Dugo već gajim autistične motive zarad kojih s vremena na vreme posećujem sajt Peščanika, ali ovo veče se momentalno izdvojilo od svih ranijih ekskurzija na to mesto. Kao i prošle godine, na desetogodišnjicu početka agresije NATO na SRJ, i 24. mart 2010. bio je prilika da se, za razliku od svih ostalih 364/5 dana u godini, na ovom mestu da nedvosmislena podrška nasilju i ratu, u oprobanoj formuli "humanitarnog intervencionizma". Tekst Damjana Pavlice "Zašto su nas bombardovali" kao da je imao namenu ko zna koje rekapitulacije dobro poznatih argumenata koji govore u prilog opravdavanja ove, po svim civilizacijskim uzusima neopravdavajuće vojne kampanje.
Pošto autora poznajem lično, jer sam studirao sa njim, i o njemu mogu da kažem samo reči hvale koje bih vrlo brižljivo izabrao, zaprepašćenje nakon pročitanog je tim veće. Ne ide mi u glavu čime se autor rukovodio kada je pisao ovaj tekst, ali svako iole upućeniji u kosovsku problematiku i ključne tačke agresije na Srbiju veoma lako isti može otpisati kao pamfletaški, paušalan i navijački, na stranu subjektivan sud da je glavna namera ovog malicioznog sočinjenija naknadno "posipanje pepelom" koje se može uporediti jedino sa nemogućom situacijom u kojoj silovana devojka svom silovatelju izjavljuje ljubav.
Ali manimo se subjektivnih sudova, i posvetimo dužnu pažnju argumentima koje Pavlica iznosi u svom obračunu sa miloševićevskom propagandom - dobrodošlim suncobranom za raznorazna nepočinstva učinjena na ovim prostorima u ime samozvane civilizacije. Iako se naučno propitivanje društvenih pojava, fenomena i događaja po stepenu egzaktnosti nikako ne može upoređivati sa korpusom zakonitosti koje važe za prirodne pojave, ne znači da se o društvenom ne može naučno promišljati. Prirodni zakoni počivaju na objektivnim dokazima, u svetu društvenosti ljudski faktor je nezaobilazan, pa sam čovek može da zloupotrebljava ulogu učesnika brojnim manipulacijama.
Da bi se Pavlicin tekst okarakaterisao kao iole merodavan, on bi u sebi morao da sadrži bar minimum kritičkog promišljanja teme koju obrađuje. Nažalost to nikako nije slučaj - autor se u propitivanju sukoba (možda i nehotično, verovatno ne) stavlja na jednu od zaraćenih strana tako što sve argumente ove strane uzima zdravo za gotovo, dok drugoj strani oduzima bilo kakvo pravo na verodostojnost činjenica kojima barata. Da nije tako, Pavlica bi sam proverio navode koje uzima kao neupitne - klasičan primer medijskog događaja kao što je masakr u Račku, on percipira skroz prema željama onih koji su čitavu priču i kreirali na određeni PR način. Film Slavena Kranjca koji se bavi upravo ovim incidentom govori o stepenu kontraverzi koji ovaj događaj izaziva i deset godina nakon što se dogodio. Sasvim je jasno da Pavlica argumente iz ovog filma nije uzeo u obzir, iako pomenuti film po bilo kom kriterijumu teško može da se svrsta u denuncirajuće jato "miloševićevske propagande".
Sa druge strane, cenjeni autor ne proverava ni navode o tzv. Operaciji Potkovica, kojom je tadašnja vojska SRJ navodno osmislila poduhvat etničkog čišćenja Kosova i Metohije od većinskog albanskog stanovništva. Pogledom na stranicu na vikipediji o ovom planu, postoji podatak da je ovu operaciju prvi pomenuli tadašnji nemački ministri Rudolf Šarping i Jozef Fišer - i to tako što su koristili bugarsku reč "Potkova". Saznanja o tom planu dobijena su od bugarskih obaveštajnih službi. Do dan danas, autentičnost postojanja ovog plana nije verifikovana, te s toga ne može biti prihvaćena kao argument u studioznoj analizi Kosovskog rata. Njih na sreću ima dovoljno, a jedna od takvih je nemačka TV emisija "Počelo je sa jednom laži", u kojoj se na temeljan način demaskiraju medijske manipulacije tadašnjeg nemačkog rukovodstva, podstaknute u cilju opravdavanja agresije na Srbiju. Čini se da Pavlica nije gledao pomenuti sadržaj, jer da jeste - našao bi se na apsurdnoj poziciji, po kojoj ispada da je državna nemačka televizija samo još jedan šraf u službi moćne mašinerije propagande Slobodana Miloševića, čim se drznula da stavi znak pitanja na stavove koje (zlo)rabi autor.
