Malo-malo, pa u novinama osvanu naslovi tipa "stiže taj i taj fantastičan bend", "ti i ti konačno u Beogradu", "šašavi Amerikanci na Egzitu" i tako dalje i tako bliže. Već nekoliko godina unazad raznorazni nam dolaze na noge, fanatici su izvan sebe, devojčice piške od sreće jer eto povoda da se pokaže lojalnost dobrom ukusu, upućenost u materiju, sve su to koncerti koje ni u ludilu ne bi trebalo propustiti. Pokušao sam i sam na delu da promovišem taj usiljeni entuzijazam, nešto tipa, eto, konačno možemo da gledamo i slušamo uživo ono što nismo mogli sve ove godine. I reko' sebi, aj' da vidimo.
A onda sam otišao na nekoliko takvih "istorijskih" koncerata, i pomislio u sebi - jebote, koja laž. Maltene konstantno, heroji moje mladosti su me podsećali da više i nisam toliko mlad.
Uporedo sa koncertnom provalom, došlo je i do poplave festivala, predvođene nadzakonskim cunamijem pozitivnosti, budućnosti i modernosti iz Novog Sada. Nije da se nisam kolebao 2004. da odem na Slejer, ali na kraju nisam otišao. Kad njih nisam gledao, želja za drugim aktuelnim, fantastičnim, istorijskim i spektakularnim nastupima legendarnih grupa i izvođača sama je od sebe prolazila. Posledično, došlo je do otupelosti, tako da svako koncertima izazvano podgrevano oduševljenje do mene dopire kao eho neke veoma udaljene, i što ne reći, posve nebitne stvari.
Nadao sam se da će neko od brojnih gostiju u meni probuditi tu želju, naterati me da odem da kupim kartu i u groznici iščekujem prve tonove pesama u redu tik do bine. Još uvek čekam. Imena su se ređala, karavani su prolazili, a meni je samo postajalo još svejednije nego što je pre toga bilo. Pošto su me neke koncertne opekotine veoma svrbele, za neke od dragih bendova nisam želeo da skidam magiju i veličinu jer je do pada njihovih parnjaka u mojim očima po pravilu dolazilo po odgledanom koncertu. A sasvim lepo živim i bez tih otrežnjujućih uvida.
I eto, opet stiže leto, i opet se gromoglasno najavljuju silni koncerti, bujica dobrog vajba, zezanje i opšta zajebancija. Kada bi se po njihovoj frekventnosti merio stepen zastupljenosti kulture u ovoj zemlji, ovo bi bila veoma kulturna zemlja. Ali znamo svi da je stanje na terenu veoma daleko od poželjnog, te nastupi svetski poznatih muzičara više predstavljaju predah od uobičajenog ritma. Naravno, u najboljem slučaju. Bliži je istini sud da su koncerti postali integralni deo svakodnevne kolotečine.
I nižu se bendovi, najavljuju se spektakularni nastupi, mrvice nekadašnjeg kolača se podgrevaju u medijskom saču kako bi iz njega izašli kao specijalitet kuće. I cene karata su u skladu sa troškovima promocije. I činjenica je da se na taj način peru pare uspešnih preduzetnika koji se na taj način predstavljaju kao ktitori novog doba, posvećeni "pravim" vrednostima. A čitava priča kasni 15 godina da bi bila percipirana po željama njenih kreatora. Isprva mi se činilo da sam usamljen u uglu iz koga sam gledao na stvari, posle sam otkrio da baš i nisam. To i nije neka uteha. Valja preživeti i ovo leto koje će proteći u ekspertskom prepričavanju nezaboravnih doživljaja, fluorescentnih opisa scenografije i ostalih manifestacija užagrele idolatrije u čijem je centru njegovo visočanstvo Spektakl.
A onda sam otišao na nekoliko takvih "istorijskih" koncerata, i pomislio u sebi - jebote, koja laž. Maltene konstantno, heroji moje mladosti su me podsećali da više i nisam toliko mlad.
Uporedo sa koncertnom provalom, došlo je i do poplave festivala, predvođene nadzakonskim cunamijem pozitivnosti, budućnosti i modernosti iz Novog Sada. Nije da se nisam kolebao 2004. da odem na Slejer, ali na kraju nisam otišao. Kad njih nisam gledao, želja za drugim aktuelnim, fantastičnim, istorijskim i spektakularnim nastupima legendarnih grupa i izvođača sama je od sebe prolazila. Posledično, došlo je do otupelosti, tako da svako koncertima izazvano podgrevano oduševljenje do mene dopire kao eho neke veoma udaljene, i što ne reći, posve nebitne stvari.
Nadao sam se da će neko od brojnih gostiju u meni probuditi tu želju, naterati me da odem da kupim kartu i u groznici iščekujem prve tonove pesama u redu tik do bine. Još uvek čekam. Imena su se ređala, karavani su prolazili, a meni je samo postajalo još svejednije nego što je pre toga bilo. Pošto su me neke koncertne opekotine veoma svrbele, za neke od dragih bendova nisam želeo da skidam magiju i veličinu jer je do pada njihovih parnjaka u mojim očima po pravilu dolazilo po odgledanom koncertu. A sasvim lepo živim i bez tih otrežnjujućih uvida.
