jeste ta što je njihov put od prikazan u evolutivnom, prilično depresivnom darvinovskom procesu rasta kakvog fetusa koji pred vašim očima izrasta iz glatke kože sa nudističkih rajskih plaža u starca koji se grči, urinira i ludi u zatvorskoj ćeliji. Bezizlaznost i teskoba sistema protiv kog se bore manje je prikazana na onom širem planu, a više na unutrašnjem, mikroplanu.
Dosta je pažnje posvećeno upravo sukobu (neptrpeljivosti) između Majnhofove i Gudrun Enslin, kao dve energije: jedne koja se bori rečima, idejama i druge koja prezire ovakvu borbu i zalaže se isključivo za akciju pre promišljanja. Ulrike Majnhof, novinarka koja perom juriša na imperijalističke zidine naizgled uspeva da prelomi i da pero zameni puškom, da se odrekne svoje dece, da ostavi svog ljubavnika na milost i nemilost novim drugovima, ali je nerešene zagonetke, neispisani čekovi za decu, krvlju podebljane kolumne sve sačekaju na belom zidu samice, ne može da ne prozove sve one koji svoju decu drže sebi uz skut pragmatično verujući da se NVO-ovci bore za slobode i prava dok oni mogu mirno, uz tu svetiljku, da žive svoje slobodarske živote ne dovodeći, zapravo, sami sebe nikada u poziciju da o bilo čemu odlučuju i o bilo čemu misle. Ne može da ih ne zaboli što je nečija ideja postala toliko iskrena i živa da je dovela u opasnost život, zaista dovela u opasnost same stubove tog buržoaskog društva koje svi oni zapenjeno kritikuju čineći sve da mu ne poljuljaju temelje.
Ovaj sukob je ključni za naš trenutak i mislim da baš zato iritira mnoge koji su sebe do sada videli kao perjanice slobodarskog talasa ignorišući ili kriminalizujući svaki vid anarhizma ili borbe za slobodu. Takođe, ovaj film otkriva gadnu i krvavu spojnicu, onaj sekund treptanja oka posmatrača u kom se smenjuju spojeni kadrovi u beskonačnoj montaži priče o slobodi. To je ona spojnica u kojoj se preskače pitanje: a šta ja činim i ko proglašava nasilnika nasilnikom? E, sad, mogu oni do sutra sebe da ubeđuju kako su to u stvari, u našem vremenu NVO snage koje se samo drugim sredstvima bore za slobodno društvo.Valjda im je tako lakše. Još jedan dokaz gadne pragmatičnosti pragmatičnog vremena koje samo sebe zavarava da je slobodnije od bilo kog prošlog.
Naposletku, Bader - Majnhof možda jeste zbrzan pred kraj, ali je u celini odličan film koji postavlja ozbiljno pitanje svim slobodarima ovog sveta: ne da li se sa mnom slažeš, nego jesi li spreman da me pratiš i ne bi li ti ipak bilo zgodnije da samom seni priznaš da je tvoja strana ona na koju sve vreme upireš prstom u svom samodovoljnom libertanskom leškarenju? I koliko si spreman da se uprljaš za svoje ideje, da napustiš svoju uramljenu sliku, da odbaciš odobravanja jebene parlamentarne većine?

12 коментара:

nasdvoje је рекао...

odličan film koji jasno postavlja liniju između vas i nas (pogledaj zaglavlje)

dobro si ovo napisala. što se mene tiče ja u filmu nisam video nevine žrtve - likovi koji rade u državnom sistemu, sredstvima javne manipulacije i posebno, američkoj vojsci, sa revolucionarne tačke gledišta jesu legitimne mete. Stradaju civili, ok, prihvatam, ali konačnu cifru civila koje su gazde tih civila ubili i ubijaju nikada nećemo saznati a broj je višestruko veći...

pa opet prosečan pozapadnjačeni srpski um za njima nije lio suze kao što je žalio za zgradom američke ambasade, koju su eto tako neke obesne životinje zapalile. jedan od njih je u tom piru i skončao ali tu kuknjava i civilizovanost prestaju i zamenjuje ih ledeni napitak u vidu rečenice "sam je kriv".

upravo zato, zato što je zatrovan logikom u kome su zgrade važnije od života, putovanja od dela teritorije, pun džep od čistog obraza, e zato prosečnom srpskom pozapadnjačenom umu nije jasna borba ganga okupljenog oko badera i majnhofove. za ispoljavanje revolucionarne svesti preduslov je osvešćenost da zapravo nema šta da se izgubi, a štekovanoj pragmatično-zgrtačko-kombinatorskoj praksi avangardnih srbalja takav osećaj nije poznat - uvek, ali uvek može nešto da se izbunari, da se napune džepovi i frižideri.

zbog svega toga i živimo u ovoj i ovakvoj simulaciji života, simulaciji kritike, simulaciji angažmana.

tazz је рекао...

kristina, ovo je bolelo! ali je najbolji moguci prikaz filma.

meni uopste nije delovalo kao romantizovanje i glorifikovanje, mozda se pobunila feministkinja ali i burzujka u meni, ali sam dobrim delom filma navijala za policajce. onaj glavni (za koga sam mislila da je vili brant, hehe) je ispao hiperintelektualac, svestan globalnih problema i dobar takticar. a "glavni" sa druge strane je prikazan kao nadrkani testosteron. pa sam zbog tog mog utiska pomislila da je to i bio cilj, ali ne...

svako je cini mi se dobio jednako jak utisak od filma, ali oni su neverovatno razliciti. to cini ovaj film genijalnim. "objektivnim"?

