Žikica Simić - Električna zastava: tajanstveni voz za neonsku dugu (Dagda, 2007)

Kada za opis čitavog jednog muzičkog zavijutka koriste tvoje ime, onda si kao kritičar završio posao. Upravo to je slučaj sa Žikicom Simićem čije je decenijsko, strahopoštovanja vredno žurnalističko delo oivičeno koricama zbornika Električna zastava.
Novinara ne moraš lično poznavati da bi ga znao - za to služe tekstovi koje potpisuje. U tom smislu, Simića poznajem dugo, kada sam kao pripadnik jedne od poslednjih generacija Titovih pionira, zatečen sveopštom kalvarijom bratstva i jedinstva (koja na profiterskim osnovama i dalje traje na naizgled drukčijim sitnosopstveničkim osnovama, da se poslužimo Kecmanovićevom domišljatom sintagmom na Klauzevicevom tragu "Mir je vođenje rata drugim sredstvima"), u borbi za opstanak, duhovni mir i emancipaciju utehu i spokoj nalazio na stranicama skrajnute muzičke štampe. U svakoj od tih publikacija koje sam vremenom naučio napamet, Žikica je imao svoj mali, odeljeni kutak. Kao što možemo da posvedočimo, ta borba i dalje traje, jer je večna, dok ne odlučiš da se predaš.
Priznajem, tekstove o teksaškim kravarima i ostalim opskurnim protuvama sam najradije preskakao, a spise o bendovima i izvođačima koje sam znao po imenu sam čitao iz informativnih razloga, mene je tad (a i sad) najviše interesovala muzika o kojoj se javno ćuti. U doba kasetnih kompilacija i piratskih diskova iz Bugarske, do Žikicinih favorita se moglo doći samo preko originala ili individua upućenih u rokenrol misteriju. U uzavreloj uličarskoj atmosferi Beograda prethodne decenije, tačnije onom njegovom skotovsko-mračnjačkom deliću u kome se zadesila moja sudbina nije bilo takvih. Simić je vredno i strpljivo čekao svojih pet minuta, a kao klinički psiholog koji zarađuje za hleb radeći sa štićenicima jedne zatvorske ustanove sigurno zna da se čovek tokom svog života menja kako bi ostao isti, iako za suštinska životna saznanja tog tipa nikakvi formalni dokazi o obrazovanju nisu potrebni - samo čist obraz pred siluetom u ogledalu i budan um u sudaru sa okružujućom vaseljenom.
Nikad neću zaboraviti trenutak kada sam pre mnogo godina, sedeći u jednoj redakciji u kojoj sam bio na probnom radu hvatao zjale čekajući da moj nepismeni urednik sumnjivih intelektualnih sposobnosti konačno izmozga čime bih tog dana mogao da se bavim. U iščekivanju epiloga, od kojeg na kraju nije bilo ni nagoveštaja, čime su se potvrdile sve linije sumnje u brzopoteznom portretu nadređenog, ubijao sam vreme čitajući novine. U odvratnom stanju bespomoćnosti, kompleksa niže vrednosti i ozlojeđenosti, naleteh na Simićevu recenziju finalnog albuma grupe At The Drive-In Relationship of Command. Efekat je bio sličan tuširanju planinskom vodom u okeanu blata. Žikica mi je u tom trenutku pružio ruku na daljinu, kada već nikoga nije bilo blizu. Hvala mu od srca. Nedugo zatim, pobegao sam iz te rupe nabeđenih samozadovoljnika i kupio album u IPS-u, imperiji bitangi koje su se oduvek ložile na pirateriju, ali su šminkom zamazali oči mnogima koji su, je l' te, zapanjeni skorašnjim događajima u vezi sa ovim "kulturnim" delatnicima.
Na više od 500 strana Električne zastave šminke nema. Samo znoj. I dosta ljubavi, nepomućene strasti proizašle iz nevine, gotovo dečačke fascinacije mogućnošću da se ostavi trag u vremenu, koji poništava preovlađujući duh vremena proizvodnjom smislene buke. I poneka suza. Mnogo je dimenzija iz kojih se ovo uzbudljivo štivo može iščitavati. Nijedna nije pogrešna, ali nijedna nema kapacitet da bude sveprožimajuća.
Eklektički muzički izbor kao brana specijalizovanom fah-idiotizmu proteže se u Simićevoj epopeji od samih korena savremene američke scene preko zlatnog doba šezdesetih do savremenih čuvara plamena idući u paketu sa gotovo nestvarnom autorovom kulturološkom erudicijom. Naizgled lako i nehajno, Žikica po santimu teksta izbacuje nepregledan broj referenci iz sveta filma, literature, umetnosti i nauke, odašiljući recipijentu smernice za neke od boljih svetova, o čemu će na ovom mestu tek biti reči. Opisujući spletkarsku kloaku amoka koji se u njegovoj herojskoj vizuri margine u najvećoj meri događao preko bare, Simić se služi specifičnim, preciznim a lepršavim jezikom koji u sebi nalazi pravu meru ravnoteže između akademskog i kolokvijalnog.
Nakon što sam se u prvoj polovini knjige ponovo sreo sa tekstovima koji su svojevremeno bili deo moje mladosti, u drugom delu sam nadoknađivao propušteno, pritom shvativši da je ovaj zbornik podesniji za enciklopedijsko od linearnog čitanja, pa sam se u skladu sa tom spoznajom vraćao na pojedine tekstove. Iako apsolutno trezven u pogledu revolucionarnih dometa "najlepšeg bastarda XX veka", koji su mnogi njegovi nekadašnji fanovi u međuvremenu zamenili smokingom, kravatom i šljaštavim statusnim simbolima napretka egoizma, pohlepe, beščašća i licemerja, Simić je "baveći se najbesmislenijim poslom na svetu" (kako sam opisuje rok-kritiku na jednom mestu) sa uspehom odigrao ulogu post-modernog Vase Pelagića na ovim prostorima, narodnog učitelja u školi u kojoj za upis ne pomažu rodbinske veze, debele koverte i ostale, zadrigle ćilibarske mito-manije, već samo, kako već rekosmo, čist obraz i budan um. Njegovim učenicima i afisionadosima preostaje samo da spuste šešir za najvećeg srpskog kauboja.

