среда, 18. март 2009.

ŠTRIH


Pre neki dan, jedna rediteljka je rekla: «Što volim štrihove!». Mene je nešto tad secnulo, al sam joj i pozavidela. Jer, nema ništa lepše nego kad dobiješ tuđi tekst, pa vrlo lako uočiš mesta gde se hvatao u koštac sa sopstvenim mislima ko ovca kad se zavrze u žbun, pa samo hirurški odstranjuješ mrtvorođene reči. Ti si spasilac. Jasan, znaš šta hoćeš, a taj je nejasan u pokušaju da bude jasan.
Divila sam se Džonu Fordu koji, kad se bliži rok, samo nasumično istrgne par stranica iz scenarija ili Elroju koji poizbacuje apsolutno sve prideve iz romana i dobije rečenice-metke. Divim se i pesnicima, a bogami i Albahariju koji na početku svakog romana ko da prečisti sam sa sobom: «nemam šta da kažem» i donese odluku: «pada sneg». I šta mu možeš! Jebo je mater svim velikim nosiocima misli svojom strašću prema rečima. Reči ko sperma, samo štrckaju u divne mlazove. Budući da se, u poslednje vreme, u najsadržajnijim mislima pisaca koji stražare na rovovima najaktuelnijih «dilema čovečanstva», «problema današnjice», često kriju prepisivači hiljadu puta postavljenih pitanja, vođenih bitki i isceđenog gnoja, ko da se upisuju u knjigu gostiju užasa, ovi što samo nižu reči u potrazi za poezijom dođu ti ko braća po neznanju i lutanju.
Problem sa direktnošću je što je ona usiljena u poslednje vreme. Što se ceni nečija sposobnost da nas probudi. Pa se tako budimo po hiljadu puta na dan, te je spavanje sačinjeno od lanca buđenja. Mi smo oni mučitelji što od zarobljene Šeherezade tražimo da nam priče priče, da nam probudi čula inače ćemo da je pojedemo za večeru. A, ja neću (mislim, oću večeru, al neću da iznuđujem). Oću da u nečijim rečima čujem pesmu, a ne smisao. Muka mi je od smisla i smislova. I koji god smisao da smisliš, doće neko da ti kaže: e, moj rođače. Jebe jeban nadjebanog.
Eto, danas je pao iznenadni grad, pa onda sneg, pa onda sunce. Bez ikakvog reda. Bez pitanja. Nek mi neko kaže da taj današnji grad nije nadjebao svakog ko se kurobeco da doaka jebača nedojebanog glupaka, sina matere praiskonske. Samo se sasulo, a ja taman iznela majicu da sunce ubije bakcile.
U više navrata, tj. od kad pišem, meni je dosta ljudi zamerilo što pišem preopširno. Isprva mi je ovo godilo, jer sam iz toga izvlačila zaključke kako sam: vredna, a oni lenji, puno pišem, a oni malo čitaju, imam potrebu da budem jasna i izložim sve stepenike svog puta, a oni bi ekspresno, ja sam genije, a oni su budale... Onda je počelo da mi smeta: previše brbljam, a ništa ne kažem, idem izokola mesto u centar, ne znam šta ću s rukama... Jednom mi je bilo baš neprijatno, jer je neki profesor tražio da donesemo analizu drame, pa sam ja donela rad od 20 i kusur strana i on me prekinuo na nekoj 18-oj i, oznojen, bio primoran da odmota mondenski šal za studente s kratkim izlaganjem, maltene ljut rekao kako je zadatak bio da se donesu samo natuknice misli, kako bi i ostale kolege bile inspirisane da o nečemu misle, a ne da se sve sažvaće. Osetila sam se neverovatno postiđeno, ko da me neko usred seksa prekinuo, a ja se taman uživela i rekao mi da onanišem. Ko da me neko pozvao u goste, a onda rekao da puno jedem.
