петак, 20. март 2009.

Kratki vodič kroz BG Fast food

Kažu kolege sa posla: „maaatori, ti znaš sve fast fudove u centru grada, sve šta valja.“ Što da lažem, istopim se tad od zadovoljstva i sa nekom pomešanom srećom i setom se setim svih onih gladno hladnih večeri koje smo problejali u kraju ne znajući šta ćemo sa sobom. I eto ti sada, nekadašnja muka i vetar koji ti šiba obraze postadoše izvor sladostrašća u sterilnim i zagrejanim kancelarijama.

Ograničićemo se na centar grada, nekako tu najviše ogladniš, ali nećemo štedeti iskustva ni iz drugih delova grada. Počećemo od najbolje BG pice, dosetke gladnih Italijana koja je vremenom postala radost sužnjih širom sveta, evo stižu vesti i iz daleke Severne Koreje (zemlje u kojoj ne živi 72 već 23 miliona stanovnika) da je u višegodišnjoj borbi protiv gladi i tamo dospela na trpezu uz nezaobilazan amin tamošnjeg privremenog predsednika, koji neograničeno vlada dok se otac, i njegov i nacije, ne vrati sa onog sveta.

Moje sećanje u prošlost seže do mesta na kome se danas nalazi prestižni restoran „Guli“ – e tamo je sredinom osamdesetih, u prijatnom zapahu sira i šunke bilo jedno otvoreno prozorče i nasmejana prodavačica spremna da svima udeli jedno četvrtasto parče. Ne treba ni da spominjem da je privilegija da se tamo počastiš u očima učenika nižih OŠ razreda izgledala kao neviđeni znak šmekerštine svih nas kojima je dodijala boranija i ostalo smeće kojim smo bili hranjeni u kući. Ljubav prema pravoj domaćoj hrani došla je kasnije.

Možda je suviše lično, ali moraću i ovo sećanje da podelim - kad pomislim na tu picu, setim se koliko volim svoju majku, iako joj to ne pokazujem često. Bilo je leto, kraj osamdesetih i ja sam, kao što ti se kuče šćućuri pod noge kad oseti da nisi dobro, e tako sam i ja znao da sa našom familijom nešto nije u redu kada me je keva odvela te tople večeri da jedemo tu picu. Ćale je bio ko zna gde, sa nekom od svojih tadašnjih devojaka, a kevi i meni je ta pica bila znak koji nam je bez reči govorio da smo osuđeni jedno na drugo.

Kasnije se i to promenilo, pa je naš pakt (hehe, videh preksinoć nalepnice Bolje rat, nego NATO pakt) promenio svoju formu. Moja fast food avantura je mogla da počne – bile su to godine prvo Orla, pa Aurelija i Bucka sve do Trga, ali kada me danas pitaju, najbolju parčad najpoznatije đakonije italijanskog plebsa mogu vam iseći preko puta crkve Aleksandra Nevskog, u piceriji Kli-Kli, omiljenom sastajalištu i živih i sada već mrtvih dorćolskih gangstera. Tanko testo, pire od oljuštenog paradajza umesto kečapa i dovoljne količine sira i šunke – jedan zalogaj biće dovoljan da se uverite u istinitost mojih reči.

Kad već pomenusmo Trg, iako je to mesto izvikano zbog pica i odnedavno palačinki, prava stvar su, pomalo štekovani, sendviči za koje treba da sačekate oko deset minuta da se ispeku u onim strava pećima. U velikim duguljastim somunima, sa šunkom ili kulenom, uz neizostavni kačkavalj i pavlaku, ovaj sendvič se sam od sebe nameće kao poželjna investicija u trenucima kada ste mnogo gladni.

Slično se može reći za Sendvičarnicu Zvonce koja se nalazi ispod nazovi SC Tašmajdan, gde su se svi živi reformatori slikali pre koju godinu kada su tamo pozirali na utakmicama svetskog prvenstva u vaterpolu, a sada nema glasa ni od najvećeg prijatelja ovog sporta, našeg sve izgubljenijeg predsednika, sada kada padaju plafoni u bazen, niko da im javi da se kuća zida od temelja, ali ko jebe opšte kada postoje lični interesi, jel tako Malovićka, tako je. Pošto mi nismo vlast, ostaje nam da se počastimo u Zvoncu jednim karijem u lepinji koji u sebi krije odlično začinjene komadiće piletine, i fantastične prelaze koji u sebi sadrže pavlaku, kečap, sir i sve ostale neophodne sastojke potrebne za gastronomski spokoj jednog urbanoida.