Maserati - Passages (Temporary Residence)

Sudbina je dala tužan šlagvort za ovaj prikaz. Naime, pre nekoliko dana (8.11.), bubnjar grupe Maserati Gerhardt Jerry Fuchs izgubio je život pošto je pao u rupu od lifta. Nesrećni čovek je pokušao da iskoči iz pokvarenog uređaja ali se prema zvaničnim navodima delom odeće zakačio za nešto što ga je survalo pet spratova ispod. Nesrećni Bruklinac Fuchs, zatečen u teškom stanju i bez svesti, se vraćao sa žurke u zgradi u Vilijemsburgu u kojoj se dogodila tragedija , a pre nego što je postao bubnjar Maseratija, lupao je bubnjeve u indi atrakciji !!!. Ne bi se moglo reći da je ijedna smrt pametna, ali se čini da su okolnosti pod kojima je Fuchs skončao svoj život bez pardona banalne i glupe. Sudbina ima svoje, nedokučive puteve...
I sad kad smo se već okupili ovim tužnim povodom, posvetimo se muzici. Poznavaocima post-roka nije potrebno posebno predstavljati Maserati (koji stiže iz Athensa u Džordžiji, jednog od ključnih žarišta američke muzičke scene), kolosalnog predstavnika američkog krila ovog žanra. Sam naslov albuma je zgodno pronađen jer je najvećim delom u pitanju materijal koji je već objavljivan, što dovoljno govori o položaju grupe na sceni jer su diskografske bahanalije "uvaljujem ti već objavljivano tako što ću te namamiti neobjavljenim" rezervisane samo za najveće u branši.
Prve četiri pesme sa ovog izdanja već su se našle na ovogodišnjem, brzo rasprodatom splitu sa sastavom Zombi (ne ljubim previše splitove, pa ih ni ne recenziram), tu su i dva remiksa (jedan maslo Justina Van Der Volgena iz !!!, drugi čedo Tim Goldsworthyja, suosnivača kultne Mo' Wax etikete i suvlasnika meni ne baš omiljene kuće DFA) sa prošlogodišnjeg remiks albuma na kome su izobličavane teme sa prethodnog studijskog ostvarenja grupe, toplo prihvaćenog Inventions for the New Season, objavljenog pre dve godine, te po jedna do sada neobjavljivana pesma i remiks, iza koga stoji polovina sastava Zombi Steve Moore.
Oni koji imaju original, mogu da se počaste i sa dva spota, a ideja-vodilja ovog albuma je bila da se prekrati vreme do narednog studijskog albuma, koji bi trebalo da se pojavi u prodaji naredne godine. Sudeći po jedinoj pesmi koja će se na njemu naći, a da je i na ovom nosaču zvuka, album će najverovatnije da krši i lomi sve pred sobom. Reč je o temi Monoliths, možda i najvećem post-rok hitu iz ove godine koji je ovaj par ušiju (do sada) čuo - u maltene šestoipominutnoj vožnji, slušalac prolazi kroz psihedelično-plesnu nirvanu, kojom se do maksimuma pojačavaju i od ranije poznate svirački aduti i odlike sastava.
Monoliths su i više nego dovoljan razlog za preslušavanje Passages. Nažalost, remiks deo ploče ne doseže do veoma visokih standarda koji je uspostavila pomenuta tema (uz vrlo dobru No More Sages) i u svakom smislu predstavlja njen slabiji deo. U pitanju su mediokritetski komadi muzike u kojima se recikliraju ideje iz bolje prošlosti. Iako im to verovatno nije bila namena, njihov krajnji domet je sudbina "ekskluzivnih" filera po "fajront set-listama" priučenih didžejeva. Slabašan utisak previše ne popravlja ni Mooreov "Monoliths" rmx (mislim da na prste jedne ruke mogu da nabrojim remikse koji mi se više sviđaju od originala - u ovom trenutku mi na pamet pada jedino kako je Prodigy oplemenio strahovitu "Release Yo Delf" Method Mana, ali, kad malo bolje razmislim, i to je samo dobar remiks), a bez do sada neobjavljivane Do You Hear Nightbirds Calling You?, se, ruku na srce, ništa ne bi izgubilo na meri ovog diskofilskog džaka krompira u kome se mogu naći i fini, obli i glatki komadi ali i crvljivi eksponati predviđeni za pijacu. Uz osnovan optimizam da će na novom albumu biti više hrskavog pomfrita, neka ti je laka zemlja Jerry baksuze.

Monoliths

Evropa za sve

Sinoć su u RTS-ovom Dnevniku objavili da počinje akcija Evropa za sve, osmišljena kao javni konkurs tako da svi građani iznad 18 godina mogu da se prijave tako što će popuniti formular i tako što će se neko, institucija ili pojedinac založiti za njih isticanjem hrabrosti, moralnosti, inventivnosti itd. te osobe. Osim godina, jedini uslov je da taj nikad nije bio u zemljama EU. Onda će na televiziji da bude izvlačenje 50 dobitnika te ekskurzije (nije precizirano dal će da idu kao grupa, ili će ih novinari RTS-a pratiti do granice, a onda otisnuti ko bocu sa porukom vapaja i posuvraćene ljutnje pa će da idu inkognito, civilno, svako u svom aranžmanu). Zna se da će tih 50-oro delegata bez viza obići Rim, Pariz, Berlin i Brisel.

Simbolika ovog čina tera mi suze na oči, prosto se raspilavim! Al mi suze zapnu kad, odma nakon ovog priloga, markantni voditelj napomene kako je RTS posebno prilagodio program za decu predškolskog i školskog uzrasta koja će, zbog obustave rada škola, ostati kod kuća prepuštena kladionicama i igraonicama. Ovako će, uz RTS moći da dobiju Fiat punto radom svojih ruku.
Suzu je teško pustiti i zato što je Evropa za sve konceptualna. U trenutku kad ceo svet drži krampove u rukama i ruši zidove što od stiropora što oslikane, u znak godišnjice Berlinskog zida, i naš problem s vizama ispade dramski zaplet vredan pomena i osmeha konzula Francuske koji obećava da će dobre đake da pusti da prođu, a loši na njih nek se ugledaju. Biće da i mi ovim performansom u režiji potpredsednika vlade za evropske integracije dajemo alegorijski doprinos globalnoj stilskoj vežbi. U Rimu su se opredelili za kamerniju varijantu, pa je, po rešenju italijanskog umetnika, na Španskom trgu osvanula maketa zida, al ne da se gleda nego da svaki prolaznik prođe celom dužinom istog i oseti kako je bilo oko Berlinskog zida pre 20 godina (alal vera, oni su evoluirali do nivoa empatije, mi smo još na postu spoznaje i okajavanja).

Spram ove, katoličko pokajničke varijante, u Berlinu su pribegli nešto revolucionarnijoj varijanti, pa su dali narodskim umetnicima i deci da oslikaju džinovske domine, al da ih sruše velikani.