S tim u vezi, i sam broj izbeglica je upitan i podložan sumnji, pogotovo ako se zna da je još u jesen 1998. godine na području Kosova i Metohije bilo interno raseljeno oko 230 hiljada ljudi. Za njihov egzodus jednostavno nije postojao nikakav plan - nesrećni ljudi su se našli u unakrsnoj vatri OVK i srpskih snaga, i zbeg je bio jedina racionalna solucija. Do danas ostaje nejasno i da li su Albanci bežali zbog početka NATO agresije ili zbog dejstava srpskih snaga, oprez nalaže ocenu da je istina negde na sredini, ali nikako tamo gde je Pavlica vidi. Da ne ulazimo ovom prilikom u pravne finese po kojima je sasvim suludo izjednačavati po rangu vojno-policijske formacije jedne suverene zemlje i paramilitarnu gerilu na jednom delu te iste zemlje, što je učinjeno u Rambujeu, klasičnom paravanu čija je jedina funkcija bila da opravda agresiju. Ne pominjući taj "pregovarački" detalj, autor nas u blatantnoj apologiji NATO agresije ne upućuje u slične situacije širom zemaljske kugle u kojima, to ni ne vredi posebno ponavljati, naravno nije došlo do intervencije NATO.
Sve do sad napisano pada u vodu ako se iz nezvaničnih izvora zna da su prvobitni planovi napada na Srbiju bili izrađeni u centrali NATO još u leto 1998. godine. Pavlica ne pominje ni verifikatore OEBS koji su bili prethodnica NATO tako što su na terenu obučavali pripadnike OVK, a pri povlačenju nakon slučaja "Račak" ostavili i svu svoju opremu albanskim paravojnim snagama. Ako je Milošević želeo da "zauvek reši albansko pitanje" zbog čega je pristao na sporazum sa Holbrukom u oktobru 1998? Zbog čega je srpska delegacija u Rambujeu prihvatila politički deo sporazuma iako brojni analitičari tvrde da je posredi bio ultimatum? Da je sve tako kako Pavlica tvrdi (a naravno da nije), Milošević ne bi ni sedao za pregovarački sto, a činjenica je i da su sa srpske strane vršeni (prilično neuspešni) napori da se sukobi okončaju. Na žalost, pobedila je ratna opcija, koja je dobila na zamahu kada se OVK našla pred uništenjem, potpuno razbijena i saterana u ćošak na planini Čičavici.
Zapadni državnici, borci za globalnu humanost, su brže-bolje pritrčali u pomoć svojim saveznicima na terenu, dajući im veštačko disanje diplomatskim, finansijskim i vojnim putem. Svi zvanični izveštaji neposredno pred početak agresije govore o "prekomernoj upotrebi sile srpskih snaga". Do dan-danas je ostalo nerazjašnjeno šta bi moglo da predstavlja "optimalnu upotrebu sile" u legitimnoj borbi vojno-policijskih snaga jedne suverene zemlje protiv naoružane, secesionistički nastrojene gerile, koja s obzirom da nije bila nikakav politički subjekt, nije ni mogla imati nikakve obaveze u eventualnim sporazumima, već samo prava. Dužnosti su bile prebačene na srpsku stranu, koja da je bila iole organizovana, kako to Pavlica tvrdi, ne bi bila toliko nepripremljena na događaje koji su usledili.
Da sad ne uznemiravamo vrapce na grani dobro poznatom pričom da NATO agresija nije imala nikakvo poznato pravno utemeljenje potkrepljeno bilo kakvim validnim dokumentom, te stoga predstavlja akt čiste sile, povratak u varvarstvo, anti-civilizacijski čin počinjen u ime civilizacije, kraj "kraja istorije" i početak novog talasa užurbanog naoružavanja širom sveta, koji sebi nije mogao da dozvoli da humanitarno završi kao Srbija. Pavlica se u pravedničkom zanosu ne osvrće previše na te momente, već više pažnje posvećuje "šoku svetske javnosti", kojoj je godinama unazad medijskim putem sistematski ispiran mozak zdravorazumski i dalje nepojmljivom satanizacijom Srba. Pavlica nije u pravu ni kad priča o medijskom mraku o Srbiji - mrak je doduše postojao, i to zato što su humanitarne bombe sprečavale redovan dotok električne energije. Nije bilo ni vode po nekoliko dana, ali srećom postojali su radio-prijemnici koji funkcionišu na baterije. Skala je redovno bila podešena na frekvenciju radija Slobodna Evropa.
