Ćalci i keve

Šaht - Japi ljaner
Svakog dana imaš debi, markirano sve na sebi,
Puno stresa i bedaka nosi tvoja lepa šljaka.
U tvome filmu mašte nema uvek jedna ista tema,
Udavi te ta kravata ti si jebač bez alata.

Japi Ljaner!

Ti sa sportom nemaš frke, pratiš tenis i auto trke.
Sam u sobi TV gledaš jer za fudbal nikog nemaš.
Od kompa pa do stana, tebe čeka teretana.
Besna kola i prazna riba koja te po bulji šiba.

Japi Ljaner!

Da sjebeš svakog imaš dara, da si faca ti se varaš.
Al život ti je samo kara jer si brate ti fukara.

Japi Ljaner!

-Vidi brate, realno kad gledaš, znači priča je sledeća. Ako Bora, Mitko i ja ostanemo u firmi u narednih deset godina, mi ćemo vladati na Balkanu, jer realno kad gledaš, ni u Crnoj Gori, ni u Makedoniji, ni u Srbiji ne postoje bolji likovi od nas. A ako se mi budemo držali zajedno, mi smo završili posao.

-Brate, ne znam šta da ti kažem, ali ja sam uvek za to da se bude oprezan. Vidiš kakva su vremena, fazon je da ne znaš šta će biti za godinu, a kamoli za deset godina, pa onda nema nešto mnogo smisla ni da razmišljaš toliko unapred. Sećaš se kad smo hteli da šljakamo sa Drimkastovima, da ih iznajmljujemo klincima, a Drimkast propao posle manje od dinego i svi su čekali da se pojavi Soni dvojka. Pukli bi' samo tako. Mislim, naravno, furaj ti taj svoj fazon, to si ti tako odlučio, ti znaš da ja nisam takav i da mi se jebe za te priče, ali ako je tebi tu dobro, meni je još bolje. Meni je samo bitno da smo mi dobro, a ovo sve ostalo dođe i prođe, pa opet živimo nekako. I uvek ćemo živeti dobro, kako god da bude.

-Ma da bre, skroz kapiram, samo ti kažem da je to taj rad, da treba nas trojica da guramo u tom pravcu i onda ćemo uspeti.

-Pazi, brat moj, ovde se stalno nešto planira u tom smislu i ljudi mnogo brzo polete zato što vide samo ono što žele da vide, a ti ne znaš šta sve može da se desi. Nisam u fazonu da te plašim, samo ti pričam iz iskustva. Vidiš kako sam radio, crnčio do pre godinu dana, evo sad će godinu dana kako ne radim. A nije što sam ja to radio, ali mislim da sam radio dobro. U stvari ni ne znam kako je to bilo, nije moje da sudim, ali znam da sam se trudio. I znaš da sam bio na korak od kompletiranja priče, ali sam ti odmah rekao da je ta priča prazna, da će to propasti zato što je bilo šuplje od samog početka, previše pogrešnih likova, zabušanata, pravih propaliteta koji misle da su neki kurac, iako su realno kurton. I ja sam to znao, a opet sam se trudio iako sam znao da je propast u najavi, zato što brate nikad neću biti kao oni. Mogao sam da se iscimam, da vučem ljude za rukav, ali nisam hteo. Nije bilo vredno tolikog cimanja. Bilo je likova koji su mislili drugačije, znali su šta glavonje jedu, koju boju najviše vole jer im je bilo stalo do toga, da imaju posao po svaku cenu.
I tu je negde suština. Ja sam uvek za to da se radi ono na šta možeš da imaš uticaj. Ti sad realno, brate moj, možeš to da ostvariš tako što ćeš da šljakaš najbolje što umeš. Evo ja sad nemam šljaku i baš je smaranje, ali imam ovo svoje sranje i to ću da radim najbolje što umem pa ćemo da vidimo. Ne znam šta će biti dok ne probam, ali se ne zanosim previše pa sam se ukočio.
Ali, evo, pogledaj mog ćaleta, pogledaj tvog ćaleta. Oni su stalno puni nekih priča, od kojih se ne zna koja je kao bolja, te radiće ovo, te uradili su ono, stalno neko takmičenje, u kome su prvi, neka lova se obrće, veliki uspesi, ovo, ono. A oni samo pričaju, kad pogledaš šta su oni uradili, nisu uradili ništa u odnosu na to koliko kenjaju. Bave se površinom, hoće da ostave utisak, čak nije problem ni to što oni pričaju, a nema veze s mozgom, problem je to što su počeli da veruju u ono što pričaju. A ne moram da ti pričam koliki je to kurton. Mene moj ćale stalno pita za tebe oko one naše kombinacije, i tako već dve godine, a znam da samo sere, i da od toga neće biti štani na kraju. Kad god je trebalo nešto da se stvarno uradi, njih nije bilo nigde. Zato ti i kažem da ne možeš ni na koga preterano da se osloniš, samo na sebe. Tako je i za šljaku, doćiće situacija u kojoj ćeš videti s kim ćeš i kako ćeš. Pre ili kasnije dođu takve situacije, i kad to vidiš onda si ljkra. A meni je preči miran san od toga da maim zlatan krevet. Naravno, neću ja sad da blejim, ali neću ni da se cimam za gluposti. E sad nešto što je glupost za mene, možda nije za tebe, i ne moramo da se slažemo, bitno je da se razumemo.
Zato jebeš ćalce, oni se samo kurče bez pokrića. Video si kad si dolazio kod mene onu nizbrdicu i što su postavili ležećeg policajca tamo. Postavili su ga zato što su dokoni klinci vozili motore 200 na sat tu, zalete se pa pravo na školu. Kurčili su se bez pokrića, a mogli su da ubiju neko dete, tako iz zajebancije, iz dosade. E to su naši ćalci. Voze 200 na sat u prazno. Brat moj, ti i ja nismo takvi likovi. Mi smo k'o naše keve, sedimo i radimo posao do kraja, mislim da tako treba, da je tako jedino ispravno. Vidiš koliko se one cimaju, znaš koliko se moja keva satire od posla, pogledaj koliko radi tvoja. I kao, one su retardi zbog toga. A retardi su kurac, njih dve ono što su počele da rade, rade do kraja, zato što su savesne, i ne prave buku oko toga. Mislim, brate, mene smara moja keva, smara i tebe tvoja, to su sulude priče na koje se više ni ne obazirem, ali ako moram da biram da li ću da budem kao keva koja radi od 9 ujutro do ko zna koliko uveče, ili kao tvoja keva koje obe šljakaju tamo i za šminkere nesposobnjakoviće koji paradiraju po hodnicima i glumataju neku klasu, ili da budem kao ćale koji samo sere da ispadne šmeker, uvek ću da izaberem da budem kao keva pa neka pričaju i da sam klošar, to ionako samo klošari u duši i mogu da pričaju, kad i ti i ja znamo ko su ti likovi, smarači i ološi. Pa sigurno nalećeš na takve dalebu tamo na poslu koji imaju po soma evra platu pa misle da je ceo svet njihov iako nemaju dve čitave daske u glavi?

-Blejim često po poslovnim ručkovima, i ima ih raznih, ima ekstra likova, baš baš dobrih, to se sve za dva minuta provali. Ali brate moj, ti ne možeš da veruješ na kakve sam glave nailazio, oni su potpuno odlutali u tu svoju fikciju i uživeli su se u te svoje uloge. Ima ih brdo takvih.

-Ti i ja nismo glumci.

-Nismo brat moj. Ajmo polako do nime, cirke sam totalno. ostaviću kola ovde, idemo peške.

Majke - Moram Pobijediti

Scott Pilgrim – Bryan Lee O’Malley (Oni Press)

U iščekivanju filma Scott Pilgrim vs. The Universe, kom se unapred radujem, nakanila sam se da pronađem i pročitam strip po kome ga rade i to me čitanje pet nastavaka uvuklo u ono što bi bolja polovina okarakterisala kao življenje paralelnog života u nastavcima koje te odvlači od realnosti. Iako su likovi i ceo svet koji se vrti oko 23-ogodišnjeg stanovnika Toronta, basiste benda Sex Bob-Omb, Scotta Pilgrima, postavljeni tako da te apsolutno usisaju u sebe, mogu da kažem da mi nije ništa nadomestio što u realnosti nemam, već mi je doneo skroz novi svet za koji mi je drago što postoji. I tako sam od nekog ko do pre godinu dana nije znao ni da ovaj strip postoji, za dve nedelje postala neko ko iščekuje da se u julu pojavi šesta, završna knjiga o nastojanjima Scotta Pilgrima da pobedi sedam bivših zlih momaka svoje velike ljubavi, Ramone Flowers.

Ovaj crno-beli svet, nastao u mašti 31-ogodišnjeg Kanađanina Bryana Lee O’Malleya, najsimpatičnija je ljudska tvorevina na koju sam u skorije vreme naišla. Iako je koncipiran kao bilo koja tinejdžerska serija u kojoj se prepliću junaci iz kraja, međusobno povezani lancima video-klubova i restorana brze hrane u kojima rade i stanova koje iznajmljuju, O’Malley u celu priču ubacuje malo više iracionalnosti, žanrovskih zafrkancija i malo više snega.

Kompletno fokusiran na glavnog junaka, Scotta Pilgrima i njegove ljubavne muke, O’Malley prenaglašava pojedine etape u zaljubljivanju, prevladavanju svih onih šizoidnih strahova (gradeći na jednom od njih – strahu od prethodnog života voljene osobe – glavni zaplet stripa) doteravši realističku, ljubavnu priču do superherojske, mitske priče poput onih koje nazivaju „većim od života“. U ovom stripu romantika i samoironija žive pod istim krovom, međusobno se ne ugrožavajući, a O’Malleyeva zaigranost svetom koji je stvorio vidljiva je na svakoj stranici.

Pravo je čudo šta je sve smešteno u okvir priče koja na pravi pogled deluje kao obična mladalačka cirkusijada. Iskoristivši sulud pakt po kom Scott treba da se bori sa bivšim momcima zagonetne Ramone kako bi mogao da bude u vezi sa njom, strip u sebi komeša superherojske scene borbi, dirljive ljubavne momente koji iskliznu u šagalovski nadrealna lebdenja parova, komične sitkom detalje praćene antologijskim fusnotama i iracionalne barice Scottove podsvesti u kojima, poput junaka iz Kalvina i Hobsa ispaljuje boce sa usamljeničkim porukama i glupim pitanjima u more crnog mastila oko svoje glave. A, tu su i silne zajebancije koje junake Scotta Pilgrima čine piratskom bandom u moru popkulturnih dobara i raznih lifestyleova (pa tako, nabasamo i na vegansku policiju, majicu sa natpisom Shins na najosetljivijim junacima ili likove koji su prosto tu zato što sve druge poznaju, kako kaže O'Malley čitaocu - čak i tebe).

Sam strip dobio je naziv po pesmi presimpatičnog ženskog benda iz Halifaksa, Plumtree, a O’Malley ne propušta da na kraju svake knjige ispiše saundtrek za nove avanture svog junaka.

Nakon serije Skins čija me družina dugo zračila, posada likova iz ovog stripa apsolutno je zauzela prvo mesto.

Pored glavnog junaka koji je priča za sebe, tu su Knives Chau – 17-ogodišnja srednjoškolka kineskog porekla, sa kojom Scott “pođe” na početku stripa i koja neko vreme u svojoj upornosti da podilazi Scottu, njegovom bendu čiji najveći fan postane i imitiranju kul sveta koji joj otkriva stariji momak deluje iritantno. Međutim, kako strip odmiče, njena vernost i činjenica da gotovo nikad (barem u prvih pet knjiga) ne preboli Scotta deluje dirljivo pa Knives Chau postaje lik koji volite da vas nervira. Drugi sporedni junak koji čini da svet Scotta Pilgrima deluje toliko neodoljivo je njegov gej cimer Wallace Wells koji ulazi u stan sa replikom “Pogodi ko je pijan”, a jedina stanarina koju Scott Pilgrim plaća, budući da sve stvari sem smeća u stanu pripadaju Wallaceu i da je on taj ko kuva, sprema i odlazi da plati komunalije, je to što stalno mora da dokazuje Ramoni i svima ostalima da nije gej, već da u stanu imaju samo jedan krevet.

Scottova sestra, uprkos prilično retkim pojavljivanjima, važan je činilac u prilično iracionalnim emotivnim zapetljancijama u koje upada Scott – iako mlađa, ona uvek postavlja racionalna pitanja ili sedi po strani sa pogledom koji mu poručuje da srlja u propast. U Torontu, prikazanom kao more slomljenih srdaca, i Scottovoj sestri je zapao komadić čemera budući da joj svaki put Wallace otme momka.

Negde kasnije, otkrivamo da Scott ima i mlađeg brata kada ga u jednoj sceni prebije pobrkavši ga sa jednim od Ramoninih zlih bivših momaka.

Jedan od mojih omiljenih likova je Kim Pine, bubnjarka benda Sex Bob-Omb čije razjapljene čeljusti između bubnjarskih palica odnose dosta mastaila u stripu. Uglavnom smorena, Kim Pine se sporo otvara, često seli, a taman kada pomislite da se misterija oko njene pegave glavice razotkriva ispostavi se da je po sredi neko prozaično objašnjenje. Ovo stalno držanje Kim na distance od vihora u koji nesmotreno upadaju drugi likovi samo govori o tome da se u njoj vrti samo njen tornado, možda i nešto jači, iz kog do ostalih junaka dopre samo po neki komadić sarkastične srče ili polusmorenog smeška. Iako su u srednjoj školi na kratko bili zajedno, odnos između Kim i Scotta zapravo je duboko prijateljski, bratsko-sestrinski odnos kom mnogi od nas teže, iako O’Malley na tome ne insistira.

Još čitav buljuk likova ostavlja snežne tragove po ovom stripu, po zavejanim parkićima, dosadnim, kostimiranim zabavama i zajedničkim potresno-patetično-komičnim traumama. Iako neke od njih O’Malley standardizuje poput kučkaste Julie koja se povremeno zabavlja sa Stephenom Stillsom, najtalentovanijim članom Scottovog benda ili Mladog Neila, Stephenovog cimera i, pre pojave Knives Chau, najvećeg fana benda, oni su u suštini dobri duhovi celog stripa i doprinose da se, dok ga čitate, osećate kao kod kuće.

Videćemo kakav će biti film, ako ništa, i ovo je sasvim dovoljno.

Reflection Eternal - Revolutions Per Minute (Blacksmith/Rawkus/Warner Bros)

Bilo je mnogo onih koji su videli Taliba Kwelija kao spasioca hip hopa na razmeđu dva milenijuma. Nisam bio među njima. Za mene je oduvek tu nešto falilo, nije štimalo. Kao situacija u kojoj imate velikog alternativca koji kenja svojim ortacima zato što slušaju narodnjake pa ode kući da krišom gleda Farmu. E tako je i Talib (student na arapskom, o'tle ono "taliban", inače potekao iz veoma obrazovane, profesorske familije sa Istočne obale) stalno pričao o nekoj revoluciji, a sa druge strane krišom i manje krišom maštao da napravi komercijalan uspeh.



Problem je bio u tome što je tako ostao ni tu ni tamo, iako se druži sa Mos Defom, nije poštovan kao on. Nije ni popularan kao što je bio 50 Cent ili jeste Kanye West, iako je trilion puta bolji reper od njih obojice (zajedno). Imao je album sa Madlibom, ali nikada neće biti divinizovan kao pomenuti ludak. Kweli ("istina" na svahiliju) ima onaj problem koji se redovno javlja usled viška inteligencije, koji nikad nije bio sporan u njegovom slučaju: suviše prekombinuje stvari, suviše sve hoće, želi da pokrije sve moguće uglove gledanja na stvari, usput se pogubi i na kraju mora da se zadovoljava mrvicama.