Nama zapade da, u celoj fešti, ko i svakog dana igramo lutriju. Doduše, sad u svečanijoj varijanti, jer mesto Suzane Mančić i njene TV čeljadi što izvlače klikere, sve je podignuto na državnički i internacionalni nivo, a izvlače se ljudi. Eto, tako je još jednom umetnost pokazana na ovim gore primerima, kod nas veća od života. Od krvi je i mesa.

Da neko ne bi pomislio da je reč o zameni teza, te da se umesto prava i pravda potura romantični, svečarski koncept sreće i slučajnosti koji caruje bubnjem sa tiketima, uvedena je i mogućnost preporuke, tj. da u Evropu ne može da ide tamo neka bitanga, il puki grešnik, nego junak našeg doba - moralan i dobar čovek. Pitanje je oće li takav imati čitave cipele za put.

Pade mi na pamet, slučajno valjda, epizoda iz mog porodičnog albuma.

Kraj je bombardovanja. JAT svečano stresa napalu prašinu sa svojih krila i objavljuje da će sad, u znak slobodnog poletanja slobodnim nebom da za džabe poveze građane do Tivta. Moj se otac prijavi, al mama u strahu ne htede da ga pusti. Pa, gde ćeš, jesi lud, do juče su nas gađali, otkud znaš da se ne predomisle. Al, oće tata da protegne noge. U nedostatku argumenata, mama udara niže: s kojim parama ideš. Pa, sve mi je plaćeno, tvrdi tata. Al, ne uzima u obzir one sitne troškove koje, kao beneficirani putnik, treba sebi da priuštiš kako ne bi pokazao da ti je baš sve plaćeno i da, inače, samom sebi tako nešto ne bi mogao da dozvoliš. Dakle, da popiješ kafu na aerodromu, da kupiš nešto u tom Tivtu. Naljuti se žena i tata ode onako pun krivice, ko da nije dobio blagoslov. Polete avion s tim teretom i vrati se. Da dokaže da mu novac nije bio potreban, već samo da vidi oblaka, tata vraća onaj hladni avionski sendvič. Eto ti.

Palo mi je još tada na pamet da su i mama i tata bili u pravu, da su oboje, duboko u duši hteli da se oslobode zamke, tereta, svako na svoj način – mama tako što iz inata, iz nepoverenja prema tim oblacima što su do juče pljuvala pretnju, poremetila joj dan i noć, zarije pogled duboko u zemlju, još više odlučna da ne veruje nikom, i tata da samo uzleti iznad te zemlje, da se oslobodi teskobe.

Da, oboma nakon puta nije bilo pravo. Tata se vratio još napetiji jer je sve vreme gledao na sat da mu povratni avion u aranžmanu ne pobegne, a slobodno nebo mu se ne sruči na glavu u nepoznatom gradu. Mama od straha da avion ne pogodi koja usnula granata il da se ne sruši, il da se prosto nešto „još gore“ desi.

Ne znam ko je pojeo sendvič.

Khuda - Stratospherics EP (Norrland)

Na persijskom jeziku, khuda znači bog. Najsvežiji, treći mini album u opusu dueta koji stiže iz Lidsa nema grandioznih metafizičkih pretenzija istočnjačkog tipa koji poništavaju vreme i prostor, ali uz pomoć gitare i bubnja verno prenosi deo mističke magije i simboličke privlačnosti strane sveta na kome Sunce neumorno izlazi svakog jutra, obasjavajući zracima mudrosti i duše u epicentru jednog drugačijeg sistema vrednosti.
Jedina personalna konstanta benda je gitarista Tom Brooke koji u ovaploćivanju svoje zvučne vizije menja saradnike iza seta bubnjeva maltene u ritmu Prinsovog (ili kako se sada već zove) jednokratnog korišćenja čarapa. Počevši od imena benda preko naslova debitantskog EP izdanja Ahura Mazdah (objavljen u režiji benda prošle godine) pa sve do naslova aktualnog ostvarenja, nije potrebno biti doktor filosofije pa zaključiti da u nebo zagledani Lidšani (hahaha, kako li se ovo pravilno kaže u duhu jezika?) ne pripadaju uobičajeno beskrvnom popkulturnom asortimanu muzičkih artefakata, već svojim tragovima po margini odaju osobeno eksperimentalno-instrumentalno putešestvije.
Nije baš lako opisati muziku koju Khuda svira, no nema sumnje da je reč o žanrovski raznorodnom poduhvatu u kome su delovi spojeni u zaokruženu celinu. Uvodna tema Ezra započinje zavodljivim gitarskim milovanjima na fragilan ritam, da bi taman u momentu kada uljuljka slušaoca u milinu svom snagom eksplodirala u ubistvenom post-metal/sludge (sludge shvaćen kao prepoznatljiv zvuk, nipošto kao oznaka za tempo) maniru (prepoznati uticaji ranijeg opusa grupe 5ive). Ko izdrži taj nalet energije, koji sa produkcione tačke gledišta otkriva tanak budžet izdvojen za snimanje ove male a dragocene kolekcije, biva nagrađen novim intrigantnim sviračkim meditacijama garniranih provalama usplahirenog dionizma (npr. pesma Spirit, koja dakako podseća na instrumentalne pasaže grupe Isis).
Česte promene ritma i sa lakoćom izvedeno variranje tema izdvajaju Engleze iz samodovoljnog atara muzičkih eksperimentalista iza čije se opskurnosti prečesto krije elitizam bez pokrića, taj providni zaklon dosade, glavne odlike umetnosti shvaćene kao robe. Umešnost u stvaranju gotovo tribalne hipnoze čini da 25 minuta, koliko traje Stratospherics prođe za tili čas i svojim neospornim potencijalom nagna predrasudama neopterećenog konzumenta da mu se iznova vraća, što je sveukupno gledano retka odlika glavnine predstavnika teže muzičke ponude novog milenijuma. I ne samo teže, ako ćemo pošteno.
Zbog svega izrečenog, oktobarska turneja grupe po Evropi na kojoj je bend stigao do Budimpešte (a verovatno bi išli i dalje da se ovde više sluša muzika a manje gubi vreme na manekenisanje u simuliranju savremenosti) te podatak da je ovaj EP premijerno izdanje u katalogu škotske etikete Norrland, specijalizovanoj za tešku svirku koja naginje eksperimentu, ne iznenađuju previše. Novih prijatnih iznenađenja će nesumnjivo biti na dugosvirajućem debiju, najavljenom za iduću godinu. Do tada, ovaj EP radi posao.
Stratospherics EP

Metastaze - Branko Schmidt (2009.)