Zato bi bilo veoma interesantno da nam neko od zvaničnika država-agresora objasni zbog čega smo bivali lišeni minimuma civilizovanog života, zbog čega su gađani mostovi, kasarne, škole, bolnice, televizijske stanice... zbog čega su ubijana deca, starci, trudnice i ostali civili? Da li će iko ikada odgovarati zbog tih neupitnih zločina? Pitanje koje lebdi u vazduhu je i ko će platiti ratnu odštetu koja se procenjuje na iznose između 30 i 100 milijardi dolara. Ne, mi ni izvinjenje nismo čuli, i još treba da se izvinjavamo za agresiju. Pazi boga ti!
Čak i u jedinoj dobrodošloj neupitnosti u svom krajnje fušerskom i tendencioznom tekstu, Pavlica pravi grešku prebacujući sve na sigurna pleća "miloševićevske propagande". Da, tačno je da se akcija NATO nije zvala "Milosrdni anđeo" već "Združena snaga". Ne, nije tačno da su "miloševićevski mediji" izmislili "Milosrdnog anđela" - to je bio naziv humanitarne operacije pomoći kosovskim izbeglicama sa kojom NATO nije imao nikakve veze.
I nakon 11 godina, kosovski sukob je daleko od svog epiloga, a događaji iz tužne, krvave 1999. godine i dalje proizvode povišene tonove i opozitna mišljenja širom sveta. Kasniji sled događaja na globalnoj sceni smestio je rat na Kosovu i agresiju na Srbiju u prirodno društvo svog mlađeg rođaka - agresije na Irak, kao novog čina u višedecenijskoj grubijanskoj samovolji globalnog hegemona i njegovih satelita. Situacija na Kosovu tokom 11 godina mira daleko je od mirne, a utisak je da je Pavlica potpuno omanuo u svojoj legitimnoj želji da dokuči "Zašto su nas bombardovali". Prepisujući odgovore od ponavljača, autor dobrano dehumanizovanim žrtvama odriče čak i pravo da ne zaborave na zločin koji u celini predstavlja ta operacija.
Dragi Damjane, ne radi se o "miloševićevskoj propagandi", već prvo i pre svega o zdravom razumu.
Pošto autora poznajem lično, jer sam studirao sa njim, i o njemu mogu da kažem samo reči hvale koje bih vrlo brižljivo izabrao, zaprepašćenje nakon pročitanog je tim veće. Ne ide mi u glavu čime se autor rukovodio kada je pisao ovaj tekst, ali svako iole upućeniji u kosovsku problematiku i ključne tačke agresije na Srbiju veoma lako isti može otpisati kao pamfletaški, paušalan i navijački, na stranu subjektivan sud da je glavna namera ovog malicioznog sočinjenija naknadno "posipanje pepelom" koje se može uporediti jedino sa nemogućom situacijom u kojoj silovana devojka svom silovatelju izjavljuje ljubav.
Ali manimo se subjektivnih sudova, i posvetimo dužnu pažnju argumentima koje Pavlica iznosi u svom obračunu sa miloševićevskom propagandom - dobrodošlim suncobranom za raznorazna nepočinstva učinjena na ovim prostorima u ime samozvane civilizacije. Iako se naučno propitivanje društvenih pojava, fenomena i događaja po stepenu egzaktnosti nikako ne može upoređivati sa korpusom zakonitosti koje važe za prirodne pojave, ne znači da se o društvenom ne može naučno promišljati. Prirodni zakoni počivaju na objektivnim dokazima, u svetu društvenosti ljudski faktor je nezaobilazan, pa sam čovek može da zloupotrebljava ulogu učesnika brojnim manipulacijama.