Najgore od svega, počela sam za sebe da mislim da nisam konkretna, da su mi misli, baš kao i reči zamrljane. Da ja i ne znam šta bi rekla i da je sav moj govor, ko i pisanje, odlaganje trenutka kad ću konačno morati da priznam. Ali, šta? To da nemam šta da priznam nije dolazilo u obzir. Ja, imam nešto da priznam! Svete, muči me! Stalno dajem gomilu odgovora, a u stvari tragam za pravim pitanjem. I niko da mi olakša i da mi ga postavi.
A, šta bi dala! Pa, ja tolko džebane imam za odgovor. Samo pitaj. Al, sva pitanja su, obrni okreni, glupe provokacije. Eno, danas, uvredi me reklama (po ko zna koji put) za čišćenje pasa i kaže: «Bez buva. Bez krpelja. Bez kompromisa.» Pa, ubi psa, manijače, to će ti rešiti sve muke! Al, šta ću, tipična reakcija za putnika gsp-a. Da ga spalim, da ga jebem, ne možeš da ga pobediš jer njemu nije stalo do njegove poruke ko meni do moje. Trijumf ravnodušnosti! Ja spasim buvu, on ubi krpelja.
U potrazi za temom za pisanje, prisluškujem razgovore u autobusu i kad pijem kafu, zveram kroz prozor i propitujem oca. Recimo, on je idealan čovek za dobru priču, samo nikako da počne. A, već mu je 55 godina. Eto, on ima sve predispozicije da nešto učini, jer radi u firmi koja se raspada i čeka da je lopatama pokupe kapitalisti grabljivice pod izgovorom razuma i da to jalovo, ukleto mesto pođubre kakvim novim novobeogradskim izletištem za dokone bicikliste što imaju keša da kupe travu na slamčicu, član je sindikata, zna šta su alkohol i cigarete, bolest, beda, strah. A, on neće u priču, nego samo u patofne. On nije uzbuđen nimalo, samo je umoran od svega. Ni grad ga nije iznenadio. Otvori kišobran, pukne žica, al on zna da ga je kupio kod Kineza, pa ne može ništa da mu zameri. Kolko para, tolko muzike. Gradom u glavu. Moj otac je u direktnom sukobu sa urbanim. Ako mi je do priče, ima sama da ga u nju metnem, al kakva bi to priča bila? Neistinita. Jer, svaka priča ima saspens, a moj otac voli da takve stvari prespava. O, da, mogu da napišem priču o «gubitniku tranzicije», ali moj otac, kao i moja majka, ili sestra nisu obični gubitnici tranzicije, kao što niko nije. I ne treba da bude u priči. To je glupa, gadna, vucibatinska odrednica za ljude koji rade svoj posao u svetu kome nisu potrebni ljudi koji rade svoj posao, nego hologrami koji projektuju prdeže svesti. Istina je da je mom ocu dosta priča. On bi pesme. Pa, skini mi Safeta Isovića, «Mujo kuje...». Oću, tata, jebo priču.
E, da. Pitao se Česlav Miloš «Zašto pišem?», pa od toga i knjigu napravio. Mora se priznati, zgodna caka da se od jednog pitanja napiše 100 i kusur strana (ideja od koje sam ja krenula na početku ovega teksta). Reč je, dakle, o izgovoru. Al, opet, baja je našao pitanje, pa onda ima pravo na odgovor od 100 i kusur strana. I ko se odluči da čita knjigu, čini to jer je dobro pitanje. Ja mogu samo da nižem reči.
Skupljam ih u rečnik: luftiguz, kopneti, ruglo, opanjkavati, noćobdija, zebnja, ogavno, ćoškast, izanđati se, otklipsati, fela, izmećarski, mućkaroš, kaštigovati, zađevica, kopistiti se, uljuditi se, siguracija, samozaborav, gologuzijan, lepojka, sokoćalo, golać, fasuje, jogunica, trsiti se, vilajet, ushititi... Mislim da moja povremena logoreja ide otuda što mislim da, šta god ja rekla, biću sve dalje od neke suštine (odgovora na nepostavljeno pitanje). Ali, reči su, same po sebi, blago. Potencijal.Tu je Vuk bio u pravu i od svega što je radio, ja ga stopostotno razumem što se akao da skuplja reči, formulacije. Ja, zapravo, najveće uzbuđenje osetim kad prepisujem tuđe reči i misli, kad ih zapišem a bile su samo izgovorene. To ti je ko da uvatiš leptira.