Ko što je to nekad bio rat, ispada da su navijači sad moda i u Hrvatskoj, baš kao što su i kod nas, pa sine samo udri po tome, privuci elitne baje koji nikad loptu šutnuli nisu ko što onomad nikad rat nisu osetili na svojoj koži. reci im, tako nemušt, šta je po sredi iako nikad pasulja nisi pokusao sa stola malog stana u soliteru reci im kolko te boli predgrađe. Ko što su se nekad utrkivali da svom precedniku donesu štafetu nacionalne svesti, sad se trkaju državni reditelji sa obe strane da opljunu patrljke sa margine, isturajući ih u prve redove svoje umetničke kritike. A, da, pritom svoj film mudro nazovu Metastaze, jer njih, pošto su nam poštom svima stigle kamere za iz ruke, kratke replike i sveža srpska tj. hrvatska prljava zemlja predgrađa na koju ta kamera - zgrožena, malo malo padne, ne zanimaju uzroci, nego samo nervni završeci. I tako smo fino svi pali s Marsa.
A, za glavnog junaka, arbitra normalnosti biraju povratnika iz inostranstva - kolko posto srpske, tj. hrvatske čeljadi se uopšte vraća iz inostranstva da bi naše bratske države finansirale taj ugao gledanja?
Sad i tamo i ovde sve vrvi od besnih povratnika koji dolaze u svoje tranzicione zaseoke i dobijaju ospe kad šetaju svojim starim parkovima, krste se i piju za dušu preminulih i predoziranih drugara i generalno prenemažu glumeći socijalnu, klasnu i ideološku svest.
Čudno je da u oba slučaja ovakve filmove režiraju uglavnom državno prilično uhlebljeni reditelji. I čudno je što je u slučaju Metastaza režijom priče o tranzicionom Zagrebu sa svim potrebnim buntom jagnjeta u vučjoj koži uzeo da se bavi baš Branko Schmidt koji se, kao profi ratni novinar uvek dobro namesti da uhvati najekstravagantniji kadar “naše sadašnjice”. Jer, Metastaze, kako je dobro objasnio autor romana po kom je film snimljen, Ivo Balenović (a piso ga je pod pseudonimom, čudo se ovoga nije setio Saviano kad ga je onomad jurila italijanska mafija), bave se širenjem bolesti kroz sve strukture društva, onda kada se uzroci ne leče na vreme i na mestima gde se pojavljuju. Jer, reklo bi se da je Schmidt svojom, do duše tad fiksiranom kamerom uhvatio i te uzroke, al to sa Metastazama nema veze jer se promenio kadar. A bavio se uzrocima u svom filmu Vukovar se vraća kući i to 1994. godine, da bi sada u Metastazama uzeo da se bavi posledicama, distancirajući se od rata kao od tamo nekakve šućmuraste bolesti koju on, zgranut tranzicijom, sada tretira kao prećutani, o tako tegobni motiv u priči. Podmlađen Trejnspoting dramaturgijom, ko sredovečni mužjak viagrom, Schmidt istinu pokriva impotentnim šmrkom psovki.
I, kao većina impotentnih mužjaka reditelja ume samo da drka kamerom iz ruke i loži se na socijalu. A realnost mu se namestila, šta će jadna.
Ovakvo, što bi rekla moja baba, mitiranje nevinosti zgroženog posmatrača dešavanja međ mlađim svetom u poratnom Zagrebu, koje Schmidt izvodi kamerom, kako drugačije, nego iz ruke (one fiksirane valjda je prekrilo ratno blato, pa ih više niko zdrav ni ne koristi) ostavlja gledaoca iznerviranim ne zbog ogoljavanja istine koje Metastaze pokušavaju da postignu nego zbog konstantnog ponavljanja tog presamićenog pogleda domaćeg i susedskog filmskog radnika srednje generacije koga, ko da rat nije video, najednom vređa čamorenje srednje niže klase, navijačko ludilo.
Elem, priča počinje slično ko u Hadersfildu, time što se jedan od nekoliko drugara iz te neke prigradske klike (uvek neka veštački sklopljena ekipa drugara iz kraja) vrati iz nostranstva, sa tim pogledom teleta u šarena vrata koji je uvek manje potreban za karakterizaciju pomenutog junaka, a više da opravda rediteljevu i piščevu apsolutnu iščepljenost iz života koji ga okružuje. Bar ne plaćaju samo srpske umetnike da izigravaju nevinost Artu Ditua.
Muči pitanje - dal je moguće da oni zaista pretpostavljaju da se svi mi osećamo toliko izdvojeno, da nas sve to oko nas baš toliko čudi. Zaboravljaju da 90 posto njihove publike nisu povratnici niotkle, nego ljudi koji su sve vreme ovde, ili sve vreme tamo i da im ne treba taj verterovski pogled na realnost koji će potom kamerom iz ruke da nabudže da bude ulični, iz kraja. Prvo se izdigne pa se opasno nisko spuste i večito nas promaše. Jer kalkulišu.

Četri momka u toj ekipi daju povod za Trejnspoting "videla žaba da se konji potkivaju pa digla nogu" dramaturgiju pa je film, koji inače nema nikakvu jedinstvenu i celovitu priču koja se da raskadrirati izdeljen na četiri plus jedan poglavlja, tako što je svako naslovljeno imenom jednog od četvorice musketara iz zagrebačkog predgrađa. Iako ovo teži da "realističkim" scenama iseckanim iz hipertrofirane svakodnevice džedženja po kafićima, tučenja žena, psovanja u svakoj replici, podari filmu kloaka šmek urbane postmodrene fleš zum priče, ta poglavlja deluju kao da dečki čekaju kod zubara, pa ih neki matori mesar proziva da, mesto finog, dubinskog rada na njihovim kvarnim zubima, istranžira njihove glave ko glavice kupusa.
Tipa, u slučaju glavnog siledžije u grupi, Krpe koga isuviše za ovakvu dramaturgiju verno i raspričano (bolje reći raspsovano) igra Rene Bitorajac (Ničija zemlja), siledžijstvo kao karakterna crta junaka toliko se nadvija nad ostalim junacima i otima priči da na momente deluje kao uvežbana plesna tačka, koja, iako je indiferentna na ostatak priče, glumata da je izvučena iz najdubljeg kala svakodnevice koju priča pokušava da oponaša. Osećajući valjda da mu tolko iskukana muda ne pomažu da ostvari poentu, Schmidt Bitorajca tera do granice nerealnog i komičnog - on juri suseda baštovana, te svoju ženu sa spuštenim gaćama kad nema toalet papira u poljskom! veceu itd.
Da se nasilje kao takvo podrazumeva u svim svojim segmentima – to što Krpa, pije, psuje, tuče ženu, istetoviran je, nabildovan, nacionalista je, ženskaroš je, sklon ponižavanju svojih prijatelja, sere u poljskom klozetu, siromašan je i prdi za stolom samo govori o shvatanju nasilja kao gotovog konstrukta, takoreći gulaša iz kesice. Ako je Britancima trebalo gotovo poluvekovno iskustvo da se suoče sa svojim uličnim nasiljem, te da stvore i rabe ovakvu sliku sveopšteg huligana, pa ga i danas kad kada pažljivo plasiraju i dalje ga gledajući kao filmskog junaka, a ne eksploatacju ikonografske tvorevine, naši i susedski reditelji koji se nominalno tolko bune protiv tranzicije i instant vrednosti, ovim su konstruktom ovladali očas posla. E, to je svojevrsna metastaza.
Cela priča o ujebanom povratniku koju oličava Filip (inače katastrofalno odglumljen od strane dotičng Franje Dijaka) takođe je konstrukt i potpuni mit a ne socijalna činjenica za kakvu se izdaje. Kao arbitar priče Filip donosi samo šlagvorte na koje će, redom, da popizde njegov ćale pokazujući "da se nije makao s kauča", njegovi drugari, heroinski ovisnici, navijači i asocijalni alkoholičari, a kad, kao svaki dobar mekgafin ili, u nešto osvešćenijim filmovima - dobar serijski ubica, Filip obavi svoj posao, on će da se sa neznanim novcem spakuje i ode u Amsterdam (?!) ostavljajući nas sa postratnim podžanrom domaćeg i susedskog filma – Momak se vraća iz inostranstva.
Druge dve priče, koje nose Dejo i Kizo donekle su bolje. Prva koja se vrti oko narkomana Deje koji je polusrbin zato što u sebi nosi zanimljiv obrt sa švercom heroina iako je ovaj junak poslužio za najpamfletskiji deo filma o srpsko-hrvatskim odnosima za koji kao da je reditelj mislio da mora da ga ubaci jer bi priča o hrvatskom nacionalizmu bila suviše apstraktna bez svog predmeta mržnje, a nije imao herca da se u nju upusti na nekom dubljem nivou. Dok je druga koja se tiče najtišeg i, karakterno i scenaristički, najnenametljivijeg u ekipi, Kize, film za sebe za kog je apsolutna šteta što je doveden u vezu sa ostatkom filma.
Što je najčudnije, Kizina priča promakne dok trepnete dok vas ostale gnjave: shvati me, uzmi me, poistoveti se. Kizina, po principu tiha voda breg roni, najbolja je i najistinitija karakterizacija tzv. malog čoveka kod nas danas - traži zajedništvo a nailazi na sumnju, promiču mu argumenti, skoro nikada ih nema, nikada nisu na njegovoj strani, a sve što od prijatelja dobija je komentar na trenerku koju nije skinuo danima i sumnjičav pogled slabo plaćene kasirke u lancu mega marketa. Kiza je zaslužio ceo film ali bi, dođavola, bio manje spektakularan, manje isplativ i zvučan, zato što ga društvo naših tirana željnih da vide da su oni sa dna prljavi, ženomrzački nasilnici sa stadiona, dementni povratnici iz rata il, kako bi ih Schmidt nazvao "panjevi puni olova", ne bi poželelo. U svojoj radnoj nedelji, izbrisalo bi ga iz noutbuka kao crnu mrlju. Oni bi ipak da piju koktele, u Gaveli ili JDP-u svejedno, posle filma koji kaže: batice, izvuko si se iz šljama, ta gamad može da ti prdne pod prozor.
Osim toga, krijući se iza tobožnje osvešćenosti, film prikriva mržnju prema srednjoj klasi koja je snishodljivo snimljena kako igra šah na terasi spram ogromnih, ju srama oblakodera u kojima mali ljudi kuvaju ručak i idu na posao (reditelj se bavi višnjim poslom - slika njih iz gornjeg rakursa!), kao i licemeran odnos prema ženama koje prikazuje kao guske koje u isto vreme primaju cokulu u glavu i žele da odu na koncert Magazina, osim toga što nije upućen u činjenicu da metaforika neće biti nimalo zamućenija ako se u lažnom arhetipu o najboljim drugarima koji falusno premeravaju svoje postratne kurčeve nađe po neki ženski karakter koji nije ponižena keva, sisata radnica u kladionici i pretučena žena koja drhtavom rukom dodaje toalet papir.
Baš kao i u Hadersfildu gde je najzanimljivija priča o zaostalom komšiji kog igra Glogovac istinitija od glavnog toka filma, ali iskorišćena samo za pojačavanje njegove poente, tako je i Kizina vinjeta poslužila kao jedini zaključak posle gledanja Metastaza, nažalost vanfilmski, jer su nam poente ove furije promakle ko pereca na koktel banketu – epizodisti u domaćem filmu su u stvari vaši glavni junaci. Pomirite se s time, gospodine Schmidt.

Julia – Erick Zonca (2008.)

Ne baš tako davno izvestili smo o oduševljenju filmom Frozen River. U međuvremenu ih je bilo još, ali ostadoše nezapisana, pa bi moglo da ispadne da pišemo samo o filmovima u kojima se žene rentiranim, ukradenim il zaduženim kolima voze do obale jezera, reka, mora pokrivenih tankim ledom po kom pokušavaju da prenesu težak teret ostavljajući usput neuspešne odraze majki, supruga, radnica i generalno ljudskih bića. A, onda udahnu leden vazduh sa one strane granice, u oba slučaja američke, al ta mu dođe i kao civilizacijska granica i shvate il prihvate da ne moraju tako, il da barem ne moraju da se zadužuju i piju.

Generalno gledano, povremeno se kad me pritera zapitam dal nesreća čoveka skoli samo zato što zna da bi valjalo da bude srećan. Tako da mi ovi filmovi dođu kao fusnota da ima ventila gde može da se popusti, pa onda nešto s čoveka spadne, kao teret koji i nije njegov, isto kao što se izgube želje koje je poželeo napamet, a dođu brige koje je odavno valjalo da brine. Il samo spoznaš trenutak kad svima treba povikati fajront.

Za razliku od keve u Zamrznutoj reci, Džulija iz filma Ericka Zonce nije majka, zapravo je alkoholičarka koju na početku filma zatičemo kao sasvim polovnu Erin Brokovič koja je uspela da izgubi sve parnice pred Bogom i narodom, pred ogledalom i psihijatrom. Igra je kraljica indi, sjeban sam a živim filmskog zaseoka, uspevajući da junakinju pravoverno ogadi, pa gotovo do pred sam kraj filma kada više i nema puno vremena da gledalac prethodna dva sata filma prođe kroz rekapitulaciju i usvajanje junakinje ko sebi sličnog. U tom trenutku, od nje ste već digli ruke, ona od sebe daleko ranije (već u prvim minutama filma). Ali viša sila nije.

