Bila sam nedelju dana bez kompjutera, jer se pokvario. Iako mi se to i ranije dešavalo, ovaj put mi je nekako posebno teško palo. U par navrata imala sam utisak ko da me u sobi dočekuju goli zidovi. Bilo je tu i olakšanja, jer su sa kompjuterom otišli i svi započeti poslovi koje sam odlagala, kao i čitav niz nekih malih nerazrešenih dilema: da li da gledam film ili slušam muziku, da li da skidam film ili seriju ili da sredim foldere, kako da odgovorim na ovaj mejl, da li da ostavim komentar, itd.
Olakšanje je bilo pomešano sa bojazni. U vezi sa internetom. Kad čitam nešto, vodim dijalog sama sa sobom, a kad sam pred internetom, često se raspravljam u glavi sa milion nekih glasova. Naletiš slučajno na jednog koji kaže ovo, pa na drugog koji misli nešto drugo, na gomilu ljudi koji nešto rade, brane, za neke palce se zalažu, podižu i obaraju vrednosti. Konstantno ratno stanje. U odsustvu ove buke, milion ovih prozora, čulo se samo jedno pitanje: a šta ćeš sad?
Činjenica da mi je neko ispod nogu istrgao stepenište, okuke, ćoškove, da je predamnom neki bedni pravolinijski prostor u kom mogu samo ko zarobljenik da idem od ugla do ugla i zamišljam kako je „napolju“, prilično me zbunila.
Sva mašta i moć bilo kakve apstrakcije, lutanja po nekim svojim prostorima ko da je odjednom bila amputirana. I nije najgore što internet oduzima vreme. Mnogo je gore što oduzima prostor. Onaj duhovni, kakav god da je. Jer, u njemu isto tako ima prozora i prozora, zavijutaka, neistraženih uličica, a sama činjenica da je mehanički moguće otvarati i izlistavati prozore na internetu mene je odvikla od kretanja po svom prostoru koje nema tulbarove i ostala vesla.
To mi je palo na pamet.
Постови
3 коментара:
apsolutno razumem. meni se sve cesce desava da pred spavanje po dva-tri sata razmisljam o necemu sto mi je neko odgovorio na mail/na forumu i slicno. a cesto razimsljam i kad ti dogovori nisu upuceni meni. pa jos zamisljam kako ce taj (cesto nepostojeci) neko odgovoriti na narednu poruku (koja jos ni ne postoji)
najjace sto uopste nisu u pitanju bitne stvari, nego neke gluposti
internet je zlo
i o ovome cu verovatno razmisljati nocima... :(
i ja sebi često kažem baš to: internet je zlo. al nije. meni je par puta dobro došo. stvar je samo što sam njime zamenila nešto drugo, pa je postalo i neko ogromno polje nesigurnosti i relativizma. u stvari najgore od svega je što ja internet vidim kao mesto gde se iznose neki sadržaji (razmišljanja, slike, dileme...) koje donosiš, da tako kažem, "iz života", tj. od spolja. međutim, u 99 posto slučajeva, moje dileme i razmišljanja nastaju upravo na internetu oslanjajući se na nešto što su ljudi tamo rekli, napisali itd. što nije loše po sebi, al je nekad jalovo. jer "u životu" te dileme ne postoje, već se nekako veštački i na silu generišu na internetu. nisam protiv paralelnih svetova, al mi nije pravo kad nađem da dok tako, živeći tamo misliš da ti se svašta mota po glavi dok ti se zapravo ne mota ništa. eto, samo to.
nema spontanosti.
zgrozim se kad ukapiram da mi ideje dolaze mahom iz rasprava s ljudima preko neta. zapravo, vise mi smeta sto vecina dopusti da ih taj kvaziprostor odvoji od realnog prostora i realnih ljudi.
u pocetku me je odusevljavalo sto na netu mogu da razgovaram s ljudima s kojima se nikad u zivotu ne bih srela. sad vidim da je to lose.
internet prostor. internet praznina.
Постави коментар