U svetlu nedavne dodele Oskara, evo jednog filma koji je pre pedeset godina dobio Oskara za najbolju žensku ulogu (Simone Signoret) i najbolji adaptirani scenario (Neil Paterson po romanu Johna Brainea). Jedan od prvih primeraka tzv. novog britanskog filma, Room At the Top se može podvesti i pod najbolje ljubavne filmove (ili filmove o tragičnim ljubavima ako to već nije sinonim).
Tradicija britanskog dokumentarnog filma iz 30-ih godina prošlog veka omogućila je da se društveni angažman ovih filmova osloni na filmski realizam.Iako se u filmu Room At the Top radnja dešava u fiktivnim britanskim gradovima, njihova svakodnevica i društveni profil su ukorenjeni u oštrom, dokumentarističkom pogledu na stvarnost. Jedan od postulata ovog novog filma bio je da se radnička klasa učini vidljivom na filmu. U Room At the Top klasa se ne uzima kao datost kojom se u priči barata, već se kroz putanju glavnog junaka ta datost preispituje. Simptomatično nazvan Džo, akcije glavnog junaka su potaknute pitanjem: a, zašto ne ja? Dakle, iako potiče iz fabričkog gradića u kom se deca iz kaljuge u koju se brzo ukopaju njihovi kamiončići i lopte podižu na jeftinoj hrani da glavom zarone u fabričku garež, on dospeva u gradić naseljen kancelarijskim radnicima koji se društvenim kodeksima i hijerarhijom drže podalje od privatnih poseda industrijskih magnata - njihovih vila i PEN klubova. Ova blizina blagodeti u Džou ne potencira toliko ambiciju za društvenim napredovanjem koliko inat i ponos u filmu živahno prikazan kao višak energije ovog živčanog dugajlije sabijenog u sobicu na potkrovlju gde mu noge vise preko kreveta a glava udara u plafon svaki put kad zazvoni telefon i ukaže se prilika da se prišljamči kakvom elitnijem skupu.
Veoma brzo, nakon što se Džo zagleda u ćerku bogatog biznismena i ona u njega (uprkos gunđanju majke), film hvata krivinu sa utabane Romeo i Julija priče -
navodno gonjen tom ljubavlju, Džo sve agresivnije insistira na svom mestu za VIP stolom, a njegov sukob sa udvaračem bogate izabranice nalik je borbi petlića. Postupno, uvođenjem na mala vrata nove junakove opsesije – vremešne glumice, zarobljene u braku sa dendijem koji je drži kao statusni simbol - autori filma raskrinkavaju romantični mit. Pre nego što junaka propusti ka vrhu daju mu mogućnost da razgraniči želi li da, kako tvrdi, herojski pobedi bogataše ili da se samo među njih infiltrira? Pitanje koje je i danas, u različitim verzijama, nužno postavljati, budući da pravi ključnu razliku između mita i istine i od odgovora na to pitanje zavisi jesmo li pobedivši druge poništili i sebe same.
Sva ova pitanja dotaknuta su i na polju priče – kroz genijalno napisane dijaloge između Džoa i Alice – koju Simone Signoret gradi na razmeđi noara i klasične melodrame. Po načinu na koji je dočarana njihova ljubavna priča, Room At the Top do danas ima slabu konkurenciju. Veliki je trud uložen da se napravi razlika između dva koncepta ljubavi koje Džo vodi sa obe žene, pa kao u svim velikim melodramama postaju dva pristupa životu. Dok prelazi iz zadimljenog potkrovlja koje deli sa Alice u sjajne dvorane i cvetne bašte na kojima, čak i kada ne figurira kao verenik bogataševe ćerke, figurira kao karikatura ljubavnika koji je preskočio ružičnjak da poljubi pasivnu draganu, pitanje a zašto ne ja, sve više potiskuje nužnost da se bude ono što jesi.
Na najvišoj tački Džoovog odnosa sa Alice (tačka u kojoj vam je jasno da čim im je toliko lepo, stvari neće izaći na dobro) stoji onirička scena u kojoj par, odeveni u identične mantile, po pljusku hodaju obalom mora. Preći put od društveno angažovane premise i realistički prikazanih radničkih kvartova do oniričke scene kao što je ova u kojoj izgleda kao da se junaci kupaju u vodi na skoro nerazaznatljivoj pozadini stvara utisak moći autora da pređe veliki put u potrazi za svojim izražajnim sredstvima, umesto držanja za koncept. Na istom mestu su uhvaćeni lepota i opasnost tog odnosa, jer između njih dvoje, u ovoj sceni nema nikakve prepreke, deluju skoro kao deca, a prepreka je opet velika, o čemu govori ogoljenost same scene kao retko ostvarivog trenutka u kom je moguće biti ono što jesi, uz nekog ko te takvog prihvata.
I sam naslov filma ukazuje na raščivijanost u svesti glavnog junaka – vrh društvene lestvice kom stremi i sobičak u potkrovlju u kom može biti ono što jeste.
I tako je nekako Room At the Top zavredeo mesto u samom vrhu mojih omiljenih filmova.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар