среда, 31. март 2010.

Deru - Say Goodbye to Useless (Mush)


Po običnom, "zdravorazumskom" rezonu, visoka sofisticiranost i electro hip hop ne proizvode poželjan sklad u glavi. Da bismo predupredili moguće nesporazume, definišimo "sofisticiranost". To nije nešto što se meri novcem, već smislom za lepo. Estetsko je prilično rastegljiva kategorija, ali tokom vekova su se pomaljali i izoštrili određeni kriterijumi za registrovanje pažnje vrednih fenomena te fele. Oni su možda, pod pritiskom mas-medijalnog terora, bačeni u drugi plan, u čemu udeo imaju i brojni kulturnjaci koji se pod raznotraznim kripto-političkim patronatima dave u pokušajima estetizacije lične šupljikavosti, predstavljajući je kao visoku umetnost.
A da ta, dosadna, visoka umetnost ne mora da bude takva, nenametljivo a superiorno, svedoči treći studijski album losanđeleskog muzičara skrivenog pod pseudonimom Deru. Rođen u Čikagu pod imenom Benjamin Wynn, ovaj stvaralac, inače vlasnik diplome iz oblasti muzičke tehnologije sa Kalifornijskog instituta za umetnosti, napravio je dugu diskografsku pauzu, prekinutu pre dve godine saradnjom sa klasičnim kompozitorom Jobyjem Talbotom za potrebe Pariskog baleta.
Dakle, Deru, čovek koji ima nadimak sličan profesoru fizičkog iz moje osnovne ("Dera Bančo"), je osoba koja svojim stvaralaštvom povezuje naizgled nespojive svetove. U osnovi elektroničar, njegov muzički izraz obogaćen je pomenutim hip hop i glitch bitovima te vazdušastim ambijentalnim prelivima. Say Goodbye to Useless je ploča kojoj je potrebno posvetiti dužnu pažnju, koja biva primerno nagrađena. Svakim novim slušanjem postaje jasno da je reč o majstorski ispoliranom komadu koji svakim svojim sekundom trajanja opravdava trud i vreme koje je utrošeno na njegovu kreaciju.
Pitchovani operski vokali i elegično intonirane milozvučne gitare u uvodnoj I Would Like razlivaju se po brižljivo sročenoj electro-leftfield hip hop matrici, predstavljajući dobro zagrevanje za prvi singl Peanut Butter & Patience, u kojoj Deru doživljava astralne krautolike vrhunce, ne suviše daleko od galaksija po kojima krstare pojedini upakovani zvukovi sa autorskim pečatom lika koji se zove DJ Signify. Upliv u glitchastije vode ostvaren je u prilično jasno krštenoj Basically, Fuck You. Kao i sve ostale, brojne muzičke prisutnosti sa ove ploče, i glitch momenat je inkorporiran u ovu konzistentnu jastučastu kolekciju sa retkom rafiniranošću (osećajem za meru) koja odvaja istinske veličine od proseka.
Čitav album, praktično neiscrpnog roka trajanja, se može tumačiti i kao jedna velika šetnja po oblacima, detaljno sklesana za sitne sate posvećene kontemplaciji i neveselim zapitanostima nad životom. Zvučno dizajnirajući ploču koja je istovremeno i poziv na pokret i sigurno rame za plakanje, Deru je istinski odrao.

2 коментара:

Pedja***** је рекао...

Stvarno odlican album. Vec izvesno vreme ne slusam ovakvu muziku, ali ovo mi se svidelo.Vec posle prvog slusanja nasao se u folderu "vredno paznje za 2010". To ne znaci da je na prvu loptu, ali se odmah prepoznaje kvalitet.

nasdvoje је рекао...

definitivno nije na prvu loptu... meni su čak na prvo slušanje druge 2/3 albuma bile jezivo dosadne, ali iskustvo govori da su takvi albumi najbolji na duže staze, za šta je ova ploča odličan primer.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.