Na samom početku filma Džulija je ocvala flertuša, do te mere potonula na dno ispijenih čaša da njen ritam usnuća i buđenja podsećaju na montažu u Mementu. A, oni koji sa njom piju nisu lumpenproletarijat iz soca Bukovskog, već korporativni đilkoši koji kolima mogu lako da premoste vremenske i prostorne granice od obližnjeg bara, jebarnika i svake gradske kloake do svojih feng šui kancelarija. Okovana u nakit, veštačke nokte i rascvetale veštačke trepavice, od pogleda na Džuliju bole oči gledaoca baš kao što nju bole kada mamurna podigne teške kapke na dane bez posla, kredita na kartici i vremena za popravni ispit iz života protraćene žene,ujebane lepote i još ujebanije karijere.

U trenutku kada je korektivni američki sistem primora da se zapljune na sastanku alkoholičara koji za sebe tvrde da jesu alkoholičari, pod cvikerima ispod kojih biste bez problema mogli da zamislite i podočnjake Helene Bonam Karter u Borilačkom klubu, Džulijin pogled se susreće sa pogledom Meksikanke Elene koja joj uputi nepristojnu ponudu – da za novac otme njenog sina, koji joj je oduzet jer je alkoholičarka. Jer Elena se popravila i ima plan da sa sinom, odgajanim iza zidina bogatog dede, ode nazad u Meksiko. Štedela je. Biće i za Džuliju.

I kreće oranje teške brazde u kojoj kamenje izrasta preko noći od puke prašine što je život poseje dok Džulija pijana spava u krpicama i pod isparenjima buđavog LA glamura. Dilema koju Džulija ima nije dilema prisebne osobe koja oseća da je zagazila u mulj nemorala i bezakonja, već dilema mamurne žene koja odluke donosi naprečac, jer je svaka nova doza alkohola i svaki novi otkucaj časovnika podseća da tone.

Baš kao i svaki cvrčak kome najednom neki zgodtak skruni svu prašinu sa zglavaka, pa se vine u nebo da posrče ničim zasluženi med i Džulija oseća ovu životnu peripetiju kao neku pravednu otplatu za svoj dotadašnji sjebani život. Zonca je pravo namirisao dramu u zajebu savremenog gubitnika koji sve vreme pati jer veruje da je zaslužio bolje i da, samim tim što ga nije dobio, može da uzme sve, više nego što bi ikad dao.

Zonca se drži ove beleške, pa Džulija ni u jednom trenutku ne dobija oreol odmetnice od zakona, već je isključivo žena koja požuruje vreme do otplate, verujući da je ona ta kojoj treba da se plati. Zato Džulija smisli da zaradi preko novca koji joj je obećala rastrojena Elena i da bogatom dedi kom je unuk oduzet traži još više novca izigravajući otmičara deteta. Što već i jete. Ovo duplo lice – otmica preko otmice – govori o dubokom talogu prljavštine u umu čoveka koji je prestao da se oslanja na sopstveni kompas, koji večito igra na kartu proklamovane licemerne civilizacijske pravde pred kojom je moguće izigravati žrtvu jer uvek ima neka stavka po kojoj si kriv i stavka po kojoj si nedužan. Manipulaciji nikad kraja.

Androgina Tilda Swinton savršen je izbor za ulogu Džulije, jer kad skine svu tu masnu šminku i perine pokazuje da bi mogla biti bilo ko -pljačkaš banke ili savršena domaćica iz 50-ih. Arti lice ove glumice, Zonca koristi u nepopularne svrhe, jer preko te nepoznate uvodi temu potisnutog majčinstva. U društvu tobož jakih žena, majčinstvo kao osobina opstaje kao mondenska stvar kad oćete da kažete da se povlačite iz posla jer istražujete tu dimenziju svog biće, jer ste je otkrili, ili ste samo otkrili feng šui pa vam treba vreme da nađete mesto za krevetac. Kao sastavni deo ženskog bića ono je nepoznata, baš kao na licu mamurne Tilde spram meksičke pustinje, dok viče odbeglom dečaku da će jednom morati da siđe do nje. Jer će u protivnom dehidrirati.

Zonca svoju junakinju vodi kroz svojevrni egzorcizam koji se u filmu vidi i preko fizičkih promena koje Tilda Swinton, svaka joj čast, iznosi maestralno. Kako prelazi granicu, a dečak se ispostavlja više od cegera za otkupninu, ona se transformiše samim tim što ostaje bez argumenata. Dakle, ne prodobrava se ona jer shvati da je loše što otima dete i tako rastrojenoj majci i tako bogatom dedi, niti kada dete cvili iz prtljažnika kola, već zato što nema odstupnice koja bi joj omogućila da se pravda pred sobom. Nema zakona koji bi joj pružio rupu za novi marifetluk i nema romantike koja bi joj spevala epitaf.

Ostaje joj samo da živi i da u tom životu pronađe glas, makar potisnutu životinjsku inerciju pravedniju od najpravednijeg ljudskog zakona da džak koji sve vreme pretače u prtljažniku prihvati kao teret koji je njen i od koga nema kuda da pobegne.

Uz ovaj film, valja pogledati i film Asie Argento, The Heart Is Deceitful Above All Things.

Tomas Man - Nemačka i Nemci (KOV, 1999)