Ljubitelji morske ishrane se verovatno pitaju gde se denuo Crnogorac koji je prvo držao fast food u Beograđanci a zatim i u prolazu u Nušićevoj – baja se trenutno skrasio na vrhu Kralja Petra, iznad čuvenog hotela Toplice. Iz njegovog asortimana izdvajamo sendvič u kome se nalazi oslić u marinadi, pa ako vama i vašim sagovornicima/partnerima ne smeta beli luk, vi navalite, nećete zažaliti.

Svako ko se bar nekoliko dana našao u nekoj od evropskih metropola severno od Beča, sigurno je video Falafel – istočnjački specijalitet od leblebija koji se pakuje u kombinaciji sa humus namazom – e možete ga probati ako niste do sad i u Beogradu, tačnije prekoputa Ruskog Doma. Ide u kombinaciji sa fantastično maštovitim salatama.

Što se tiče roštilja, zaboravite na onog lopova Lokija i siđite dole do Bajlonka koji se nalazi u Bajlonijevoj pijaci, em je ukusniji, em je jeftiniji. Od kada su Ex-Strider na skveru Mire Trailović, mestu gde se mogla pazariti najbolja punjena i pohovani kačkavalj, zauzeli Kinezi koje još nismo gustirali, bili smo prinuđeni na egzodus – pa kada nam je do punjene odemo do Perpera koji se nalazi preko puta zgrade Politike. Poseban hit tamo je domaća kobasica, verovatno najbolja u čitavom gradu. Mućkalica u lepinji je dobra ideja koja je nedovoljno dobro sprovedena u delo, mnogo lošije nego što je početkom devedesetih jedan baja punio lepinje prebrancem kod pozorišta na Terazijama. Ne tražite ga, nema ga više, od sporosti spakovane u brzinu tu je Čobanov odmor, koji je zanimljiviji strancima nego meni, iako se ne može reči da je loš.

Čast sve prisutnije kineske kujne brani Walk to Wok u Nušićevoj, ali je realno pametnije otići kod Lija preko puta Zire i za iste pare sesti i jesti kao ljudina. Kada pomislite na giros – najbolji je na Novom Beogradu u bloku 21, kada krenete ulicom u kojoj se nalazi Arena, e pa prekoputa, među silnim načičkanim radnjama raznolike namene nakon odvratne zgrade Hipobanke e tu jedan bivši gastos, koji se istim poslom decenijama bavio u Španiji i Nemačkoj, secka najlepše pileće rezance i pravi najluđe salate. Kada krenete sa iste strane još u pravcu Arene naićićete i na, sa kineske tačke gledišta, pouzdanu Ludu Kuću.

Nekada omiljene, pekare su sve manje u opticaju u sve jačoj fast food ponudi grada. Kada je vruće, dobro je sveprisutno Fornetti pecivo, zadovoljni smo kvalitetom i Hleb i kifle asortimana, no moje dve omiljene gradske pekare imaju često problema sa zakonom, raznim finansijskim i(li) sanitarnim inspekcijama. Prva se nalazi na uglu Ruzveltove i neke male poprečne uličice (kaže druga polovina nasdvoje da je reč o Knez Danilovoj) pre minijaturnog parka za decu, pre groblja i Zire kad se ide od Vukovog spomenika – e tu je najbolja piroška sa sirom, ona koja ostavlja mastan trag na kesici, a druga, zelene spoljašnjosti, je locirana na vrhu Cetinjske kada se od Orla pođe prema Radiju – tu se krije čudo zvano Italijanski sendvič, kada si mnogo gladan ili Carska pita, ako nisi a trebalo bi nešto da pojedeš.

Toliko za ovaj put, prijatno!

3 коментара:

Sergio је рекао...

Nedostaju burek i Mek.
Mek -očekivano :)

nasdvoje је рекао...

volim ja mek nego nema šta da ga preporučujem - tamo jednom u sto godina uzmem čokoladni milk šejk

a burek - burek slabo jedem, ima dve pitare u bulevaru despota stefana (29. 11.) koje volim.

tazz је рекао...

e da, pite koje mi mama donosi iz neke pitare kod botanicke baste su ubedljivo najbolje!

eh, a pizza kod bioskopa jadran, jedna od rethih ukusnih, zaobljenopravougaonog oblika, godinama ista bila.. a moguce da su menjani i vlasnici (ne verujem da je aurelio bio pocetkom 90-tih), sve do pre neku godinu... r.i.p.

od tada samo u picerijama jedem, campo de fiori i brodic, a eto i pomodoro se probija :)

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.