"badem majko" spasio moj Fest!

stejsi је рекао...

niko me, nadam se, nije p(r)ozvao, ali ipak reč-dve :)
kristini: spreman u onoj meri u kojoj to ne podrazumeva odsecanje tuđih glava. sve ostalo je filozofiranje.
maretu: generalizuješ, ne razmišlja svaki prozapadnjački srpski um isto. to što su gazde civila pobile mnogo više ljudi (nato, je li) ne daje ti/nam za pravo da uzimaš/mo zakon u svoje ruke.
suma sumarum, svodi se na ono što je ljutko pisao u nevreme u dugačkim sms-ovima: sanjarenje na stranu, momenat kad treba da povučeš oroz i nekom prospeš mozak objašnjava, što bi rekli klinci danas. bio u blizini dva puta, prilično mi je jasno o čemu govorim.
no, da ne bude zabune, slažem se s oboma da je film vrlo zanimljiv. zamerka koju nisam izneo ono veče (da vam ne bih kvario užitak) je što je brutalno presečen na kraju. ne znamo šta je bilo s idejom i brojnim sledbenicima raf-a posle samoubistva badera i ostalih. i gde je ta ideja danas, posebno u svetlu povampirenja raznih desno/levih radikala, naročito u nemačkoj.

nasdvoje је рекао...

saši: ne razmišlja isto, to nisam ni rekao, ali sve to bogatstvo ideja, kome je zajedničko da neke činjenice prenebregava, ima isti ishod.

ako neki za zločin mogu da ostanu nekažnjeni, apsurdno je da se ti pridržavaš tih istih pravila koje ti kao zločin brane. ćutanje jednako odobravanje dakle saučestvovanje.

tazz је рекао...

onaj advokat poslao ultradesnicar i antisemita hahahaha

http://en.wikipedia.org/wiki/Horst_Mahler

vesa је рекао...

auh opet me ubija ova belina dok citam + malo mi je tezak tekst za citanje :/ ne mogu da se skoncetrisem, verovatno je to. planirala sam da pogledam film neznajuci da ce doci na fest, zbog afiniteta prema nemcima, naravno; probacu posle toga da opet uronim ovde

nasdvoje је рекао...

tazz

jesi li gledala dokumentarac o
http://en.wikipedia.org/wiki/Jacques_Verg%C3%A8s

(pretpostavljam da jesi)

mislim da se zove "Terorov advokat". jeste. http://en.wikipedia.org/wiki/Terror's_Advocate

revolucionarna mantra "neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj" je u tom pomalo zbrzanom filmu (ili sam se ja nervirao što je kasnio titl) objašnjena do tančina

tamara је рекао...
Аутор је уклонио коментар.
tazz је рекао...

haha, autor je uklonio post, ali je ostala email adresa, aman!

komentar je glasio:
"ej, nisam gledala, ali hocu jednom.
doziram inace politicko istorijske filmove. i filmove uopste. ne mogu ja toga previse. :) "

nasdvoje је рекао...

evo jednog prikaza filma koji je dobar, odmeren i ima zanimljive opaske i detalje o filmu: http://rpc.blogrolling.com/redirect.php?r=b6d57c17827d98feb09fda5cb3108ae9&url=http%3A%2F%2Fpopkitchen.blogspot.com%2F

nasdvoje је рекао...

cenim kujninu odmerenost i radoznalost, ali ne volim detaljisanje u prikazima filmova. zato nisam ni pročitao deo vezan za il divo, da mi ne pokvari ugođaj gledanja.

elem, na popboksu se uopšte nisu proslavili:
http://www.popboks.com/tekst.php?ID=7182

lepo napisan prikaz "rvača" totalno maši poentu ovog filma:
http://www.popboks.com/tekst.php?ID=7190

posebno me zasmejala rečenica:
"Da, Mickey igra modernog gladijatora, u dobu bez imperatora i bez robova."

ipak vladislava je besmrtna u pokušaju smeštanja dbmk u "neosvešćeni kontekst":
"Kao kad bi kod nas NGO sektor naprasno počeo da se ponaša kao ekstremističke nacionalističke organizacije. Prosto da čoveku dođe milo što živi u neosvešćenoj zemlji."

vrlo osvešćeno :roll:

nije blam ne pisati o politici kad se već ne razumeš. blam je pisati a ne razumeti se u materiju.

gassalascajape је рекао...

Sjajan tekst, posebno prvi deo...

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.