петак, 12. март 2010.

La Guerra Infinita (Ricardo Iacona, 2008)

Ni dve godine nakon jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti, ne nazire se epilog drame vezane za južnu srpsku pokrajinu. Nakon početnog ubrzanja za koje su direktno odgovorni zapadni tutori tzv. balkanske države, a zapravo okupiranog protektorata najveće vojne sile na svetu, trend priznavanja se potpuno zaustavio. Pošto su Republiku Kosovo priznali svi na koje je moglo da se utiče na ovaj ili onaj način, već prošle godine se talas priznavanja tzv. državnosti drastično proredio, a u ovoj godini do sada je zabeležen samo jedan takav slučaj - kada je još u januaru Kosovo priznala Mauritanija.
U srpskoj javnosti, većinski drogiranoj euforičnim evro-esidom priče o boljem sutra (koji se u međuvremenu pretvorio u malo bolje sutra, ako ste glasač DS, ili bolje malo sutra, ako imate oči), kosovska nezavisnost je demokratskim putem gebelsovski skidana sa dnevnog medijskog reda. U drugim državama, jednostrano proglašenje tzv. nezavisnosti bio je izvrstan šlagvort odvažnim televizijskim delatnicima da osmotre šta se to zaista dešava u "najmlađoj evropskoj državi" a da nije skopčano sa friziranim izveštajima. Nogu je povuklo sada već legendarno češko ostvarenje Oteto Kosovo, a iste, 2008. godine, italijanski novinar Ricardo Iacona je za potrebe programa Rai Tre stvorio dvodelnu emisiju Beskonačni rat, nedavno prikazanu na srpskoj državnoj televiziji, koje je propraćeno neviđenim interesovanjem gledališta. Reč je primernom komadu analitičkog novinarstva koji svojom hrabrošću, studioznošću i istinoljubivošću ima sve predispozicije da prevaziđe slavu svog češkog parnjaka.
Dok su se Česi prevashodno bavili prošlošću, Iacona se hvata u koštac sa neveselom kosovskom sadašnjošću. Prvi deo filma posvećen je nimalo ružičastom stanju na "oslobođenom" terenu. Nekadašnja OVK nije rasformirana, već kroz brojna paramilitarna i paradržavna tela nastavlja da funkcioniše iz senke, pružajući svoje pipke do svakog delića kosovske stvarnosti. Imamo prilike i da se uverimo kako stoji realno stanje vezano za izgradnju kuća srpskih povratnika - ganc novi domovi su potpuno ruinirani i poharani, dok su im zidovi slikovito ukrašeni ljudskim izmetom.
I ako taj deo multikulturalne priče kosovske svakodnevice za srpsko javno mnenje odavno nije tajna, vredan novitet predstavlja saznanje da je kriminalna prištinska paravlast u svojim tajnim i javnim oblicima uzrok noćnih mora i za mnoge Albance. Poput Šerloka Holmsa, Iacona prati brojne tragove kalašnjikova čiji su krvavi meci redovno završavali u telima neprijatnih svedoka. Služeći se logikom zdravog razuma, Iacona prati nestanak brojnih policajaca i novinara, te nesuđenih svedoka u Hagu, koji su se usudili da se javno bave likom i delom Ramuša Haradinaja, pravosnažno oslobođenog u Haškom Tribunalu, jednog od retkih političara današnjice koji je u toku obavljanja premijerske funkcije bio ranjen jer je učestvovao u jednom revolveraškom obračunu, zajedno sa članovima svog klana, koji se bezobrazno obogatio za vreme rata. Treba li reći da je ranjeni Haradinaj, odmah po puškaranju zbrinut u NATO bazi Bondstil, a zatim munjevito prebačen na lečenje u Nemačku? Iacona nalazi za shodno da takve neprijatne informacije prosledi svojim gledaocima, sugerišući da je car go "na samo sat vremena leta od Rima". Njegove sumorne nalaze potvrđuju brojni svedoci i članovi rodbina pobijenih, koji kako sami kažu "nemaju čemu da se raduju kada je proglašena nezavisnost".
Autor se ne zadovoljava traženjem rupa u kljakavom albanskom alibiju za sva nepočinstva koji se pravdaju ovim ili onim ljudskim pravima, već se ustremljuje na silu koja bi trebalo da održava red i mir u južnoj srpskoj pokrajini a u praksi ne radi ništa - a to su pripadnici NATO, saučesnici u najvećim etničkim čišćenjima na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata. Kada u kosovsku formulu tehnologije vlasti uđe i osnovni sastojak oličen u velikim profitima od trgovine drogom, Iacona preko Makedonije i Istanbula stiže do Avganistana kako bi kamerom osvedočio anarhiju i nemoć zapadnih snaga u uzaludnoj borbi sa talibanima, silom koja se naružava zahvaljujući sredstvima koje dobija od prodaje heroina. Taj heroin se preko Turske prebacuje na Kosovo, NATO žmuri i ne vidi šta se događa i tako posredno postaje saučesnik u ubijanju svojih vojnika na Srednjem Istoku.
Mnogima se ovakva praksa čini kao sumanuta, ali tako je samo na prvi pogled. Uvidom u istorijske činjenice, jasno je kao dan da je ovo što se danas događa samo prethodnica onoga što se događalo juče. Podsetimo, u stvaranju talibana lavovski su učestvovale SAD u borbi protiv Sovjetskog Saveza, skorašnji građansko-verski ratovi na Balkanu redovno su na strani islamskih fundamentalista nailazile i na jedinog svetskog hegemona, o čemu je iscrpno pisao nemački novinar Jürgen Elsässer u svojoj knjizi Kako je džihad stigao na Balkan. Na kraju krajeva, dejstvima NATO avijacije je i došlo do okupacije Kosova, važne tačke u unosnom heroinskom poslu koji povezuje kontinente, a dolaskom stranih okupatora u ovu siromašnu azijsku zemlju beleži se značajan porast prinosa opijumskog maka iz godine u godinu. Iacona koristi veštinu neposrednosti kako bi iz priča meštana došao do istine koja se ne izgovara glasno - seljaci su prepušteni na milost i nemilost talibanskih bosova, i ako ne uzgajaju mak, neće imati od čega da prehrane svoje brojne porodice.
Beskonačni rat svojim dubokim zahvatom predstavlja vrhunsko televizijsko štivo koje podseća na osnovnu davno proklamovanu funkciju ovog medija - nastojanju da edukuje publiku. Jedina zamerka na račun filma je što Iacona povremeno u svojim nastojanjima da dođe do opipljivih teza mora da crta svojim sagovornicima šta želi od njih da čuje i na tim mestima prestaje da bude televizijski novinar i pomalo počne da liči na policijskog islednika, podsećajući nas na agresiju kao vrhovnu odliku televizije novog milenijuma. Srećom, tih trenutaka je sve manje kako emisija odmiče, a šarm čitavoj priči daje i dramatična sinhronizacija svih protagonista na italijanski jezik. Naravno, emisija je momentalno jutjubovana, i može se pogledati u celosti na ovom popularnom servisu, a nezvanično se najavljuje i njen treći deo.

