A Hawk and A Hacksaw - God Bless the Ottoman Empire
Dok se prema rečima predsednice Skupštine Slavice Đukić-Dejanović bliži trenutak kada će srpski parlamentarci usvojiti iznuđenu rezoluciju o zločinu koji se dogodio pre 15 godina u Srebrenici, a koji će u sebi sadržati famoznu reč na G, Srbija ne prestaje da guta žabe na putu sveopšteg oporavka koji je u međuvremenu postao prazna priča u praznim džepovima njenih građana. Poslednja kreketuša u nizu kome se ne nazire kraj stigla je ni manje ni više iz Ankare.
Turski ministar spoljnih poslova Ahmet Davotuglu izjavio je da želi da vidi zvanično "izvinjenje Srbije za zločin u Srebrenici", rekavši da ima saznanja da će do toga doći koliko sledeće nedelje. Davotuglu je nesumnjivo informisana osoba, budući da se u prethodnih šest meseci čak 11 puta sreo sa svojim srpskim kolegom Vukom Jeremićem. Od dolaska semaforske koalicije na vlast u centralnoj balkanskoj zemlji, primetno je veće diplomatsko prisustvo Turske u regionu. Sam Davotuglu tvrdi da je Balkan jedan od geopolitičkih prioriteta njegove zemlje, a u srcu tog interesa nalazi se Bosna.
Njegova želja je da se srede uzavrele prilike u središnjem balkanskom protektoratu međunarodne zajednice kako bi se krenulo putem oporavka (opet taj čudovišni izraz) koji ide preko ulaska Bosne u NATO. Turskoj je potrebna "mirna Bosna", a Srbiji preostaje samo da se zagrcne pri još jednom kreketavom gutanju.
U poslednjih 20 godina, već smo se navikli na oštre civilizatorske lekcije koje su stizale iz Brisela, Berlina, Londona, Vašingtona i Pariza, sve odreda adresa sa kojih su tokom istorije stizale detaljne instrukcije za nasilno civilizovanje raznoraznih naroda širom kolonijalnog sveta. Mrtva usta ne govore, a bilo ih je podosta, nekoliko desetina miliona su morali da polože svoje živote u ime pljačke koja je pravdana čistotom rase, hrišćanstvom ili nekim trećim višim ciljem kojim je ubijanje nevinih opravdavano.
Za državu čija se prestonica nalazi u Ankari, ovaj vid borbe takođe nije fusnota u njenoj povesti. Čak i ako ostavimo po strani originalan način plaćanja poreza u Otomanskoj imperiji kao avet prošlosti, nebrojeno je krvavih povoda da se modernoj, laičkoj Turskoj postavi pitanje o sopstvenim nepodopštinama iz prethodnog veka. Genocid nad Jermenima (1915-1917), Istanbulski pogrom (1955), permanentna represija nad Kurdima, tri su civilizacijski nerazumne tačke krvavog trougla najvećeg američkog saveznika u regionu, tri neprijatna minusa koje gospodin Davotuglu ostavlja po strani kada sa posve neutemeljene visine bistri pitanja iz najbliže balkanske prošlosti, dajući svoj doprinos u novom shvatanju aritmetike po kome je nekoliko hiljada više od nekoliko miliona.
Pošto se bliži dan kada će Srbija priznati reč na slovo G u Srebrenici, jer su, po pisanjima dnevne štampe, na to pristali čak i nekada izuzetno ratoborni radikali koji su u međuvremenu grobarski preuzeli naprednjački manir Mahatme Gandija, nije daleko ni dan kada će politička instrumentalizacija pojma genocid dobiti svoju primenu i u pravnoj praksi, čime će se i samo izražavanje sumnje u činjenicu da se u Srebrenici dogodila reč na G biti izjednačavano sa negiranjem masakra, što će za sobom veoma brzo povući zakonske posledice potpuno uporedive sa glorifikacijom rasizma, nacizma i ostalih vidova netrpeljivosti, koji su, gorke li ironije, svi odreda nastajali na Zapadu. U ime selektivne primene ljudskih prava i netolerantne tolerancije, srpsko gutanje žaba će se uz papagajsko ponavljanje reči na G, od čije smo frekventnosti već otupeli svih ovih godina, pretvoriti u svakodnevno ispijanje žabokrečine.
Dok se novomilenijumska inkvizicija ne zahukta, a crnci Evrope još jednom ne sednu na optuženičku klupu, spremni da svedoče sami protiv sebe u daljem procesu falsifikovanja istorije zarad ostvarivanja dnevnopolitičkih interesa pranja krvavih ruku, čini se da je slaba vajda reći da se u Srebrenici genocid nije dogodio. Uprkos činjenici da se nekada okrugla planeta po skraćenom cikličkom postupku ponovo pretvara u ploču koju na svojim plećima nose do zuba naoružane kornjače, ipak treba koristiti pravo na slobodu savesti i mišljenja, sve dok se i ono ne pretvori u mrtvo slovo na papiru, ono koje svakim novim danom rapidno bledi.
Turski ministar spoljnih poslova Ahmet Davotuglu izjavio je da želi da vidi zvanično "izvinjenje Srbije za zločin u Srebrenici", rekavši da ima saznanja da će do toga doći koliko sledeće nedelje. Davotuglu je nesumnjivo informisana osoba, budući da se u prethodnih šest meseci čak 11 puta sreo sa svojim srpskim kolegom Vukom Jeremićem. Od dolaska semaforske koalicije na vlast u centralnoj balkanskoj zemlji, primetno je veće diplomatsko prisustvo Turske u regionu. Sam Davotuglu tvrdi da je Balkan jedan od geopolitičkih prioriteta njegove zemlje, a u srcu tog interesa nalazi se Bosna.
Njegova želja je da se srede uzavrele prilike u središnjem balkanskom protektoratu međunarodne zajednice kako bi se krenulo putem oporavka (opet taj čudovišni izraz) koji ide preko ulaska Bosne u NATO. Turskoj je potrebna "mirna Bosna", a Srbiji preostaje samo da se zagrcne pri još jednom kreketavom gutanju.
U poslednjih 20 godina, već smo se navikli na oštre civilizatorske lekcije koje su stizale iz Brisela, Berlina, Londona, Vašingtona i Pariza, sve odreda adresa sa kojih su tokom istorije stizale detaljne instrukcije za nasilno civilizovanje raznoraznih naroda širom kolonijalnog sveta. Mrtva usta ne govore, a bilo ih je podosta, nekoliko desetina miliona su morali da polože svoje živote u ime pljačke koja je pravdana čistotom rase, hrišćanstvom ili nekim trećim višim ciljem kojim je ubijanje nevinih opravdavano.
Za državu čija se prestonica nalazi u Ankari, ovaj vid borbe takođe nije fusnota u njenoj povesti. Čak i ako ostavimo po strani originalan način plaćanja poreza u Otomanskoj imperiji kao avet prošlosti, nebrojeno je krvavih povoda da se modernoj, laičkoj Turskoj postavi pitanje o sopstvenim nepodopštinama iz prethodnog veka. Genocid nad Jermenima (1915-1917), Istanbulski pogrom (1955), permanentna represija nad Kurdima, tri su civilizacijski nerazumne tačke krvavog trougla najvećeg američkog saveznika u regionu, tri neprijatna minusa koje gospodin Davotuglu ostavlja po strani kada sa posve neutemeljene visine bistri pitanja iz najbliže balkanske prošlosti, dajući svoj doprinos u novom shvatanju aritmetike po kome je nekoliko hiljada više od nekoliko miliona.
Pošto se bliži dan kada će Srbija priznati reč na slovo G u Srebrenici, jer su, po pisanjima dnevne štampe, na to pristali čak i nekada izuzetno ratoborni radikali koji su u međuvremenu grobarski preuzeli naprednjački manir Mahatme Gandija, nije daleko ni dan kada će politička instrumentalizacija pojma genocid dobiti svoju primenu i u pravnoj praksi, čime će se i samo izražavanje sumnje u činjenicu da se u Srebrenici dogodila reč na G biti izjednačavano sa negiranjem masakra, što će za sobom veoma brzo povući zakonske posledice potpuno uporedive sa glorifikacijom rasizma, nacizma i ostalih vidova netrpeljivosti, koji su, gorke li ironije, svi odreda nastajali na Zapadu. U ime selektivne primene ljudskih prava i netolerantne tolerancije, srpsko gutanje žaba će se uz papagajsko ponavljanje reči na G, od čije smo frekventnosti već otupeli svih ovih godina, pretvoriti u svakodnevno ispijanje žabokrečine.
Dok se novomilenijumska inkvizicija ne zahukta, a crnci Evrope još jednom ne sednu na optuženičku klupu, spremni da svedoče sami protiv sebe u daljem procesu falsifikovanja istorije zarad ostvarivanja dnevnopolitičkih interesa pranja krvavih ruku, čini se da je slaba vajda reći da se u Srebrenici genocid nije dogodio. Uprkos činjenici da se nekada okrugla planeta po skraćenom cikličkom postupku ponovo pretvara u ploču koju na svojim plećima nose do zuba naoružane kornjače, ipak treba koristiti pravo na slobodu savesti i mišljenja, sve dok se i ono ne pretvori u mrtvo slovo na papiru, ono koje svakim novim danom rapidno bledi.
Постови
20 коментара:
Čekaj, neće valjda stvarno? Ja ne pratim vijesti baš redovno, pa su moje posljednje informacije govorile o tome da u famoznoj rezoluciji neće biti korištena riječ na G nego "zločin". Znači i to su uspjeli da promijene? Lele, kome trebaju neprijatelji dok je tu Narodna skupština?
šuška se da je tako, saznaćemo veoma brzo.
Genocid se nije desio u Srebrenici. Zločin da, ali ne i genocid. Niti jedan od elemenata krivičnog dijela genocida, a koje navodi Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, nije se desio u Srebrenici. Politički sud u Hagu je donio presude kakve je donio, a one su bile zasnovane priznavanjima optuženih, koji su se prethodno nagodili sa tužilaštvom.
Srbija poodavno nije suverena država, tako da se njeni potezi moraju posmatrati u tom kontekstu.
Turska je potpuno napustila filozofiju ataturkizma, i ona danas nimalo ne skriva svoje imperijalističke ambicije. Interesantno, u tome je direktno i indirektno podržavaju i SAD i Rusija.
zavisi šta smatraš pod ataturkizmom. nisam previše upućen u tu doktrinu, ali mi se čini da je njen primarni cilj snažna turska država.
posle više od 80 godina mira, i raznoraznih unosnih dilova sa rusima i amerikancima, red je da se nagomilana moć demonstrira u prirodnoj sferi interesa turske a to jeste balkan. nisam siguran da se rusima sviđa uloga koju je sad namenila turskoj u regionu - a to je, sva je prilika, da bude zastupnik američkih interesa dok su amerikanci zaglavljeni u iračkom pesku i afganistanskim vrletima. to se vidi po istančanoj zabrinutosti za bosnu, i zdušnom promovisanju kosovske nezavisnosti, koje, da kucnemo u drvo, za sada nije naišlo na veći odjek u svetu u kome turska figurira kao bitna (npr. azerbejdžan zbog nagorno-karabaha ni ne pomišlja na tako nešto).
kako će se stari saveznici dogovoriti u vezi sa kurdskim pitanjem ostaje da se vidi, u prošlosti su sadam husein i turci veoma dobro sarađivali na ovom pitanju, budući da su imali istovetan cilj. ostaje zapisano da je turska od klintonove sad samo u 1997. godini dobila vojnu pomoć u borbi protiv kurdskih "terorista" (koji se bore za tamo neka ljudska prava da mogu slobodno da koriste svoj jezik na ulici, na poslu i u školama) koja je višestruko premašivala sve mirotvorne iznose koje je vašington izdvajao za balkan, negde u tom periodu.
sada je situacija drugačija, jer amerikanci sede na dve stolice - turci su im ogromna potpora u regionu još od hldnog rata, a kurdi neprocenjiv saveznik u iraku. taj čvor po stepenu svoje zamršenosti pomalo liči na ovaj naš, a oni koji su sami sebe proglasili kadrim da ga raspetljaju, u praksi su baš oni koji ga učvršćuju. jer kada bi se kojim slučajem tako nešto desilo, za njih više ne bi bilo mesta na pozornici, a to im nikako nije u interesu.