Reflection Eternal je njegova kolaboracija sa didžejem/producentom Hi-Tekom i ovo im je drugi album koji je nedavno objavljen, dekadu nakon njihovog debija Train of Thought, izašlog u jeku dominacije Rawkus etikete, koja sa ove vremenske tačke gledišta nije dobila mesto u istoriji žanra koju su joj tad predviđali. Slično je bilo i sa pomenutim prvencem.
Naslov novog albuma govori da Taliba uprkos neprestanom ašikovanju sa mejnstrimom nisu napustile revolucionarne misli. S druge strane, struktura ploče je takva da je na meniju mešano meso. Ima i pljeskavice i ćevapa (Ballad of Black Gold, Back Again, In This World), ali i belog mesa, poput Midnight Hour, kolaboracije sa Estelle, poslednjeg u nizu od pet singlova kojim se na volej prihvata loptica nabačena od Ejmi Vajnhaus i Dafi. Dobra vest je što je nakon sat vremena trajanja ove ploče kristalno jasno da su ove muzičke porcije studiozno spravljane i veoma ukusne.



Naravno, nema osnova pričati o nekoj ili bilo kakvoj revoluciji, ali Talib, obučen u fensi odela i džemperčiće, ili kožne jaknice uz neizbežan kačket na glavi, je iskusan i talentovan reper, koji verbalno izbacuje svoje zamisli samouvereno i bez preteranog napora. I njegov kompanjon Hi-Tek je dosta napredovao u zvučnom segmentu priče, on gradi čitave male arije sa dosta osećaja za meru, vešto se snalazeći na terenu između prašnjavih semplova i modernih didžej intervencija, tako da na kraju svi budu srećni i zadovoljni. Njih dvojica u tandemu funkcionišu kao saliveni, što ovaj album kvalifikuje kao jedan od pamtljivijih muzičkih priloga za ovu sezonu. Ne verujem da će se obogatiti zahvaljujući ovoj ploči, ali imaće dovoljno za pristojan život. Što se mene tiče, dobili su respekt koji ne može da se kupi, što bi najviše trebalo da se ceni.



The Ballad of the Black Gold

This is the ballad of the black gold
They call it Texas tea
But it's bigger than a cowboy with a lasso
It's deeper than a black hole
Create monopolies
Except they collect your fee when you pass go
Crisis international
The government de facto
We got no control in this fiasco
Darker than the backroads
Bubble hotter than Tabasco
More than what you bargained for or asked for


You never see happy-hungry people that ain't rational
They blasting through the gates and they attack you at the capital
Run up in your palace, find the heads of state and crack a few
Get a taste of power then they become fascists too
The fiscal conservatives, don't know what they purpose is
Put money on the war, then they cut your goods and services
Murderous, corporate monsters is breaking records
Exxon is at 40 billion a year
They raking in record profits, stop it
How they banking while auto industry is tanking?
Leadership is sinking
The pollution in the water, stanking
Loyalty to petroleum
Royalty spoiled the economy
We won't get it poppin' till we're oil-free
If you're oil-rich then we invade it
They call it occupation but we're losing jobs across the nation
Drill, baby, drill, while they make our soldiers kill
Baby still, the desert where the blood and oil spill

Nigeria is celebrating 50 years of independence
They still feel the colonial effects of Great Britain's presence
Dictators quick to imitate the West
Got in bed with oil companies and now the place a mess
Take a guess, which ones came and violated
They oiled up the soil, the Ogoni people was almost annihilated
Still they never stayed silent
There was activism, poets using non-violent tactics
That was catalyst for soldiers to break into they crib
Take it from the kids and try to break em like a twig
And make examples of the leaders
Executed Saro-Wiwa
Threw Fela's mom out the window right after they beat her
In an effort to defeat hope
Now the people feed soap to [noir]
So they youth is doing drive-bys through speed boats
They kidnap the workers
They blowing up the pipelines
You see the fires glowing in the nighttime

History a slippery creature
Its full of blind twists and surprise endings
like a mystery feature
This oil shit is slicker than preachers
it makes the problems in the region
amplify like victory speeches
poison the water, lead the boys to the slaughter
go in somebodys country rearrange the order
and destroy the borders
you see them dancin through the fields of fire
world domination the real desire
the devil is still a liar

Here We Go Magic - Pigeons (Secretly Canadian)

Casual

Za manje od godinu dana, Here We Go Magic je od male kućne čarolije iz spavaće sobe Lukea Templea postao pravi petočlani bend. Geografskog porekla iz Bruklina, hipsterske prestonice sveta, bendu nije bilo teško da pronađe svoje mesto na blogerskoj pozornici globalnog sela, ali je klizavi teren zvani drugi album bio vrlo interesantan poduhvat za novonastali bend, posebno u svetlu činjenice da se u ovoj mikrokozmi slava više ne meri Vorholovim dragocenim minutima već obezličenim sekundama (što je, kad se malo razmisli, Vorholova zamisao dovedena do apsoluta).
Eto početkom godine smo sa istog mesta imali sličnu situaciju kad je duet High Places izbacio svoj drugi album, a malo ranije sa iste adrese su se javili i A Place To Bury Strangers. Oba ova albuma, uprkos svojim obećavajućim momentima, su slabija od svojih debitantskih prethodnika, a za njih je, po pinkoidnoj matrici (koje se svi pridržavaju) "što gore to poznatije", čulo više ljudi.
Za razliku od ovih stamenih prvenaca, debi Here We Go Magic je bio prijatna kolekcija sa atmosferičnim rupama. Nešto kao đevrek, koji bi u nekoj tamo budućnosti mogao da postane jutarnja pogača koja se puši kad god da pogledaš u njenom pravcu. Ta budućnost je ekspresno, kao u loncu, stigla - novi album, proširen personal i ista priča - nekoliko sjajnih kompozicija, rupa na sredini i pri kraju povratak u formu, da čovek ima za šta da se uhvati. Ono što je bilo jasno i od ranije je činjenica da je Luke Temple talentovan tekstopisac koji u vremenu u kome nema vremena jer ga je pojeo novac (koga nema pa zato nema ni vremena, vrzino kolo siromaštva) u stanju da napiše pamtljive kompozicije koje plene pitomom jednostavnošću. Suptilne, a bez traga ljigavosti, eterične a sa strukturom, nežne a nevaljale, kada ovaj dečko naoštri pero iz njega ume da ispadne večnost.
Upravo to je slučaj sa prvim singlom Collector koji na petoparcu sumira promene koje donose Golubovi. Templeov glas i dalje podseća na Paula Simona, ali za razliku od jeftine elektronike uhvaćene na spavanju sa još jeftinijom akustikom (fali još samo grobljanska sveća pride), ovde imamo novotalasni štimung punokrvnog benda. I sledeća Casual je slično ubitačna, ali tada na grafikonu svedopadljivosti kriva zadovoljstva rapidno pada na dole, čime se prokockava šansa da ovaj album pustim nekome koga muzika ne zanima, a da usput ne moram da se preznojavam svaki čas da li će me zamoliti da ga stopiram.
Hteo ne hteo, juče sam, kuvajući se u autobusu, slušao ovaj album zamišljajući kako se davim u slapovima ledene vode. Sve je bilo kao neki san u kome sam uspeo da stignem do grada u kome sam prvo jeo picu pa pio kafu, zatim posmatrao kako se na aparatima zarađuje prosečna srpska plata u roku od deset minuta, svedočio duplom nestanku struje u strogom centru "kao da smo u Džibutiju" (rasizam s kojim živimo iz dana u dan) i komentarisao sa dragim lokalcima kako neki sada pokojni žestoki momci (prvo kriminalci onda narkomani i na kraju naravno leševi) iz Skadarlije ne bi tolerisali bilo kakvo hipstersko bahaćenje sa lomljenjem čaša ispod svog prozora koje je sada na delu u onom Černobilu šminke i parfemskih isparenja. Sve ostalo je bilo (here we go (magic))... fudbal.


Collector

SPACE Spec. Vol. 4: Elephant9 - Walk The Nile (Rune Grammofon)

Hardcore Orientale

Pošto smo overili obe američke obale i skoknuli do Australije, završavamo potragu za svemiroidnim zvučnim putovanjima na tlu Starog kontinenta. Sve češće se pitam zašto uopšte više i pišem recenzije kad mi se čini da sam već sve rekao ali eto, dok ta sumnja ne eksplodira u neke opipljivije odluke, pisaću ih još neko vreme. Među rečenicama koje sam sigurno puno puta napisao posebno mesto pripada izlivima moje fascinacije savremenom muzičkom scenom iz Norveške, pošto tamo, kao i u Skandinaviji generalno, muzičari sviraju nešto što teško može i da padne na pamet dok se ne čuje, ali čak ni tim činom iznenađenje po čuvenju nije manje.
Elephant9 je jedna od takvih suludih ekipa koja rovari po muzičkoj prošlosti na šaškast način da ih je nemoguće ne voleti. Reč je o triju koji sačinjavaju prekaljeni muzičari od kojih posebnu pažnju privlači bubnjar Torstein Lofthus, poznat iz sastava Shining. I kada je taj bend početkom ove godine razočarao za medalju, eto Elephant9 da izvadi fleke.
Walk The Nile je drugi album u opusu grupe, objavljen dve godine nakon energičnog Doodoovoodoo. Elephant9 je žanrovski vezan za džez milje, sa kojim nemam puno dodirnih tačaka (imam neke albume "čistog" džeza, naravno) ako izuzmemo hip hop, ali zato o rok muzici mogu da prozborim reč-dve. Norvežani sviraju zapaljivu eksploziju džeza i roka, poznatog kao fusion (slušao sam malo i Ala Di Meolu, obožavam ovu njegovu sjajno nazvanu pesmu sa albuma EleGanci), na tako energičan način da bi bilo gre'ota ne percipirati ih kao rok bend, iako se za gitaru u ovoj priči nije našlo mesta.
To slušaoca neće spasti spoznaje da na ovoj ploči ima dosta virtuoznih deonica, osobito na klavijaturama, ali ako je debi, omaž likovima kao što je Joe Zawinul, predstavljao povratak u bolju prošlost, novi album pokazuje put u budućnost. To je između ostalog učinjeno i diskretnim istočnjačkim uticajima u samoj svirci (naslovna, Hardcore Orientale), zbog čega se naslov ploče čini kao sasvim umesan.
Osim praskanja (zaključna John Tinnick (ne znam ko je dotični) je maltene "čobanska" metalija a la Milić Vukašinović u simfo ruhu), Elephant9 zna i da stane na loptu i kontroliše situaciju kao npr. u epskoj Habanera Rocket, ali se i dalje najbolje snalazi kada ruši sve pred sobom. Ako uporedite omot ove ploče sa onim sa prošle, videćete da su, uprkos sličnostima, oblici na ovogodišnjem izdanju izoštreniji i jasniji. Što će reći da su Skandinavci lagano preskočili preponu zvanu "drugi album", nepremostivu prepreku za mnoge pre (a i posle) njih.