Mene samo nervira nekad što znam toliko reči, čak mogu da napišem bezbroj rečenica a da baš ništa živo nemam da kažem. Šta ću, pismena sam. Možda bi bolje bilo, nekad pomislim, da decu puste da žive, pa da, pod pritiskom tolkih doživljaja, pitanja, živčanih slomova, razvoda brakova, pobačaja, velikih ljubavi, divnih pesama, vašara, nesanica... u jednom trenutku samo, ko neko čudo, krenu da se izražavaju. Al, oćeš vraga! Uče te da pišeš i pre nego što imaš šta da kažeš i kad, uglavnom, imaš preča posla – da živiš. Uče te da možeš da napišeš ljubavna pisma, prijave za posao i žalbe i službene beleške i niz tih sličnih lažnih stvari. Takoreći, daju ti kredit koji posle otplaćuješ ceo život tražeći smisao kojim ćeš da ispuniš te prazne čekove reči. Postaješ rob smisla. I ništa ne možeš da kažeš ili napišeš, a da nema smisla. E, jebiga!
Ja, recimo, ne moram. U većini slučajeva mogu da oćutim dosta stvari. Zapravo, reči mi mahom i koriste da zamažem tu svoju moć. Mislim da čak imam moć i da ništa ne osetim. Mogu da se šćućurim i da me nigde nema. Al, kultura govorenja, pisanja i izražavanja nagoni te da misliš da čim si nešto zapiso to ima već viši značaj nego da ti je samo prdnulo u glavi. Miso napravila promaju, provetrilo se, a ti bi još i da zapišeš.
Volela bih da ne moram stalno da serem u prazno da bi bilo puno i da ne pišem o stvarima koje, kad opišem, deluju kao karikatura svega onoga što sam možda i pomislila dok se nešto dešavalo. I taj strah da to do čega mi je stalo neće znati da mi je stalo ako ne kažem. A, što ne bi znalo majku mu? Najčešće ne pomislim puno, stvar se samo dešava.
Dalje, pouzdano znam da većina pisaca laže. I to ne laže u smislu piše nešto što se nije dogodilo (to se podrazumeva). Mislim, laže, u smislu: preteruje. Većina stvari nas, ljude, ne «potresa», ne «interesuje», ne «uzbuđuje», ne «muči». Dal ste ludi? Većina stvari prođe pored nas ko pijan pored plota, al tokom pisanja, te iste stvari što su nas naprosto očešale počinju da oživljavaju, predimenzioniraju se i čini nam se da smo, dok pišemo o njima, življi nego što smo bili tad kad nas je očešalo. Nepravda. Svi smo jebeni Abraham Linkoln. I tako u nedogled.
Eto, precednici naručuju neke desete da pišu njima govore. Ovi proprčkaju šta su pisali oni što su pisali za pokojne precednike itd. Sve su to lepe poruke, al je gadna šteta što se poruke o slobodi prepisuju i naručuju. Pa, brate, nije problem što ga nisi ti napisao, ni onaj što ti piše nije napisao, no je šteta što podrazumevaš tu slobodu, što, pre i nego što pomisliš na nju misliš kako da je upotrebiš.
Tako da, na pitanje, što ja pišem kad bi mogla da kopam ili da izučavam neke nauke, pomažući da se otkrije lek protiv raka ili da se izgradi sportski centar u Višnjici, nemam odgovor osim da je to u isto vreme znak moje nemoći i želja da ostavim neki trag. A šta će mi to? Ne znam, al mislim da svi koji pišu u stvari teže da postanu pesnici. Nema druge.
 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.