Pošto smo pre nekoliko meseci u dahu pročitali Jaspersa, stiglo je na red i ono što je nemački literarni velikan Tomas Man imao da kaže na temu velikog nemačkog sloma po svršetku Drugog svetskog rata. Nimalo slučajno, ova nevelika knjiga je objavljena u Srbiji 1999. a dala mi je bolja polovina nasdvoje, odlično opskrbljena literaturom koju su joj propisivali ideološki gurui mladih (tzv. predavači) tokom studiranja.
Verovatno najveći nemački pisac prethodnog veka (Jingera još nisam čitao, kripto-nacistu Grasa ni nemam preveliku želju u ovom trenutku) emigrirao je iz Nemačke odmah pošto je Firer voljom naroda došao na tron. Seljakao se Man u poznim godinama, preko Čehoslovačke stigao u SAD, gde je kao novopečeni Amerikanac održao govor koji se nalazi u ovoj knjizi, nekoliko desetina dana pošto je Hitler sa najbližim saradnicima otišao u istoriju.
Odmah upada u oči kolika je Man veličina. Iako se od samih početaka nije slagao sa naci busanjem i srljanjem u propast, on ne dopušta sebi luksuz da likuje nad propašću onoga protiv čega se borio i to nasred Amerike 1945. Dirljiv je njegov napor da unutarnjim uvidima u lavirinte nemačke istorije zadrži preko potrebnu objektivnost i pravičnost zbog kojih se "Nemačka i Nemci" sa lakoćom čitaju i više od 6o godina po svom nastanku, što ubedljivo daje do znanja da je Manov anti-fašizam bio deo iskonske borbe protiv zaslepljenosti svake vrste, a ne salonski fanatizam prerušen u uljuđenost.
Oštrom oku Nobelovca (a ta počast nije oduvek bila povod za zicere podsmeha, kako je to ovih dana, nedelja, meseci a bogami i godina) nije promakla temeljna kontradiktornost u samoj suštini nemačkog nacionalnog bića, u kojoj jedna pored druge u istom duševnom tapacirungu koegzistiraju nedosegnute visine muzičkog i filosofskog genija sa učmalošću i zatvorenošću uskogrude provincijalnosti (btw, glavne odlike para-srpskog shvatanja procesa globalizacije) , ključnog usmeritelja radinosti verovatno najvećeg evropskog naroda u pravcu pokolja i gasnih komora (drugim rečima, nasilja kao fatuma zakasnelih a ugroženih nacija). Kompleksnost uvida koji ne pribegava jednostavnim dihotomijama suštinski se određuje odlučnim odbijanjem pomisli da postoje nekakve dve Nemačke, od kojih jednu treba zatirati a drugu na njenim ruševinama dizati u nebesa, pošto je ionako samo u nebeskim visinama ideoloških konstrukata i možemo naći, baš kao i njen tamni antipod.
Kritički osvt na nemačku istoriju baca posebno svetlo na Martina Lutera kao paradigmatičnu ličnost unutar Manovog teoretskog polja. Za Mana, Luter je simbol produženja nemogućnosti nemačkog naroda da se emancipuje od stvarnosnih okova koji mu sputavaju beskonačnu dušu. Birajući kao manje zlo vlastelu umesto seljaka, Luter je upalio vatru tridesetogodišnjeg pokolja što je za Mana rodno mesto nemačke zaostalosti koja je nekoliko vekova kasnije na tragičan način ispoljila celokupan svoj negativni potencijal u ideologiji trijumfalizma krvi i tla.
Iako je pozivan da se nakon rata vrati, Man je ostao pri stavu da ne ide u Nemačku, sve do svoje smrti u Švajcarskoj 1955. Sa ove vremenske distance posebno zanimljiv deo "Nemačke i Nemaca" je onaj završni, u kome se Man zalaže za depolitizaciju svakodnevice i iscrtava konture novog svetskog poretka koji zapanjujuće liči na ono što se danas zove Evropska Unija. Pitanje bez odgovora je šta bi autor imao da kaže danas na celokupnu, nimalo veselu situaciju u kojoj se Evropa isfabrikovanog identiteta besprekorne providnosti nalazi u klinču birokratije i prljavog/korporativnog novca. Izdavaču sve pohvale što u godini svesrpske žalosti nije poklekao u iskušenju da neki prigodni, po mogućstvu agresorski denacifikator napiše predgovor bremenit nategnutim paralelama između nemačke i srpske sudbine (besmrtne analogije poperističkog tipa "I Platon je bio fašista") , i tako zarad kratkoročnog efekta ideološke računice pokvari otrežnjujuće čitalačko uživanje koje ovo delo nesumnjivo pruža. Besomučno medijski drogirani trashy licencama, zaludnim merama civilizacije falsifikata, posezanjem za pouzdanim originalima poput ovog u sebi otkrivamo doličan put ka katarzi, koja mora poći iznutra da bi zaslužila da se tako zove.

Sole and The Skyrider Band - Plastique (anticon.)

Stiglo u pusto gmail sanduče nasdvoje pre mesec dana pismo iz Amerike sa obaveštenjem da bi čitaocima idealnog & pragmatičnog bila interesantna informacija da je američki alt.hop reper Sole sa svojim Skyrider bendom spremio novi album koji bi trebalo da izađe za nekoliko dana i može se naručiti na tu i tu adresu po ceni od toliko i toliko dolara. Saznanje da neko odande prati šta se ovde piše pa još nalazi za shodno da se javi sa vestima koje bi nam bile interesantne me izulo iz skejterki.
Za Sole-a (rođen kao Tim Holland) znam od ranije. Jedan od osnivača kultne etikete anticon, od 1998. naovamo je izdao nekoliko albuma što solo, što sa bendom. Za ovo podneblje ga posebno veže činjenica da je nastupao u beogradskom Domu omladine sada već praistorijskog 17. marta 2004. kada su Albanci sa Kosova ostvarivali svoje neotuđivo pravo na paljenje hrišćanskih relikvija i kuća čiji su vlasnici bili nepoželjne, srpske nacionalnosti, na šta su neki srpski pametnjakovići odgovorili o-ruk pravom na paljenje džamija po većim gradovima naše zemlje u pokušaju. Kao što svi znamo, ti događaji su doveli kosovsku dramu u novu statusnu fazu, a Sole se nakon svega što je video na Balkanu ozbiljno egzistencijalno zamislio. Džabe, a evo i zašto.
Njujorčanin pripada onom korpusu angažovanih repera koji se ne libe da kažu šta misle o stvarima i pojavama o kojima velika većina ljudi ni ne pomisli tokom čitavog svog života. Politika, tako je. Sa svojom Anticon braćom ga zbližava strast za širenjem granica hip hop izraza u nove, neistražene komade zemlje. Verovatno je ovaj poriv, uz neizbežan miris balkanske paljevine presudno uticao na formiranje Skyrider benda koji se oglasio debijem pre dve godine, a u svom zvuku ukršta koplja semplovane i žive instrumentacije.
Biće da ipak postoji valjan razlog zbog čega se za Solea ni priblično ne zna u meri u kojoj su poznati Why? ili Subtle a da to nije njegova nedokučiva dubokoumnost i nesumnjiva erudicija koja ga odvaja od jasnije distinkcije u širim muzičkim krugovima. Prosto i jednostavno, njegova eksperimentalna sorta hip hopa je iz albuma u album (a ja ih, naravno, nisam sve preslušao) sama sebi cilj. Pozivanje na Bodrijara, atraktivni gosti iz alternativnog miljea kakvi su zasigurno Tobacco i pevač grupe Notwist Markus Archer ne spašavaju ovo izdanje sudbine brzog zaborava u memoreksu te fanatičnog obožavanja u malom ali tvrdom jezgru fanova. Prepoznatljiva magličasta anticon. produkcija i zanimljiv odabir tema brzo iscrpe svu pažnju uma koji usled pregrejanosti koju izaziv napor preslušavanja počinja da luta u iracionalnom limbu sve dok ne dođe do spasonosne pomisli da bi moglo i nešto drugo da se sluša, a ovo će već da se pusti u neko pogodnije vreme do kojeg, pogađate nikad ne dođe, što Plastique svrstava tik do ovogodišnjeg albuma dueta Serengeti & Polyphonic, koji je takođe objavljen na istoj etiketi. Sole se svojim puškomitraljeskim rimama (po formi, ne po sadržaju) iz petnih žila upinje da pojasni šta je sve shvatio, ali, kao i većina unutar "napredne", mahom belačke struje (wow, white supremacy!) u američkom repu (setimo se samo dozlaboga dosadnog njanjavca Sluga iz grupe Atmosphere ili sve u svemu precenjenog Sagea Francisa) uglavnom proizvodi ravnodušnost, što je smrt ako se u obzir uzme sa kojih pozicija polazi.
Jasno je po preslušanom da zlata vredan savet iz antologijske Killah Priestove numere B. I. B. L. E. koji glasi "too much knowledge it might break up the rhyme" na Plastique nije uzet za ozbiljno. Jedina olakšavajuća okolnost koja mi pada na pamet u ovom, možda i preoštrom sudu, je odličan video-spot.