Da bi se Pavlicin tekst okarakaterisao kao iole merodavan, on bi u sebi morao da sadrži bar minimum kritičkog promišljanja teme koju obrađuje. Nažalost to nikako nije slučaj - autor se u propitivanju sukoba (možda i nehotično, verovatno ne) stavlja na jednu od zaraćenih strana tako što sve argumente ove strane uzima zdravo za gotovo, dok drugoj strani oduzima bilo kakvo pravo na verodostojnost činjenica kojima barata. Da nije tako, Pavlica bi sam proverio navode koje uzima kao neupitne - klasičan primer medijskog događaja kao što je masakr u Račku, on percipira skroz prema željama onih koji su čitavu priču i kreirali na određeni PR način. Film Slavena Kranjca koji se bavi upravo ovim incidentom govori o stepenu kontraverzi koji ovaj događaj izaziva i deset godina nakon što se dogodio. Sasvim je jasno da Pavlica argumente iz ovog filma nije uzeo u obzir, iako pomenuti film po bilo kom kriterijumu teško može da se svrsta u denuncirajuće jato "miloševićevske propagande".
Sa druge strane, cenjeni autor ne proverava ni navode o tzv. Operaciji Potkovica, kojom je tadašnja vojska SRJ navodno osmislila poduhvat etničkog čišćenja Kosova i Metohije od većinskog albanskog stanovništva. Pogledom na stranicu na vikipediji o ovom planu, postoji podatak da je ovu operaciju prvi pomenuli tadašnji nemački ministri Rudolf Šarping i Jozef Fišer - i to tako što su koristili bugarsku reč "Potkova". Saznanja o tom planu dobijena su od bugarskih obaveštajnih službi. Do dan danas, autentičnost postojanja ovog plana nije verifikovana, te s toga ne može biti prihvaćena kao argument u studioznoj analizi Kosovskog rata. Njih na sreću ima dovoljno, a jedna od takvih je nemačka TV emisija "Počelo je sa jednom laži", u kojoj se na temeljan način demaskiraju medijske manipulacije tadašnjeg nemačkog rukovodstva, podstaknute u cilju opravdavanja agresije na Srbiju. Čini se da Pavlica nije gledao pomenuti sadržaj, jer da jeste - našao bi se na apsurdnoj poziciji, po kojoj ispada da je državna nemačka televizija samo još jedan šraf u službi moćne mašinerije propagande Slobodana Miloševića, čim se drznula da stavi znak pitanja na stavove koje (zlo)rabi autor.
S tim u vezi, i sam broj izbeglica je upitan i podložan sumnji, pogotovo ako se zna da je još u jesen 1998. godine na području Kosova i Metohije bilo interno raseljeno oko 230 hiljada ljudi. Za njihov egzodus jednostavno nije postojao nikakav plan - nesrećni ljudi su se našli u unakrsnoj vatri OVK i srpskih snaga, i zbeg je bio jedina racionalna solucija. Do danas ostaje nejasno i da li su Albanci bežali zbog početka NATO agresije ili zbog dejstava srpskih snaga, oprez nalaže ocenu da je istina negde na sredini, ali nikako tamo gde je Pavlica vidi. Da ne ulazimo ovom prilikom u pravne finese po kojima je sasvim suludo izjednačavati po rangu vojno-policijske formacije jedne suverene zemlje i paramilitarnu gerilu na jednom delu te iste zemlje, što je učinjeno u Rambujeu, klasičnom paravanu čija je jedina funkcija bila da opravda agresiju. Ne pominjući taj "pregovarački" detalj, autor nas u blatantnoj apologiji NATO agresije ne upućuje u slične situacije širom zemaljske kugle u kojima, to ni ne vredi posebno ponavljati, naravno nije došlo do intervencije NATO.
Sve do sad napisano pada u vodu ako se iz nezvaničnih izvora zna da su prvobitni planovi napada na Srbiju bili izrađeni u centrali NATO još u leto 1998. godine. Pavlica ne pominje ni verifikatore OEBS koji su bili prethodnica NATO tako što su na terenu obučavali pripadnike OVK, a pri povlačenju nakon slučaja "Račak" ostavili i svu svoju opremu albanskim paravojnim snagama. Ako je Milošević želeo da "zauvek reši albansko pitanje" zbog čega je pristao na sporazum sa Holbrukom u oktobru 1998? Zbog čega je srpska delegacija u Rambujeu prihvatila politički deo sporazuma iako brojni analitičari tvrde da je posredi bio ultimatum? Da je sve tako kako Pavlica tvrdi (a naravno da nije), Milošević ne bi ni sedao za pregovarački sto, a činjenica je i da su sa srpske strane vršeni (prilično neuspešni) napori da se sukobi okončaju. Na žalost, pobedila je ratna opcija, koja je dobila na zamahu kada se OVK našla pred uništenjem, potpuno razbijena i saterana u ćošak na planini Čičavici.
