недеља, 22. март 2009.

Dan radio drame


«Ja te volim. Žao mi je što si slomila svoje srce kad si onako jako udarila Vetrušku.»

Vetruškina ledina
Uglješa Šajtinac, u režiji Bojane Lazić

U utorak će u Radio Beogradu (Kamerna sala) biti održana tradicionalna svečanost kojom se proslavlja rođendan radio drame. Svečanost i nagrade koje se dodeljuju nose ime Vitomira Bogića, pozorišnog glumca koji je 24.3.1926, na prvom radiofonskom koncertu u Srbiji, recitovao pred mikrofonom «Tiradu o poljupcu Sirana de Beržeraka», Edmona Rostana.
Iako je cela priprema za ovu svečanost manje-više standardizovana, u redakciji vlada napetost jer je u pitanju i prilika da pokažemo da nismo tako mali ko što nas smatraju. Ima u tome izveštačenosti i straha, jer to dokazivanje nije usmereno ka slušaocu kao onom kome je naš rad namenjen, nego isključivo ka ljudima iz kuće koje treba fascinirati il makar pokopati.
Čini se da je za radio dramu kao medij koji izdvaja svakog slušaoca iz mase, ulazi u par ušiju ostavljajući ostatak sveta u prijatnoj tišini, čudno da ima manifestaciju oko koje se, makar u samom Radio Beogradu nadiže tolka buka. Kako napisati obrazloženja nagrada, a da se neko ne uvredi, kako u jednu prostoriju sazvati neke zavađene veličine iz esnafa, itd. Na jednoj od prošlih dodela, bio mi je krajnje simpatičan nastup Ivana Jagodića, stalnog glumca u Radio Beogradu koji je, nakon «Tirade o poljupcu» koju je te godine recitovao, izrekao besnu tiradu o stanju u pozorištu koje su ujebali Ćirilov i "svi ti moderni ljudi". Inače, primetila sam da su matori ljudi kivniji od mladih koji pokupe nagrade i piče dalje. Ili, ne smatraju da je vredno trošiti reči na zidove Kamerne sale RB-a, za šta ih ne krivim. Nekome može delovati kretenski obraćanje tolke pažnje na nešto što će da kompresuje Beta u jednoj vesti i koju će da prati šačica slušalaca u zemlji, međutim, na malom se vidi i veliko.
Ove godine, posebno su nam začinili odgovorni ljudi ove kuće koji su nam poslali pismo čestitke gde traže da svoj rođendan pomerimo, jer «nije patriotski» da ga slavimo na dan kad su građane bombardovale NATO sile. Možda bi ja trebalo mojoj sestri da tražim da pomeri svoj šestoaprilski rođendan, jer su nas tada bombardovali Nemci. Čudni su ti trzaji svesti dvoličnih guzica koje generalno ne prate šta radiš, ali brinu kad se na bilo koji način obraćaš javnosti. Da ih ne obrukaš.
Da je strah koji duva RTS-om i navija se na rolne toalet papira u fensi toaletima koji, uprkos svojoj šminci, svedoče da ih još uvek pohode kojekakve Tesne kože, jer na uglačanim vratima i dalje visi: «Ne kradi toalet papir», svedoči i ova primedba. Od kad su na vlast došle demokrate, pa i onda kada je Tadić svojim izvlačenjem šibica i udruživanjem sa Dačićem i ukazivanjem na maksimu da ne smemo imati predrasuda i moramo biti spremni na pomirenja, na RTS-u vlada totalna zbunjenost: spremni su da se pomire, ali problem je što ne znaju na koga tačno treba primeniti ovaj hrišćanski zavet.
Gomila šefova koji su na svoja mesta došla ne sopstvenim zaslugama, već jer su išli u kompletu sa novim garniturama, ne znaju «kako da se postave». Budući da ih sve nove koalicije izbacuju iz dobre stare logike, te ne mogu da predvide kako bi bilo zgodno da misle, počeli su da brinu o svakom potezu. Oni nikada ne vide dalje od svog nsa, pa tako i sada, kad smo se dogovorili da je ekonomska kriza, ne smeju da ulažu novac ni u šta, jer ne znaju oće li im zafaliti. Nije strašno što ne znaju, nego što stalno deluju iz predostrožnosti, što znači da: 1) ništa ne potpisuju (pa ni ugovore saradnika, pretkalkulacije za projekte itd.) i 2) šalju dopise o štednji i patriotizmu za svaki slučaj. Za to vreme žderu i otkupljuju zaglupljujuće kvizove proizvođača koji su ih bombardovali. Tako im je sad dunulo da bi bilo neuviđavno od nas da na taj datum slavimo rođenje radio drame. Briga za fasadu, i dan danas je veća od brige za suštinu. Nije bitno kakav sam, bitno je kako me vide. Ne znaju jevanđelja, al se krste kad vide da se drugi krste.
No, uprkos ovoj preporuci patriotizma i opomeni koja nam je stigla, odlučili smo da proslavimo rođendan.
Posebno mi je drago što će ove godine Nagradu za najboljeg mladog radiofonskog stvaraoca dobiti rediteljka Bojana Lazić, kao što mi je drago što su i prošle i ove godine ovu nagradu dobile rediteljke koje su radile sa decom (sve mi se više čini da sa ostalima nema šta da se radi). Bojana je skoro godinu dana, uprkos nimalo sjajnim uslovima u Radio Beogradu i u studiju radila na radio drami «Vetruškina ledina», koja je prevedena na Brajovu azbuku jer su gotovo ceo glumački ansambl činila slepe dece. Ova deca zaslužuju posebnu pohvalu, jer su, od svih dečjih radio drama koje sam čula, apsolutno najbolji glumci.
«Vetruškina ledina» je nastala prema romanu za decu Uglješe Šajtinca i upravo govori o strahu. Kako se sve dešava na jednoj ledini, likovi su razne sitne živuljke: miš, tekunica, zmija, žaba, gavran, puž... a svi su «mali, pa nikuda ne mogu stići» i svi se boje Vetruške, strašne ptice koja dolazi iznenada. Iako su životinje u pitanju, priča ne naginje basni, a svet ledine je prikazan sa melanholijom i nevinom radošću i nežnošću u ophođenju sa malim bićima i stvarima. Iako postoji centralna linija: miš avanturista je zaljubljen u tekunicu ali to nema hrabrosti da joj kaže, pa pokušava da pronađe avanturu u kojoj će joj se dokazati i, naravno, suočava se sa kolektivnim strahom – strašnom Vetruškom, ceo svet ovih živuljki je bogat i živ i svaki od likova ima neki svoj kapric zbog kog ga lušalac voli. Svi se klone gavrana, jer uvek ima neke teške priče i crn pogled na svet, zmja je stalno gladna, ali joj naivnost i sklonost da svom zalogaju daje pravo na poslednju želju nikako ne da da dođe do obroka. Muzika je odabrana savršeno - nema usiljene modernosti (raznih varijanti hip-hopa na koje su navalili reditelji dečjih drama verujući da je to jedini način da se dopre do mladog slušaoca), kako za tanki glasić miša koji je veći od svog malog tela iz kog bi odleteo u oblake, i njegova maštanja o tekunici, tako i za sablasne dolaske Vetruške. Zvuk koji prati ovu neman stanovnika ledine, budući da se ponavlja, deluje sudbonosno i potpuno iracionalno i izaziva jezu.
Shvatila sam da je dobra radio drama ona koju možeš da slušaša, a da se ne naprežeš, koja može da ti ide kao pozadina dok radiš nešto drugo i ovo jeste takva drama. Ona prosto zrači nekom toplinom.
I tako slušam ovu divnu radio dramu, ona je samo vrh ogromne planine truda, zrnce inspiracije koje će neka surova Vetruška možda pojesti, a možda i doneti na neki kućni prag i žao mi je, iskreno žao što važna mesta u kulturi uvek zauzimaju ljudi bez stida i sluha.
 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.