4 коментара:

Milja Lukic. Tu i tamo је рекао...

Istraživačkim novinarstvom se retko ko bavi, pogotovo kad je u pitanju tema poput ove - lako možete da ostanete skraćeni za glavu, a u blažoj varijanti da budete proglašeni za nazadnjaka. Kakvo je to poigravanje sa najmlađom demokratskom državom, najboljom od svih dobrih država? I kakvo je to bacanje ljage na čoveka Haradinaja koji je dokazano nevin?
Da je ovakvu temu makar načeo neki srpski novinar, odmah bi kao klovn iz kutije iskočio Čeda: "Kako se usuđujete da nas vraćate nazad, kako se usuđujete da nam ljutite susede, i gde će vam duša da pogoršavate položaj Srba na Kosovu?"
Koga zanima istina poći će od sumnje u mislima, od nule u istraživanju i doći će do slike koju svako može da tumači kako hoće - Voker, Kušner, Olbrajtova i njima slični kao uvredu, mi kao saosećanje (ništa više od toga, nažalost), a Rikardo neka dobro pazi da ga ne udari grom nasred ulice u letnji dan oko podneva.

nasdvoje је рекао...

istini za volju domaći filmovi ovog tipa postoje i već sam pisao o njima ovde.
treba pomenuti i tužno, veoma potresno ostvarenje o srpskim pilotima niko nije rekao neću , koji sam takođe gledao ali mi se nije dalo da napišem nešto o njemu, možda napiše druga polovina, pošto ga ona još uvek nije gledala.
ipak, činjenica je da je ozbiljan istraživački film o kosovu veoma teško napraviti, zbog već poznatih faktora, još ako si pritom srbin iz srbije, to je, čini mi se, nemoguća misija.

Milja Lukic. Tu i tamo је рекао...

Taj film o pilotima toliko me je potresao da nisam bila ni za šta poduže vremena. A najpotresnije je bilo što skoro niko nije reagovao.
Razlog? Verovatno najgluplji i najkukavičkiji mogući - takve stvari ne vode u Evropu. Sve više podsećamo na uvlakača koji bi sve učinio za dobru ocenu, a nije ni svestan da do dobre ocene vodi učenje a ne uvlačenje. Tužno smo smešni.

nasdvoje је рекао...

imam utisak da je dosta ljudi gledalo taj film, i da generalno ova tematika privlači ogromno interesovanje uprkos zvaničnoj pokunjenoj pomirljivosti i tišini.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.