John Tinnick

SPACE Spec. vol. 3: Tame Impala - Innerspeaker (Modular)

Alter Ego

Kada se pomene Steve Pav Pavlovic, upućeni širom sveta zaneme od poštovanja, a ovde o njemu ni reči iako se radi o liku čiji su preci očigledno s ovih prostora (čiji je tačno, ne znam, ima sestru slikarku Mary Lou, i oženjen je australijskom Hrvaticom, modelom Tanyom G i voli da letuje na hrvatskom primorju) a i ima o čemu da se priča. Kao klinac, Pav je s lokalnim pank bendom pobegao iz rodne Kanbere u Sidnej, gde je ubrzo počeo da se bavi organizacijom koncerata. Pošto je doveo Mudhoney u Australiju, upala mu je kašiku u med sa organizacijom turneje Nirvane... krajem 1991. Prvobitno je Pav rezervisao prostorije koje su primale 600 ljudi, a završilo se sa 10 hiljada zarozanih klinaca na mestima koja su primala šest. Glas se pročuo, a Kurt ga je pomenuo u booklet zahvalnici na jednoj ploči (čini mi se da je In Utero) kao dragog prijatelja.
Pav, budista inače, postaje čovek za australijsku vezu bendova poput Fugazi i Beastie Boys, onda puca gomilu love organizujući jedan festival, a pre 12 godina osniva etiketu Modular. Prvo pa muško - The Living End. Onda udarac zvani The Avalanches. Usput i neviđeni smarač Jack Johnson i new rave dečurlija tipa Klaxons i Cut Copy. Pa još malo rocka uz Wolfmother. Lova se množila, otvarale se kancelarije po Americi i u Londonu. Američke više ne rade, Pav kaže da je diskografska industrija na izdisaju, prinuđen da deli vlasništvo nad etiketom sa Universalom. Usput je otvorio marketinšku agenciju koja radi reklame Mercedesu, McDonaldsu i tako tim firmama. Pogađate koja muzika ide u tim reklamama. Sad znate zašto svi znaju za Pava, a mogu samo da ga mrze oni što ga ne vole, jer mu niko ništa ne može, kad je jači od sudbine. Realno.


Jeremy's Storm

Njegovo najnovije otkriće je kvartet iz Perta (nešto kao australijski Niš, na pogrešnoj strani države)Tame Impala koji se nakon dva singla i dva EP ostvarenja oglasio krajem maja debijem Innerspeaker koji je ubrzo osvanuo na četvrtom mestu australijske liste albuma. Kenguri imaju dugu rokersku tradiciju koja seže unazad još od AC/DC, a novi milenijum ih zatiče u snošaju sa reciklatorima tipa Jet i već pomenutih Wolfmother. Innerspeaker nije samo povod da neki japizovani ćale usklikne da se muzika njegovog doba vraća, jer na njoj ima štošta da se čuje osim lamentiranja nad prošlošću, već je više znalačko vađenje plemenite muzičke rude iz ugljenokopa u kome leži muzičko nasleđe, ali tako da u isto vreme, to začudo zvuči i sveže i moderno.
Kičma svega je psihedelija. Perćani vole ovaj starinski zvuk, ali prilagođavaju svoje vožnje modernim vremenima, tako da čovek usled svih tih brejkastih rolerkostera može da pomisli da sluša neki crate-diggerski kolaž nastao od materijala iz podruma okolne prodavnice ploča. Na ovu pomalo neobičnu i naizgled kontradiktornu sliku nadovezuje se glas Kevina Parkera, australijske inkarnacije Džona Lenona.
Nije tajna kakva osećanja gajim prema legatu velikog pacifiste i njegovog benda. Sve ukupno, ja to ne mogu da slušam duže od 15 sekundi, što nije slučaj kada pustim Innerspeaker. To ne da samo dovoljno govori o tome kakva je ovo prijatnost od ploče, već uverava da je reč o retko zaokruženom albumu ujednačenih pesama. Kamo sreće da su Bitlsi onomad svirali nešto slično, ali tužna prošlost se ne da izmeniti. Dok Vatikan najzad prepoznaje liverpulsku četvorku i njima slične humanitarne radnike kao ptice jata svoga, nama preostaje da se okrenemo budućnosti uz ovo vrlo simpatično ostvarenje.

SPACE Spec. vol. 2: Magic Lantern - Platoon (Not Not Fun)

Pojedinci upoznati sa radom sastava Magic Lantern iz kalifornijskog Long Beacha znaju da njihova myspace strana ne laže, bar ne u leksikonskoj rubrici "zvuči kao" gde je pored dopisano "kolektivno topljenje". Dakle istina je, u šta su mogli da se uvere svi koji su preslušali prethodni LP High Beams (2008), i kojih nema puno, i naravno da je to šteta, ali život ide dalje.
Život ide dalje i za članove benda koji se u međuvremenu raspao budući da su se činjenice poput preseljenja, venčanja i potomstva isprečili u njihovim sudbinama. Sebi za dušu, momci su još jednom otključali vrata studija, rešeni da zajedničkim snagama otpraše poslednji put.
Iako je već u prvom pasusu pomenut "Zdenka" adut njihove svirke, finalni album ove grupe bi, ukoliko bismo morali da ga svedemo na jednu reč, mogao da se okarakteriše kao "crnilo". Ne, nije reč o tamnim stranama života (pogledajte odakle bend dolazi, mada Kalifornija ima lepo razvijenu blek metal scenu, tako da ni to ništa ne mora da znači), već o boji kože muzičara koji su poslužili kao izvor inspiracije za ovu solarnu halucinaciju u formi zvuka.
S jedne strane, jasan uzor je Jimi Hendrix - čuje se to po zvuku gitare, a i po načinu na koji se ta gitara drži na ovoj ploči, tako da odmah bude prepoznatljiva. S druge - afro uticaji poput Fele Kutija čitavoj priči daju egzotičnost i gipkost, dakle lepršavu i živopisnu atmosferu, koja lepo ide uz ruralni krajolik sa omota ove ploče.
Kad se na sve to doda da je glavni uticaj na grupu izvršio nemački Can, dobijamo višedimenzionalnu psihedeličnu poslasticu iz kataloga kuće Not Not Fun, koja u poslednje vreme širi bazu svojih poštovalaca prodorm na hipstersku scenu albumima sastava kao što su Pocahaunted (noćna mora svakog kolekcionara), Sun Araw i Robedoor. Što se tiče Magic Lantern, High Beams je već dosta toga obećavao što Platoon ispunjava, posluživši ujedno i kao častan oproštaj. Mada, nikad ne reci nikad.


Dark Cicadas

SPACE Spec. vol. 1: White Hills - S/T (Thrill Jockey)

Iako iza sebe ima brdo underground izdanja u poludecenijskom postojanju, njujorški sastav White Hills je za svoje ovogodišnje ostvarenje odlučio da okrene list, sudeći bar po nazivu ploče (tačnije nepostojanju istog). Tu je cenjena nezavisna etiketa Thrill Jockey da se pobrine za rast slušalačke publike, pripomogli su i momci iz grupe Oneida kod kojih je lane u studiju i sniman ovaj album, a u čitavom procesu posebno se istakao bubnjar ove grupe Kid Millions (hehe, kakvo ime).
Iako je ovde poznata učitana averzija prema gitarskim "izdrkavanjima" iz sedamdesetih godina prošlog veka, u čemu je, naravno, bilo i pretencioznih pucanja u prazno, već smo pisali o tome da se poslednjih desetak godina ova scena može pohvaliti vitalnošću o kojoj bilo koji drugi gitarski podžanr može samo da sanja. Jednostavno, što te više pribiju uza zid, to je tebi više stalo da dokažeš svoju strast koja međ' većinom budi samo gađenje.
Bela brda se već u uvodnoj Dead brzo naštimavaju na vintage frekvencije i popularna Orange pojačala uspevajući da dočaraju memljivu i prašnjavu auru betoniranog subjekta (da, ovo jeste dvosmisleno, čak i trosmisleno). Brzo se izdižući nad tlom, uspeva im da krenu u astralna istraživanja, čini se ipak dovoljno strukturisana da se u ovom putovanju mogu pridružiti i neinicirani parovi ušiju.
Kod White Hills je posebno interesantan lirički deo, koji je ogoljen i brutalan do bola, za šta primer nalazimo u kompoziciji Don't Care, u kojoj je na briljantan način sumirana surova istina da realno, nikog ni za šta nije briga. Još kad se to upari sa dobro poznatom gitarskom žiškom vulkanskog potencijala, ugođaj je potpun.
Zbog svoje izraženog potencijala u sklapanju konvencionalnijih komada, White Hills su umnogome atipičan space rock bend. Drugi deo ploče, ipak protiče u laganom vraćanju svom žanrovskom jatu, bogato raznolikim (p)lutanjima - od haotičnih vožnji do potpuno ambijentalnih komada koji imaju za cilj da vinu slušaočevo ja u nebo, pa sve zvuči kao lansiranje spejs šatla. Tu negde, stvari već prestaju da budu zanimljive na način na koje su obećavale, ali i bez toga, zaključujemo priču o sasvim solidnom rok albumu.

Mlata - Mlata je trso (LTDFM Music)

Mi smo stigli feat DJ Doobie

Trenutna situacija u Beogradu je takva da svaki gradski kraj ima neke svoje lokalne rep heroje. Na žalost, u ovom konkretnom slučaju ne važi ona zakonitost da je kvantitet preduslov za kvalitet. Iako je dosta pretendenata na najviši plasman, malo je onih koji se mogu podičiti većom originalnošću i prijemčivošću koja bi izlazila iz striktno ekskluzivnih okvira definisanih mikro geografijom. Na velikom brisanom prostoru, ove godine se našao reper Mlata sa ambicijom da ponudi svoje viđenje rešenja novonastalog problema.
Mlata je inače član grupe Sick Touch, dela mnogoljudne Live To Die For My Music klike koja ima svoje članstvo i u gradovima poput Kragujevca i Zrenjanina, a bogami i u susednoj Makedoniji. Debi novobeogradskog repera ujedno je i prvenac etikete iza koje stoji ova ekipa, nastale sa neskrivenom željom da uz izvođače sa Carskog Reza, još jednog nezavisnog hip hop labela iz Beograda, i potencijalnog predvodnika scene u bliskoj budućnosti, kontroverznog Marlona Brutala, "reprezentuje" underground krilo domaćeg rep izraza.
U prevodu, to znači da na ovom albumu nema priče o razmaženim snovima posutih zvezdanom prašinom, utokama, kurčenju i gangsterskom životu baš kao ni o avionima, kamionima i milionima, već ga mahom čine down-to-the-point razglednice sa betona koje opisuju svakodnevicu mladog čoveka u metropoli, uz jasan pozitivan stav prema životu i primetno izražene simpatije prema jednoj popularnoj biljci. Posmatrano iz tog ugla, Mlata je trso je dobrodošli otklon i od preovlađujućih humorističnih trendova na domaćoj hip hop sceni i nadovezuje se na bogatu tradiciju tzv. conscious rapa na izvorištima ovakvog zvuka. Ovakav utisak dodatno pojačavaju i same matrice, duboko zaglibljene u zvuk dominantan tokom prethodne decenije.


