уторак, 16. март 2010.

(S)lično


Već treći dan vozim se istim autobusom – ako i liči na ostale koji idu tom linijom, prepoznajem ga po identičnom razdrndanom zvuku koji deluje kao da će svakog trenutka da spadne točak ili se odvali prednji, levi (odnosno desni, ako se vozim okrenuta unatraške) deo oklopa. Mislim da je u pitanju isti vozač – pošto se rade tramvajske šine na Bulevaru, on juri preko tih džombi, a i kada daleko odmaknemo od tog dela, tamo gde više nema ni šina, nego samo put, isto se sve trese kao da se za kraj autobusa zakačio neki rasparani kraj šine pa nastavlja da drnda po asfaltu. I ne obazire se, mislim vozač, na jauke putnika (obično se prvo oglasi jedan, pa ga ispotiha podrže drugi, on se ohrabri pa još glasnije viče). To doprinosi da autobus samo još više ubrza dok svi oko nas trube, pokušavaju iz inata da nas mimoiđu i nemo, onako iza stakla, psuju.
Nije mi se zavrzlo u glavu što je autobus razdrndan, ni što vozač tako bahato vozi, ni što putnici viču. Nego što se sva ova tri dana potrefi da se vozim tim istim autobusom. Kao kad kreneš od kuće pa ti je na prvom pešačkom prelazu crveno, znaj da će ti na svakom sledećem biti isto crveno (ili obrnuto, od zelenog ka zelenom), jer si upao u taj saobraćajni režim. Ako u nekom trenutku ne zastaneš ili opet ne potrčiš, i tako se zagrcneš u svom kretanju, sve do cilja ćeš imati utisak da si se uhvatio u neko čudno kolo i da se neko urotio protiv tebe.
S ljudima je slično. Naiđe dan kad ti svi spuštaju slušalice, kao da im je onaj prvi bibliotekar koji ti se javio kad si zvao da produžiš rok za vraćanje knjiga i tad ti drsko rekao da se kod njih rokovi ne produžuju i da uostalom te poslove morate da obavite lično, a ne tako sedećki preko neke sprave, kao da je taj dojavio svima ostalima koje ste posle zvali da vam uvedu neki strog režim sporazumevanja. I svi vam oni odreda govore da morate doći lično – operater u pošti kaže da ne zna kako vam je uopšte palo na pamet da stanje na računu proveravate telefonom kad se zna da se to radi preko automata za koji morate imati poseban kod koji morate otvoriti lično; sestra iz zubarske ordinacije vam poručuje da je doktor kod kog ste hteli da zakažete sutra dežuran pa dođite lično da se dogovorite oko termina; žena koju ste poslom zvali da joj tražite adresu za pošiljku nekog paketa kaže da su na portirnici nepouzdani, da morate doći lično, iako ona naglašava da zapravo njoj to ni ne treba što joj vi šaljete, pa ne morate ni da šaljete. Uglavnom, kompletna urota.
I onda zapnu za to lično, pa lično tako da imate utisak da ste ujutro, kad ste izašli iz kuće zaboravili da ponesete samog sebe i da se sve vreme predstavljate lažno. I kad dođete pred kasu, uplašite se da će odbiti vaš novac i vratiti vas rečima morate doći lično.
A, kad konačno dođete negde, dakle pomerite ceo raspored za par sati ranije, pa se svuda pojavite vidite da ima još stotine tih koji su upravo došli lično da bi dobili broj da onda ne moraju lično nikud da idu i da se pojavljuju. Eto tako, dok se svi ne kodiramo, pa ćemo ko neke binarne brojke samo da prolazimo kroz magnete.
Al, u suštini sve je to veselo. Ako sutra krenem malo kasnije ili malo ranije, valjda ću da izbegnem onaj isti autobus.

6 коментара:

Aleksandar је рекао...

Ja bih se bogme držao istog autobusa i analizirao situaciju. Šta motiviše tog vozača da te stalno vozi? Kakav je njegov raspored? Da li je u pitanju slučajnost ili on i njegov autobus čuće sakriveni iza ćoška, pa kad vide da ti nailaziš, onda izlete i dočekaju te?

Što se tiče ovog ostalog, ja mnogo više volim da stvari obavljam LIČNO nego preko telefona. Imam fobiju od telefoniranja, naročito kad je u pitanju neka nepoznata osoba. Zapravo mrzim telefone. Nikad ne znaš da li osoba s druge strane žice pravi face dok priča s tobom. Užas...

nasdvoje је рекао...

"Занимање: Occupation of Bosnia"

ROFL

Milko Grmuša је рекао...

Deja vu- greška u matriksu :)

nasdvoje је рекао...

već juče sam uhvatila drugi autobus :)

Aleksandar је рекао...

Šteta :-(

Milja Lukic. Tu i tamo је рекао...

Mnogo ti dobar ovaj tekst!
I kad si ljuta, nekako sve deluje simpatično, ali reći ću ti to i lično. I tome slično.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.