Zombi – Spirit Animal (Relapse)

Možeš biti potpuno spokojan kada ti metalac preporuči nešto nemetalsko za slušanje. Prilično zanimljiva teza koji ima svoju genezu – moja mati (inače veliki metal-hejter, o jadne li žene šta je sve slušala u životu, posebna priča je moja ujna*) je jednom izbacila zanimljivu tvrdnju baziranu na njenom hair metal iskustvu iz mladosti: „metalci su odvratni, ali imaju najbolje balade“. Neki kvrc očigledno postoji i on se nastavlja u raznolikim formama.

Jedna od njih je pitsburški duet Zombi koji je aktivan već nekoliko godina i od početka svoje karijere izdaje albume za etiketu Relapse. I površnim poznavaocima metal undergrounda ove i prethodne decenije ne treba objašnjavati legat ove izdavačke kuće, jednog od najrevnosnijih čuvara plamena najekstremnijih gitarskih formi današnjice. Čak i kada je, početkom ove decenije, malkice zakoračio u mejnstrim, ovaj lejbl je pokazao neviđeno dostojanstvo u odabiru svojih štićenika, što je prilično drugačije od kovanice „uzdržani mejnstrim“ kojom je, jednom prilikom, Veran Matić opisao sunovrat uređivačke koncepcije jednog, nekad voljenog radija. Bradonja bi štošta imao da nauči na svetlom primeru pensilvanijskog stožera pogane krljačine.

Odvajkada je fascinirala činjenica koliko kvalitetnih bendova na svom lageru Relapse ima, a ono što je posebno bilo interesantno je njihova raznovrsnost ujedinjena u brutalnosti. U takvoj konstelaciji snaga, našlo se mesta i za Zombi koji ne svira metal, ali ga metalci veoma vole, što je, uzevši u obzir sve do sad rečeno, samo plus.

Zombi je duet koji sačinjavaju bubnjar A. E. Paterra i multinstrumentalista Steve Moore, ovde ponajviše za sintisajzerom ili na basu, ali bogami i na električnoj gitari, a Spirit Animal im je treće dugosvirajuće izdanje (ne i jedino objavljeno u ovo malo što je prošlo od ove godine – u prodaji je i split sa stabilnim post rok prvoligašem – grupom Maserati na prestižnoj etiketi Temporary Residence). Muzika koju ovi talentovani momci sviraju bazira se na prog rock i space rock nasleđu na koji su dodate niske soundtrack đinđuva poznate iz opusa Džona Karpentera ili italijanske grupe Goblin (Dario Arđento). U prevodu na srpski jezik, zamislite kako bi zvučao inspirisani Žan Mišel Žar ili zreli Kraftwerk u rokerskijem okruženju i dobićete prilično precizan opis Zombi ponude. Bubanj i bas piče kao podmazani, a sintisajzer kao da je navijen, prosto ne staje u slikanju vazdušastih pejsaža – tako da sve podseća na perpetuum mobile koji daje snagu i zvučni identitet izrazu benda na koji su pridodati različiti umeci poput već pomenute gitare, što tvori atmosferu koja se može opisati kao veličanstvena.

Verovatno je da je među slušaocima ove instrumentalne grupe najviše muzičara, i to nije bez razloga. I Paterra i Moore su vanserijski majstori svog zanata. Njihova odluka da pet tema sa ovog albuma na CD izdanju iseckaju u više desetina kratkih delića jasno svedoči o njihovoj šifriranoj poruci da im je žarka želja da se ovaj album sluša u celini, što je slatka muka, ako se u obzir uzme natprosečni kvalitet ove ploče, koja će bendu bez sumnje pomoći da dopre do šireg auditorijuma.

DovoljanUvidUDušuZverinju

*Imao sam 13 godina kada mi je ujna došla u goste. Pustio sam joj Cannibal Corpse, ne sećam se više koji je LP u bio pitanju Butchered at Birth ili Tomb of the Mutilated. Čim je pesma krenula, zaklopila je oči. To je trajalo nekih 20 sekundi i onda sam uplašen isključio muziku kako bih video šta je sa njom. Ne otvarajući oči, samo je prošaputala: „Pokušavam da otkrijem bilo kakav smisao ove muzike.“