Vrsta što izumire feat. Cobran, Kum Majk, Optimus, DJ Julio Batica

Kao emsi, Mlata je iskuliran i samopouzdan u svoje mogućnosti, i treba mu odati priznanje što je snimanje albuma shvatio prilično ozbiljno, ne upadajući u iskušenje kreveljenja i zabavljanja samog sebe nauštrb tehničkih kvaliteta pesama, što je iskušenička vatra na kojoj su se mnogi pre njega opekli (npr. FTP!). Ali, ova pozitivna strana ima i svoje naličje - katkad mu se desi da zazvuči jednolično i predvidljivo, čime baca senku sumnje u sopstveni reperski potencijal, a ponekad manjka i zanosa, iako nas Mlata u skoro svakoj pesmi uverava u suprotno, zaklinjući se hip hopu na večnu ljubav.
To se posebno može čuti u drugom delu albuma, kada Mlatu rapidno počnu da opsedaju osobe koje naziva kurvama, koje ga inače ne interesuju, ali se ipak njima naširoko bavi. Dakako, nije problem u temi, već u njenoj neinspirativnoj obradi. Na sreću, pre ovih liričkih ćoraka, on zasipa zvučnike čitavim arsenalom razorne bojeve municije, čime se uz Gazda Paju svrstava među one koji daju povoda za nadu da srpskom hip hopu predstoji bolje sutra.

Prvo feat. Biro

Millenium Trilogy (Niels Arden Oplev/Daniel Alfredson)

Skandinavija je duži niz godina obećano tle za umetnike svih fela, pa što ne bi to bio slučaj i sa filmom. Bolja polovina nasdvoje stigla je sa demonoidnim zahtevom da joj sa popularnog torent sastajališta skinem sva tri nastavka ovog maltene osmosatnog švedskog filma. Zanimljivo da su sva tri dela puštena u bioskopsku rotaciju prošle godine u razmaku od samo nekoliko meseci, da su pre toga knjige pokojnog novinara Stiega Larssona bile bestseleri u mnogim (zapadnim) zemljama, pa sam se pomalo neuobičajeno pridružio u osmatranju ovog dela čije proporcije nekako više vuku na američki nego na evropski način rada.Najjači utisak na mene ostavio je prvi deo, o kome je drugi deo naše ekipe već pisao. Drugi deo je pomalo predvidljiv, ali se zapaža vraćanje u formu u finalnom delu priče. Sama postavka podsetila me na odlični Kongekabale, dakle odnos novinara, ovog puta ne sa političkim miljeom, već sa krajolikom krupnog kapitala, pa sam se dodatno oduševio kada sam video da je Nikolaj Arcel, inače reditelj danskog filma, ovde bio uposlen kao jedan od scenarista.Žanrovski, reč je o trilerima, u koje je sa manje ili više uspeha upetljano dosta raznorodnih uticaja - malo Agate Kristi, još malo više hladnoratovskih aroma, dosta špijunske glavolomke, pa hakerisanja, da se ne naljute mlađe generacije, a bogami ima i lutanja, ali ne previše - vreme provedeno uz ove junake leti brzo i nikad ti ih nije dosta, čak i kada pojedine zamisli očigledno nisu do kraja sprovedene u delo.Ako ništa drugo, ova trilogija, osim švedskog kaprica sa početka 21. veka, biće zapamćena i po liku Lisbeth Salander, koja vremenom postaje glavni fokus priče. Zlostavljano dete, maltretirana žena, bokserka, lezbijka, borac za pravdu - njen pankersko-hakerski stajling teško da će bilo koga ostaviti ravnodušnim, a glumica Noomi Rapace ima u rezervama snage da ovaj lik vine do nivoa simbola žrtve jedne opšte nepravde koju trpimo zbog pola, seksualnih pretenzija, države, izgleda, stavova i verovanja...
I ako ovom filmu fenomenalno uspeva da kroz svoj glavni ženski lik gromko ispresavija neke uvrežene stereotipe (npr. da se preko nečijeg izgleda može išta zaključiti o toj osobi), stvari mnogo mršavije stoje kada govorimo o ideološkom podtekstu čitave priče. Iako ambiciozno zamišljena i globalno gledano korektno sprovedena u delo, Milenijum trilogija se drži oprobanih "ispravnih" recepata - u njemu su žene te koje uvek do jaja najebavaju, ovakve priče generalno ne mogu da prođe bez dobrih starih nacista po mogućstvu sklonih perverzijama, a našlo se malo mesta i za njihove zamene - Srbe, kao i njihovu braću Ruse koji i nakon Hladnog rata imaju moć da sjebavaju normalne živote. Zbog svega rečenog, iako sam uglavnom uživao gledajući ove filmove, unapred mi se kosa diže na glavi od naknadnih PC čitanja istih. Srećom, za razliku od npr. jezivih Metastaza, ovde "ispravna" ideologija nije jedino što je na meniju.