kad sam video "reč na g" pomislio sam "govno" :sssssss jel to loše?
inače, čini mi se da ta rezolucija u kontekstu diplomatskog odnosa srbija-turska funkcioniše kao ustupak srbije na osnovu kog bi turska trebalo da iskulira priču oko nezavisnosti kosova.
zanimljivo viđenje. ne isključujem tu mogućnost, mada nekako se uvek nama zalomi da prvi pravimo ustupke koji bi trebalo da dovedu do kontra-usluga moćnih partnera... do kojih po pravilu ne dođe, da ne navodim sad brojne primere.
ali dobro je što si to pomenuo u ovom kontekstu jer se na taj način prilično jasno otkriva krajnji domet moralističkog aspekta američke politike na balkanu - a to je šićardžijska logika koja usmerava na poteze iz nužde, a ne iz uverenja. tako legitimitet čitavog pristupa postaje upitan, što je suštinska ćuška koja svakodnevno podriva profitabilnu mantru "istina, odgovornost, pomirenje", koja se tako svodi na običan reklamni slogan koji, kao i većina drugih, manipuliše moralnošću.
Nemam nameru da sad tupim o manipulacijama u vezi Srebrenice, svako ko je hteo nešto do sada da sazna o tome saznao je. Samo bih da skrenem pažnju na to da se to desilo na samom kraju rata kada se trgovalo i da povezivanje Srebrenice sa Olujom i Bljeskom, tj. etničkim čiščenjem (od Srba) Hrvatske i zapadne Bosne, nije nikakva "relativizacija zločina", već, upravo suprotno, sagledavanje jednog krvavog građanskog rata, u kojem je etničko čiščenje bilo glavna ideologija, iz pravog ugla.
Nego, mene zanima nešto drugo. Reče nama Tadić kada je najavio ovu somnabulnu rezoluciju, da ćemo tako (usvajanjem iste) steći pravo da ukažemo na zločine počinjene nad našim narodom i da zahtevamo neke stvari od drugih. Kasnije su to još mnogi onako papagajski ponovili. E sad, u tom kontekstu, mene zanima jedna stvar. Ostaviću prepucavanje sa komšijama drugima, ima već dovoljno dobrovoljaca. Ono što bih ja voleo (između ostalog) da vidim je da naša vlada zvanično zatraži objašnjenje od britanske vlade zašto Pavelić nije bio isporučen Jugoslaviji kada je, neposredno nakon bekstva, u Austriji bio u zoni odgovornosti njihovih trupa i mogli su da ga isporuče bez ikakve muke. Odmah da kažem da priča o tome kao nisu verovali objektivnosti komunističkog sudstva pada u vodu pošto su bez problema isporučili Milana Nedića (valjda je bio mnogi veči zločinac!?). Znači ne tražimo izvinjenja, pozivanja na odgovornost, davno je to bilo, već samo odgovor, ali zvaničan, na pitanje: Zašto?
Dakle, ne zanima me mišljenje istoričara, novinara ili bivših špijuna koji pišu memoare, već očekujem zvaničan upit naše vlade (poduprt moralnim oreolom koji ćemo kako kažu steći posle usvajanja te rezolucije) i zvaničan odgovor britanske.
Nadam se da je jasno na šta ciljam.
E ovaj gore sam ja, Vrabac. Šta je bilo, pooštrili ste moderaciju, pa sad više ne može da se komentariše u varijanti nick/URL ?
:)
@nasdvoje
pa normalno da je šićardžijska logika, to je real-politika... :s
@boris
nisam znao ovo za pavelića što pominje boris... pa to mi izgleda kao jedna od stvari za koje se može i treba pitati (u idealnom svetu) ali ne vidim mogućnost da se ovde i sada bilo šta korisno postigne za srbiju zvaničnim upitom na tu temu. pretpostavljam da bi stav bio nešto tipa "tako vam se zalomilo" ili, zvaničnije, "izručivanje pavelića je u trenutku njegovog bekstva palo van preseka interesa svih uključenih/zainteresovanih strana". just like that. :-|
ma jeste real-politika, ali se predstavlja kao suprotnost njoj, na to sam ciljao.
i ja mislim da nema previše real-političke vajde od upita vezanog za pavelića, ali sa naučne strane gledišta bilo bi vrlo interesantno proučiti čitavu stvar. ja već godinama pripremam stomak za čitanje magnum crimena
jeste, borise, malo smo promenili način na koji se postavljamo na netu, neodgovorni vole da zloupotrebljavaju slobodu, u čemu mi ne želimo da učestvujemo...
psihološki rat je danas jedno od osnovnih oruđa realpolitike. ova rezolucija između ostalog i funkciju ispiranja mozga (da lepo priznamo pa će nam Đura oprostito što nas je tukao). može neko da prigovori da bi taj upit bio uskoriščen pre svega na domaćem terenu, ali nažalost, "rat" se i vodi na našoj teritoriji (razmislite o Zundhausenovoj istoriji Srba).
već vidim naše narikače koje bi u tom slučaju zavapile do neba kako se opet kurčimo i zatežemo odnose sa "naprednim svetom" u tom slučaju svi moralni razlozi bi bili bačeni u vodu zarad realpolitike. a mi moralno pravo na to pitanje svakako imamo.
baš kao što vađenje kostiju onih nesrećnika iz hercegovačkih jama krajem devedesetih smatraju "praznikom nekrofilije", a na ono što se događa svakog leta u Potočarima gledaju sa puno pijeteta.
jednostavno, ne bih voleo da mi dete jednog dana u školi uči istoriju u vidu koji nam se nameče. a sve mi više miriše na to.
"vađenje kostiju onih nesrećnika iz hercegovačkih jama krajem OSAMDESETIH"
napravih lapsus
Ataturkizam jeste čvrsto opredjeljenje za sekularnu državu, liberalne odnose u državi i stavljanje akcenta više na unutrašnju, nego na spoljnu politiku (istina, ove dvije politike i ne idu jedna bez druge, pa je stoga bolje reći da Ataturkova Turska nije imala toliko izražene imperijalističke ambicije, već se više fokusirala na izgradnju stabilnog i demokratskog turskog društva).
Današnja turska politika sve više postaje otvoreno proosmanska, islam je sve zastupljeniji u politici, izražene su imperijalne težnje i sl. Takodje, polako raste evroskepticizam, i to ne samo kod građana nego i kod političke elite. Sem toga, ministar inostranih poslova Davutoglu nagovjestio je još u prvim danima nakon stupanja na dužnost u vladi da će se Turska sve više fokusirati i na pronalaženje strateških partnera mimo SAD, i to prije svega u Rusiji i Kini.
hm, autaturkova turska je i nastala kao plod borbe protiv imperijalnih sila, a sama nije bila impreijalistička ne zato što nije htela, nego što nije mogla. ona ni sad nema tih ambicija, ali pošto je stabilna može da pokaže svoju moć na post-imperijalistički način. u tom smislu, kao što se ataturkova turska izgradila na pravilnoj proceni stanja, tako se post-atuturkizam takođe temelji na određenim pravilnim procenama, od kojih je najvažnija ona koja govori o sopstvenoj snazi. nisam baš siguran da turci vuku za rukav globalne sile radi uzajamne saradnje, pre će biti da je obrnuto.
ono u čemu se ne slažem s tobom milko je percepcija moguće islamizacije turske. mislim da je turska vrlo vrlo daleko od toga, mada kao i sve donekle laičke islamske države (zapravo ih nema puno - osim turske tu su srednjeazijske naslednice nekadašnjih republika sssr, pa čak i zemlje severne afrike), mora se određena pažnja obraćati i na verski aspekt, milom ili silom, ali sveukupno je to daleko od saudi arabije ili irana, uprkos određenim signalima u tom pravcu.
ovo za evro-skepticizam me je prilično razveselilo, pošto znam da je turska potpisala famozni ssp sa tadašnjom ez još 1964. godine. priključenje turskoj eu se čini kao čekanje godoa, a njen primer može biti vrlo lekovit i otrežnjujući kada se bude došlo do spoznaje da je regionalni evro-entuzijazam karta na koju ne treba previše ulagati zarad boljeg sutra.
borise, ne sećam se otkopavanja tih jama osamdesetih, imaš li kakav edukativan link?