I eto, opet stiže leto, i opet se gromoglasno najavljuju silni koncerti, bujica dobrog vajba, zezanje i opšta zajebancija. Kada bi se po njihovoj frekventnosti merio stepen zastupljenosti kulture u ovoj zemlji, ovo bi bila veoma kulturna zemlja. Ali znamo svi da je stanje na terenu veoma daleko od poželjnog, te nastupi svetski poznatih muzičara više predstavljaju predah od uobičajenog ritma. Naravno, u najboljem slučaju. Bliži je istini sud da su koncerti postali integralni deo svakodnevne kolotečine.
I nižu se bendovi, najavljuju se spektakularni nastupi, mrvice nekadašnjeg kolača se podgrevaju u medijskom saču kako bi iz njega izašli kao specijalitet kuće. I cene karata su u skladu sa troškovima promocije. I činjenica je da se na taj način peru pare uspešnih preduzetnika koji se na taj način predstavljaju kao ktitori novog doba, posvećeni "pravim" vrednostima. A čitava priča kasni 15 godina da bi bila percipirana po željama njenih kreatora. Isprva mi se činilo da sam usamljen u uglu iz koga sam gledao na stvari, posle sam otkrio da baš i nisam. To i nije neka uteha. Valja preživeti i ovo leto koje će proteći u ekspertskom prepričavanju nezaboravnih doživljaja, fluorescentnih opisa scenografije i ostalih manifestacija užagrele idolatrije u čijem je centru njegovo visočanstvo Spektakl.
Постови
9 коментара:
Ako voleš jazz ko mati, nećeš se loše "provesti" :)
joj ne znam mati, vukljali me i na koncerte tog tipa, bilo mi fenomenološki interesantno, al' ne vole svi džez, pa pljuckaju posle koncerata.
mati: Eno objavili nasdvoje post idi tamo i ostavi komentar "Potpisujem!"
ja: A?
mati: Ajde, ajde, Taliban, idi tamo pročitaj pa će ti sve biti jasno...
:)
Mada, Nick Cave u Areni je bio odličan, iako sam sa puno skepse otišao na koncert. A i Dinosaur JR su me pomerili (mada to pripisujem više svom trenutnom raspoloženju nego njima). U stvari 2008. sam iz nekih čudnih (terapeutskih?) razloga odlučio da na kratko prekinem bojkot koji sam proglasio 2002. I to mi je bilo dovoljno.
Spisak koncerata na koje nisam otišao je veliki upravo iz razloga koje opisuješ. Možda to najbolje opisuje koncert Sonic Youth.
Došao ortak kod mene, kao: e juče odložen koncert, danas džabe.
Na kraju se završilo tako što smo sedeli kod mene cirkali i celo veče puštali Sonic Youth. Na koncert nismo otišli, kažu da nije bio loš, ali i nama je bilo super. Mislim, dobro smo se zarakijali :)
I još ovo.
Na Exit ću da odem samo ako me puškom nateraju!
Da!
eh, šta da kažem...upravo dolazim sa Pesničenja gde je ljudima neprijatno da zvižde lošim pesnicima (pesnicama?) iz pristojnosti!
kultura ima surova pravila, baš kao i život ;)
bila sam ja na tom koncertu Sonic Youtha, al sam vec kupila kartu, pa je ispala neka frka, veliki red ljudi ispred Mamuta koji su trazili da im se vrate pare za kupljenu kartu, cini mi se da nikom nisu vratili novac. Koncert je bio super, jedino je mene uzasno zaboleo zub pa sam s pola otisla u nocnu ambulantu da mi ga izvade :)
nasdvoje bili na svadbi juče. svirao i prigodan multipraktik bend. rekoh: "biće posle narodnjaka", ona odgovori: "nema šanse, ćale je lomio ploče lepe brene mladoj kad je bila mala".
bili su narodnjaci.
šta ja znam, nije mi smetao ni dejan cukić, ni đorđe balašević ni svi ostali u repertoaru. lepa brena je i dalje carica ovih prostora. trenutak kada se čitav splav ljulja (e da, to je bilo na lukasu, prvi put u životu sam bio tamo) a svi prisutni iz sveg glasa pevaju milićevu/hankinu "volela sam te" - antologija.
valjda ovaj put neće biti kašnjenja od 15 godina. olakšavajuća okolnost je što je sad više do mene ;)
Jao, legendarni koncert Sonic Youtha, koji u meni budi prekrasna sjećanja na izvjesnu saobraćajnu nesreću :-) A sjećam se i Kristinine zubobolje (tj. priče o istoj).
Inače, ove godine se veoma radujem Kleptonu i Vinvudu, a volio bih da čujem i Dilana, Koena i Megadeth (?!), ali ko će sve to stići...
Koen i Megadeth su u Zagrebu, naravno, da ne bude kake zabune.
Постави коментар