Prvo tromesečje ove godine donelo je ne baš tako uobičajeno povećano interesovanje mejnstrima za elektronsku muziku, generisano novim izdanjima Four Teta i Panthe Du Princea. Kao i sve ove decenije do sada, muzička industrija je sačekala da pupoljci izrastu u obećavajuće cvetove kako bi ih kvalitetno posekla, zapakovala i što skuplje prodala masi vazda gladnoj noviteta. Mene lično su oba albuma razočarala, pa je posle inicijalnih slušanja procenjeno da bi bilo najbolje da se više ne zadržavaju na mom hardu.
Srećom, regeneracija je konstantna i čini svoje, dok jednom ne smrkne, drugom ne svane, pa smo žeđ za kvalitetnom elektronikom utažili na drugom mestu. Iza imena Asura krije se losanđeleski producent Ryan York a njegovo debitantsko čedo premijerno je izdanje novopečene etikete Non Projects, koja takođe stoluje u najvećem gradu na Zapadnoj Obali. Bezlična prostranstva elektronske scene znaju za još jednu Asuru, ali iza nje se krije Lionac Charles Farewell, veteran trance-ambient scene. Multinstrumentalista York, školovani klasičar i džez muzičar, uzeo je ovo ime inspirisan radom japanskog pesnika Kenjija Miyazawe, koji je ovim pojmom označavao stanje razdvajanja sopstva od okoline izazvano snažnom emocijom.
Pridevom ambijentalno bi se u najširem smislu te reči moglo označiti ovo izdanje, koji prezentuje Yorkove nemale producentske sposobnosti u neverovatno eklektičnom svetlu. U osnovi njegovog izraza neizbežna su poređenja sa velikanima Boards of Canada, a čitavim albumom provlače se pulsirajući glacijalni motivi kojima York oslikava zvučni krajolik udišući im svež dah delikatne emotivnosti.
Kao da iza sebe ima već tuce izdanja, Asura sa lakoćom provlači svoj audio identitet kroz IDM, hip hop i ambient pasaže na, elektroničarima dobro poznati, prigušeni i nenametljivi način. Uprkos gustom tkanju zvučnih tekstura u kojima se nije štedelo na detaljima, ovaj debi odiše vedrinom i pitkošću za gustiranje i u pozadini i u bliskom kontaktu.
Među nosećim temama izdvajaju se anđeoske I Saw You in Vice i Asura II, ništa manje produhovljene Manzanita i Timber koje krasi neobična distantna produkcija ljudskog glasa te izlomljeniji komadi Orrorin i Peptine. Sveukupno gledano, Asura bolje funkcioniše kada je u punom zamahu a zastajkuje u ambijentalnijim (pa čak i folk, electroacoustic) bespućima, što je manir koji dominira na sredini i na kraju ploče. No, to je već stvar slušalačkog senzibiliteta, moje srce je uvek jače kucalo na konkretnije i zategnutije strukture. Koje su vaše pozicije saznaćete puštanjem isečaka svih pesama u plejeru.
Srećom, regeneracija je konstantna i čini svoje, dok jednom ne smrkne, drugom ne svane, pa smo žeđ za kvalitetnom elektronikom utažili na drugom mestu. Iza imena Asura krije se losanđeleski producent Ryan York a njegovo debitantsko čedo premijerno je izdanje novopečene etikete Non Projects, koja takođe stoluje u najvećem gradu na Zapadnoj Obali. Bezlična prostranstva elektronske scene znaju za još jednu Asuru, ali iza nje se krije Lionac Charles Farewell, veteran trance-ambient scene. Multinstrumentalista York, školovani klasičar i džez muzičar, uzeo je ovo ime inspirisan radom japanskog pesnika Kenjija Miyazawe, koji je ovim pojmom označavao stanje razdvajanja sopstva od okoline izazvano snažnom emocijom.
Pridevom ambijentalno bi se u najširem smislu te reči moglo označiti ovo izdanje, koji prezentuje Yorkove nemale producentske sposobnosti u neverovatno eklektičnom svetlu. U osnovi njegovog izraza neizbežna su poređenja sa velikanima Boards of Canada, a čitavim albumom provlače se pulsirajući glacijalni motivi kojima York oslikava zvučni krajolik udišući im svež dah delikatne emotivnosti.
Kao da iza sebe ima već tuce izdanja, Asura sa lakoćom provlači svoj audio identitet kroz IDM, hip hop i ambient pasaže na, elektroničarima dobro poznati, prigušeni i nenametljivi način. Uprkos gustom tkanju zvučnih tekstura u kojima se nije štedelo na detaljima, ovaj debi odiše vedrinom i pitkošću za gustiranje i u pozadini i u bliskom kontaktu.
Među nosećim temama izdvajaju se anđeoske I Saw You in Vice i Asura II, ništa manje produhovljene Manzanita i Timber koje krasi neobična distantna produkcija ljudskog glasa te izlomljeniji komadi Orrorin i Peptine. Sveukupno gledano, Asura bolje funkcioniše kada je u punom zamahu a zastajkuje u ambijentalnijim (pa čak i folk, electroacoustic) bespućima, što je manir koji dominira na sredini i na kraju ploče. No, to je već stvar slušalačkog senzibiliteta, moje srce je uvek jače kucalo na konkretnije i zategnutije strukture. Koje su vaše pozicije saznaćete puštanjem isečaka svih pesama u plejeru.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар