Slobodan Vuković – Kako su nas voleli - Antisrpska propaganda i razbijanje Jugoslavije (Stylos, 2007)

Zahvaljujući svom crnohumornom naslovu, ova knjiga Slobodana Vukovića mi je davno zapala za oko, ali sam tek nedavno u trenucima lucidnosti zamolio svoju pouzdanu prijateljicu T. da je iskamči iz svojih studentskih budžaka. Dok mi je sa smeškom uručivala moju lisnatu želju, reče mi i da su joj u biblioteci napomenuli da je prva koja pozajmljuje ovu knjigu.Pomalo tužno, s obzirom na i dalje vruću i nesumnjivo atraktivnu temu kojom se ova knjiga bavi, ali utisak nakon pročitane knjige je da je sve ipak na sreću.

Dugačak je spisak manjkavosti kojima obiluje ova knjiga – na početku ono što možda nije autorova krivica ali izdavačeva jeste – mali milion slovnih grešaka koje, sa probijanjem kroz njen sadržaj, postaju pravilo kada je reč o izvorno napisanim imenima. Elementarne gramatičke greške poput prideva «šahofsko», koji se pojavljuje na dva mesta u knjizi, ne služe na čast nikome. Kao da je knjiga izdavana u nekoj žurbi, čisto da bude objavljena, a kako je objavljena, to je sad manje bitno.

Žurba je reč kojom se opisuje i autorov stil. Prvo, nešto o metodologiji – nema sumnje da je pisac, dugogodišnji Upravnik instituta za sociološka istraživanja, savesno koristio analizu štampe kao osnovni metod, ali je zato uglavnom omanuo u prezentaciji činjenica. Iako u knjigama koje se bave retrospektivom, pogotovo ne tako davnih događaja, nužno neke stvari moraju da budu ponovljene, i stil mora da bude "labaviji", Vuković ne uspeva da učini napor i da gomilu činjenica klasifikuje na način koji bi bio didaktičkiji i samim tim atraktivniji prosečnom čitaocu, i, zašto da ne, nekome van granica Srbije. Tako imamo pomalo haotičnu strukturu ovog dela, naizgled podeljenu u smislene delove.

Stil kojim je ova knjiga napisana u najbolju ruku je prosečan. Vuković dozvoljava da ga stihija događaja koje opisuje povuče u svoj vrtlog, pa tako često zapada u manirizam koji posle određenog vremena počne da zamara. Služeći se gradacijom kojom stepenuje ruženje srpskog naroda u zapadnoj štampi, Vuković obožava da koristi kovanicu «ni to nije dovoljno», pokušavajući da, bez većeg uspeha, na taj način pojača efekat svojih argumenata, iako za tim nema veće potrebe.

Uprkos svemu dosada rečenom, ne može se reći da je «Kako su nas voleli» kompletno loša knjiga, iako njen sadržaj nije na nivou njenog naslova. Svima koji su zainteresovani za pitanje stigmatizacije srpskog naroda ona može pružiti duhovni podsticaj prezentujući obilje nimalo prijatnih podataka. Meni se ponajviše svidela teza u kojoj autor zaključuje da je cilj najmoćnijih zapadnih država vezan za Srbiju u poslednjih 20 godina bio usmeren na njenu destabilizaciju, a ne, kako smo naivno verovali, na promenu vlasti. I posle rušenja Miloševića, dosta je primera koji potvrđuju ovo viđenje: stvaranje OVPMB 2000, haos nastao nakon ubistva Zorana Đinđića, u čemu su zapadni zvaničnici i službe, kao i u svemu što se u poslednjih nekoliko vekova na ovim prostorima događalo imali svoju zapaženu ulogu, pogrom nad Srbima na Kosovu i Metohiji 2004, otvaranje mađarskog pitanja 2005 - pa sve do današnjih dana...

Kada smo već kod vremenskih paralela, i tu se autor suvereno snalazi, pružajući na uvid argumente koji pokazuju vekovni kontinuitet insistiranja na predrasudama o srpskom narodu u nemačkoj, austrijskoj i britanskoj štampi. Definišući zapadne medije kao jednu od zaraćenih strana u nedavnim balkanskim sukobima, autor verno opisuje mehanizme sadejstva po kojima funkcionišu političke, kulturne i informativne elite u zapadnim zemljama u procesima ostvarivanja njihovih nacionalnih interesa na ovim prostorima, u čemu imaju i svoje jatake na terenu (Vuković ih definiše kao «svetoljube»), koji, kako autor na više mesta piše, učestvuju u ovim operacijama «za novac ili iz ideoloških zabluda».

Suma sumarum, uprkos korektnim pasažima, velika šansa i potencijal ove knjige nisu iskorišćeni. Ostaje nada da će budući srpski stigmatolozi naučiti ponešto na ovom primeru, i smoći kreativne i argumentovane snage da efektnije participiraju na mukotrpnom putu izbavljenja srpskog naroda od nametnutog osećanja krivice i inferiornosti, indukovanim kako spolja, tako i iznutra.