Utorak je dan za karneval!

Karneval vas vodi u turistički obilazak muzičkih sfera koje su nedodirljive za engleski jezik.
Hladne noći zahtevaju toplije jezike.
Ovaj put nećemo biti tako nežni, vreme je za "detox" ušiju i mozga.

Dragi prijatelji blogeri i fejsbukeri, slobodno me piraterišite i najavite i na svojim virtuelnim adresama ovaj fantastičan događaj!

Left Lane Cruiser - All You Can Eat!! (Alive)

Zaslepljeni glamuroznim svetlima američke hegemonije, po pravilu smo u nedostatku valjanih informacija šta rade i čime se bave Amerikanci koji žive van dometa medijski/lažno nametnutog sjaja. Slično Srbima i ostalim radnim narodima, i oni se od jutra do sutra bore za opstanak u pokušaja da pokrpe odajuće "krompire" svog ponosa, rvajući se sa u paramparčad razbijenom srčom sopstvenog dostojanstva. Ipak, fabrike danonoćno rade i imaju još rezervi kristala, oblikovanog žuljavim rukama. Jedan od takvih, grubih a neodljivo autentičnih ornamenata narodne radinosti predstavlja Left Lane Cruiser, duet iz Fort Vejna, Indijana.
All You Can Eat!! je treći studijski album sastava koji stiže nakon odličnog prošlogodišnjeg Bring Yo Ass To The Table (istini za volju, ubija i debi Gettin' Down On It (Hillbilly Bluegrass, 2006)), furiozno promovisanog pre dvanaestak meseci i u srpskoj prestonici. I bez predznanja o muzici koju LLC prezentuju, slično ruskim realistima u literaturi pre nešto jače od jednog veka, njihov radničko-lumpenproletarijatski pedigre otkriva fiksacija na hranu/institut obeda u naslovima njihovih albuma. Kada to prenesemo na estetsko-stilski plan, već po uvodnim taktovima pesme Crackalacka, šljakeri iz Indijane u okrilju svog muzičkog menija imaju soničnu gozbu u ponudi.
Nepojamno energični, furiozni, glasni i svedeni, Left Lane Cruiser nas u teško odoljivim truckanjima rasklimatanim kamionetom vode kroz prašnjave bogaze američke muzičke tradicije, skupljene u riznicu narodnog pamćenja kroz vekove, vapajima poniženih i uvređenih koji u muci znoja svog grče i povijaju svoja Suncem opaljena tela po nepreglednim plantažama pamuka i čađavim fabričkim haustorima, koristeći muziku u svrhu transformacije svog neuglednog socijalnog položaja u autentični kvalitet. Left Lane Cruiser svojim "glasnim bluzom" pevaju ode u slavu pročišćavajuće životne prljavštine koja ja na "ti" sa "moram" životnog diktata.
Shodno svemu već rečenom a i u skladu sa svojim imenom, ovaj bend je nedvosmisleno odmetnički po svom usmerenju, prepoznatljivog moćnog zvuka koji ga momentalno razdvaja od buljuka ishajpovanih grupa slične provinijencije (naravno da mislim i na miljenike miliona White Stripes) istovremeno ga približavajući besmrtnom legatu najvećeg kontrakulturnog muzičkog sintetičara u (post)modernoj povesti Amerike Džefrija Lija Pirsa. I dok bolji poznavaci prilika na globalnoj muzičkoj sceni ushićeno lupaju glavu u pokušajima da odgonetnu kako je moguće da samo dva čoveka, pevač i gitarista Fredrik Džo Evens IV i bubnjar Bren "Sausage Paw" Bek, stvaraju buku ovolike razornosti, grupa se za potrebe novog izdanja udružila sa producentom Džimom Dajmondom, nekadašnjim producentom pominjanih The White Stripes i ex-basistom voljenih Dirtbombs, uspevši da naskroz izbrusi svoj neulepšavajući pogled na svet, koji je možda preglasan za konvencionalne bluzere, ali itekako primamljiv za zvučne desperadose najrazličitijih fela.
Kotrljajući se kroz harakirije slide-gitarskih rolerkostera i maltene korovskih brejkova koji evociraju otrovni zapah urbanih zvečarki sklupčanih na svakom ćošku i kanceroznu dimnu zavesu mekopakovanih cigareta, slušalac se sa flašom plemenite žestine u žuljavim šakama beznadežno prepušta nezaustavljivom ringišpilu poročnih salta mortale poput "Black Lung", jednom od naslova godine "Poop Deflex", nimalo slučajna dva "teškaša" "Hard Workin' Man" i "Hard Luck" , represent-jadikovke "Broke Ass Blues" i završnog, nemilosrdnog kucača "Waynedale". Pomenuh skoro sve pesme, a ništa manje valjane su i one koje nisam. Osmeh kakav samo potpuno prepuštanje grehu može iscrtati na licu logičan je epilog ove storije u kojoj životno deklasirani sa gasom u dušniku i dušom ispod pupka do daske pronose slavu večnosti margine. Malo li je na ovu glad?

Black Lung Live@Fort Wayne,IN 08/29/09