Sad ću ja kao svaki pravi bot da se pozovem na to da sam verovatno malo stariji od tebe :)
Nego,bez zezanja, bilo je toga na samom kraju osamdesetih (88-90), pred kraj moje srednje škole , dobro se sećam, "Politika" nije prestajala da piše o tome . Naravno to jeste koriščeno od tadašnjeg srpskog režima i srpskih političara za potpirivanje nacionalnih strasti, ali isto tako se sada zlorabi i Srebrenica.
Evo ti samo ona najpoznatija, Golubinka:
http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%BD%D0%BA%D0%B0
Sad, nešto me mrzi da guglam do besvesti, evo na šta sam naleteo onako na brzaka pokušavajuči da ti nađem link. Post na blogu Draga Borića u kojem se više kritikuje SPC i uopšte medijska manipulacija tim vađenjem kostiju (po mom mišljenju kritika je sasvim opravdana). Ali tu imaš informacije gde su sve vađene kosti ustaških žrtava, pa ako te baš zanima istražuj.
http://boric.blog.hr/2009/08/1626552671/milorad-tomanicsrpska-crkva-u-ratu-i-ratovi-u-u-njoj.html
@boris
što se tiče knjiga o istoriji, džabe priča o tome što su britanci pustili pavelića i priča o jamama po hercegovini i o srebrenici, dok se ne ispriča temeljna priča o sfrj a to je, po mom mišljenju, pre svega jedan završni račun cele države.
naime i s.a.n.u. u čuvenom referendumu o položaju srba u sfrj a i hrvatske i slovenačke vlasti krajem 80ih su se manje-više pozivale na neku neravnopravnost/nepravičnost raspodele unutar sfrj. i taj argument se oduvek smatra najracionalnijim argumentom za raspad te države. naravno da tu postoji još masa (i)racionalnih stvari i da samo pretresanje tog argumenta ne garantuje objašnjenje raspada sfrj ali verujem da bi razrešenje te priče odredilo racionalnu utemeljenost svih tih glasova protiv sfrj koji su eskalirali tokom 80ih.
ne znam da li je još uvek moguće izvesti taj račun. mislim na analizu u kom bi na osnovu najobuhvatnijih ekonomskih podataka bilo prozirno na koji način je funkcionisala ta država. da se razreši konačno status mitova o "kupovini jeftinih sirovina u srbiji, bosni i makedoniji i njihovoj finalnoj obradi u hrvatskoj i sloveniji", pa onog "sfrj uzima više od slovenije i hrvatske nego od ostalih republika", da se ispostave svi podaci o investicijama, tehnološkim unapređenjima različitih preduzeća, pomoćima, subvencijama, porezima, protekciji preduzeća i u izvozu i u plasmanu robe na domaćem tržištu, itd. itd.
mislim da od te priče u velikoj meri zavisi i taj "istina, odgovornost, pomirenje" proces na kome se insistira.
Peđa, imam utisak da pričamo o različitim stvarima. Ja sam ovo pre svega shvatio kao priču o zločinima i manipulacijama istim.
Slažem se da je taj ekonomski aspekt jedan od najbitnih u raspadu SFRJ (mada nije jedini). U svakom slučaju trebalo bi ga razjasniti kao i interese stranog faktora (kako ekonomske tako i one druge)
da, pričamo o različitim stvarima jer sam ja otišao u širu priču. :D ideja o zvaničnom upitu britaniji u vezi sa pavelićem me je naterala da razmišljam na opštiju temu - "šta je to iz prošlosti što ne znamo a što bi nam najviše značilo danas?"
ako ne znamo, kako možemo da znamo? xD mislim da je na ovu temu dosta toga već ispričano/ispisano. čekamo da se otvore američke arhive, kada naše ni u ludilu neće. imaš konstruktivne zaključke dejana jovića po ovom pitanju ovde
Постави коментар