Zapadni državnici, borci za globalnu humanost, su brže-bolje pritrčali u pomoć svojim saveznicima na terenu, dajući im veštačko disanje diplomatskim, finansijskim i vojnim putem. Svi zvanični izveštaji neposredno pred početak agresije govore o "prekomernoj upotrebi sile srpskih snaga". Do dan-danas je ostalo nerazjašnjeno šta bi moglo da predstavlja "optimalnu upotrebu sile" u legitimnoj borbi vojno-policijskih snaga jedne suverene zemlje protiv naoružane, secesionistički nastrojene gerile, koja s obzirom da nije bila nikakav politički subjekt, nije ni mogla imati nikakve obaveze u eventualnim sporazumima, već samo prava. Dužnosti su bile prebačene na srpsku stranu, koja da je bila iole organizovana, kako to Pavlica tvrdi, ne bi bila toliko nepripremljena na događaje koji su usledili.
Da sad ne uznemiravamo vrapce na grani dobro poznatom pričom da NATO agresija nije imala nikakvo poznato pravno utemeljenje potkrepljeno bilo kakvim validnim dokumentom, te stoga predstavlja akt čiste sile, povratak u varvarstvo, anti-civilizacijski čin počinjen u ime civilizacije, kraj "kraja istorije" i početak novog talasa užurbanog naoružavanja širom sveta, koji sebi nije mogao da dozvoli da humanitarno završi kao Srbija. Pavlica se u pravedničkom zanosu ne osvrće previše na te momente, već više pažnje posvećuje "šoku svetske javnosti", kojoj je godinama unazad medijskim putem sistematski ispiran mozak zdravorazumski i dalje nepojmljivom satanizacijom Srba. Pavlica nije u pravu ni kad priča o medijskom mraku o Srbiji - mrak je doduše postojao, i to zato što su humanitarne bombe sprečavale redovan dotok električne energije. Nije bilo ni vode po nekoliko dana, ali srećom postojali su radio-prijemnici koji funkcionišu na baterije. Skala je redovno bila podešena na frekvenciju radija Slobodna Evropa.
Zato bi bilo veoma interesantno da nam neko od zvaničnika država-agresora objasni zbog čega smo bivali lišeni minimuma civilizovanog života, zbog čega su gađani mostovi, kasarne, škole, bolnice, televizijske stanice... zbog čega su ubijana deca, starci, trudnice i ostali civili? Da li će iko ikada odgovarati zbog tih neupitnih zločina? Pitanje koje lebdi u vazduhu je i ko će platiti ratnu odštetu koja se procenjuje na iznose između 30 i 100 milijardi dolara. Ne, mi ni izvinjenje nismo čuli, i još treba da se izvinjavamo za agresiju. Pazi boga ti!
Čak i u jedinoj dobrodošloj neupitnosti u svom krajnje fušerskom i tendencioznom tekstu, Pavlica pravi grešku prebacujući sve na sigurna pleća "miloševićevske propagande". Da, tačno je da se akcija NATO nije zvala "Milosrdni anđeo" već "Združena snaga". Ne, nije tačno da su "miloševićevski mediji" izmislili "Milosrdnog anđela" - to je bio naziv humanitarne operacije pomoći kosovskim izbeglicama sa kojom NATO nije imao nikakve veze.
I nakon 11 godina, kosovski sukob je daleko od svog epiloga, a događaji iz tužne, krvave 1999. godine i dalje proizvode povišene tonove i opozitna mišljenja širom sveta. Kasniji sled događaja na globalnoj sceni smestio je rat na Kosovu i agresiju na Srbiju u prirodno društvo svog mlađeg rođaka - agresije na Irak, kao novog čina u višedecenijskoj grubijanskoj samovolji globalnog hegemona i njegovih satelita. Situacija na Kosovu tokom 11 godina mira daleko je od mirne, a utisak je da je Pavlica potpuno omanuo u svojoj legitimnoj želji da dokuči "Zašto su nas bombardovali". Prepisujući odgovore od ponavljača, autor dobrano dehumanizovanim žrtvama odriče čak i pravo da ne zaborave na zločin koji u celini predstavlja ta operacija.
Dragi Damjane, ne radi se o "miloševićevskoj propagandi", već prvo i pre svega o zdravom razumu.
Постови
8 коментара:
Pročitala sam i jedan i drugi tekst, i... šta reći!
Istorija je učiteljica života, pa da se podsetimo: posle Drugog svetskog rata sve je bilo u tito-partija bojama. Ko se u taj šablon nije uklapao, bio je nazadnjak. "Pametni ljudi" su ulazili u majku-partiju i od nje dobijali super radna mesta, ugled i... hm, poštovanje.
Gospodin Pavlica je očigledno pametnica, svetski čovek sa izraženom humanističkom crtom.
I moram da izrazim lično divljenje hrabrosti da sve "činjenice" zasniva na "svom mišljenju" i da ih posmatra sa jedne, neproverene strane, a akademski je građanin.
Reforma školstva zaista je neophodna. Alarmantno stanje!
meni je, mimo svega sto je u tekstu na pescaniku receni najfascinantnije kolko je tekst odradjen. bukvalno je poenta: da se preslisamo. a, preslisavanje i jeste sustina - nebitno je sta se tvrdi, ni kako se do zakljucaka dolazi, bitno je samo da se ponovi kao lekcija iz lepog vaspitanja.
onda je imperativ ostati nevaspitan xD
Iskreno, ja sam od teksta gospodina Pavelića, pardon, Pavlice, odustao već nakon prvog pasusa (a i to sam jedva izdržao). Taj Peščanik je Zlo.
Ostavimo sad po strani mogučnost da čovek ne veruje u to što je napisao, već je to uradio iz nekih drugih razloga, kakvi god da su.
Mene, više onako fenomenološki, zanima šta se u čoveku desi da tako "prezupči" i počne da veruje u tu i slične priče. A takvi ljudi zaista postoje, poznajem ih lično.
joj, i ja... najluđe što sam primetio u čitavoj priči da ti ljudi svi odreda smatraju da su u manjini (što je tačno, bar na ovom parčetu zemljine kugle), ali onda se potpuno kontradiktorno šokiraju kad nalete na nekoga ko razmišlja drugačije od njih, i pruži im validne argumente za svoj stav. razvio sam tokom ovih godina lakmus papirologiju za takve slučajeve i svi odreda su davali isti rezultat - površna ideološka svest koja u "promišljanju" nije uzimala u obzir realne okolnosti, da može da se pojavi neko iz uslovno shvaćenog gradskog miljea (ne znam da nađem bolju reč, smrdi na kultur-rasizam, znam) a da ni izbliza ne razmišlja isto kao oni. i onda sve te glave, koje na fejsbuku pod političko opredeljenje upisuju "very liberal" (što je nebuloza svoje vrste, il' si liberalan ili nisi, ne možeš biti "veoma liberalan" ni u kom slučaju), odbacuju svoje modernističke maske prikazujući u punom sjaju svoju duboko ukorenjenu totalitarnu/tiransku suštinu.
još nešto, ne bih sad ulazio u ocenu lika damjana pavlice, već isključivo njegovog dela. već sam rekao da je čovek vrlo okej, ne znam da li misli to što je napisao, ali je napisano potpisao, pa sam se time i bavio, njim lično ne. samo sam se iskreno razočarao što sam video njegovo ime, da je taj tekst potpisao neki/neka pančić drakulić luković srbljanović, ne bi me ič doticalo.
uostalom, ovaj tekst bih i sam rado potpisao. napisao ga je niko drugi do dragi damjan. šta je u međuvremenu bilo, da li im se pridružio zato što nije mogao da ih pobedi ili nešto drugo, zaista ne znam.
Bravo! Odlichan tekst! Ta 1999.bila je, što bi rekao Tirke,(parafraziram) poslednja ekskurzija šesetosmaša koji su kroz institucije sistema, primenjujući Bader-Majnhof metode, pokušali da ostvare svoju utopiju. Samo ludak može da opravdava NATO bembanje. Velika većina ljudi je tada bila ogorčena politikom Slobodana Miloševića, u koje i sam spadam, ali to nije bio razlog za selfhejt. Tada se ispostavilo da imamo unutrašnje i spoljašnje dželate koji su bili neprijatni i bolni kao i hemoroidi.
Đorđe Kalijadis
blagodarim Đorđe. naveo si me da (ponovo) razmišljam o tome koliki je kralj (bio) Tirke... iako o baderovcima imam pozitivnije mišljenje od njega, ta parafraza je hitac tačno između dva oka.
Постави коментар