U čemu se za mene ogleda prijateljstvo? Pravi prijatelj ti je onaj koji neće čekati da ti u određenom trenutku saspe neprijatnosti u lice. Nećeš ga voleti zbog toga, ali ćeš vremenom shvatiti da ti je učinio neviđenu uslugu, čim je našao za shodno da ti predoči pojedinosti od kojih ti se prevrće želudac, za tvoje dobro. Može se blejati sa svima, i zezanje je moguće sa svima. Ne može se svima reći sve. Ne može se sa svima plakati.
Bio sam na letovanju pre nekoliko godina u jednom crnogorskom kampu. Poznavao sam samo nekolicinu ljudi. U kampu je bio i jedan momak koji baš nije bio na dobrom glasu jer je kao narkomančić zbog svoje navike krao zlato i pare iz kuće. Već prvog dana, naglašeno se zajebavao i cirkao. Izbegavao sam ga. Konačno, društvo je veče provelo na morskoj obali. Krenule su intimnije priče, počeli smo sa pretresom životnih teškoća. Malo po malo, dečkić je krenuo da upoređuje svoju životnu situaciju sa neveselim žitijima mene i još jednog lika. U naletu inspiracije, presekao sam taj pravac razgovora rečima:
-Dečko, nismo mi iz iste priče. Ti si sam sebi sjebao život, dok su naši životi nastajali u teškoćama. Mi se borimo, ti si se predao.
Nastao je tajac. Dečko je ustao sa peska i pružio mi ruku, rekavši da mu niko nikad nije tako nešto rekao. Kad smo se vratili u Beograd, budući da je studirao na faksu preko puta mog, ponekad bismo izblejali u parku ili popili kafu u pauzama ispita iz engleskog, pošto je on u međuvremenu počeo da zarađuje tako što je polagao taj ispit za druge uz novčanu nadoknadu. Uvek je bio srećan kad me vidi, zajebavao se kako bi odmah pristupio sekti koju bih ja osnovao. Jednom prilikom, aludirajući na plažno otkrovenje, mi je rekao:
-Ti si meni olakšao stvari tako što si mi ih otežao.
Upravo ovom fantastičnom, naoko paradoksalnom sentencom, možemo definisati posao umetničkog kritičara. Njegov posao je da bude blagonaklon prema umetničkim delima, ali i da se prema umetnicima postavi kao pravi prijatelj - da im za njihovih ruku delo bez okolišanja sasuje u lice sve što nađe za shodno. Koherentnost u vidu razumljive argumentacije je poželjna.
Tako stoje stvari u teoriji. Takve bi trebalo da budu. U praksi, realnost je, kao i uvek, mnogo sumornija i surovija, što je teza čiju su tačnost na svojoj koži iskusila oba člana naše male ali dostojanstvene zajednice.
Prikaz "Života i smrti porno bande" ste imali priliku da nedavno pročitate na ovom mestu. Izgleda da sam među retkima koji se usudio da u svom prikazu kaže koju na račun filma, a da to ne bude u duhu sveopšteg izliva radosti i napada sreće. Pomalo sam bio zatečen gomilom anonimnih komentara, i njihovim upornim pokušajima diskreditacije moje malenkosti. Ponavljam, mnogo kritika na moj račun stoji: ne smatram se poznavaocem filma, niti je moja želja da budem filmski kritičar, ali volim da pišem za svoju dušu o filmovima koje pogledam. U vazduhu ostaje da lebdi pitanje: kako je onda meni, kao jednom nesumnjivom laiku, uspelo da ustalasam duhove brojnih filmskih poznavalaca? Znači da sam ipak nešto čačnuo.
Mnogo je gore prošla druga polovina nasdvoje, usudivši se da se kritički izrazi o poslednjem albumu grupe Autopark na Popboksu. Krenula je lavina zastrašujućeg diskreditovanja, u čemu se na Fejsbuk strani grupe posebno istakao zlopamtilački nastrojeni Goran Vasović, član grupe Eva Braun, kome očigledno sujeta na da mira još od trenutka kada se bolja polovina nasdvoje drznula da muziku njegove grupe okarakteriše kao "užasno dosadnu", na šta ima potpuno legitimno pravo.
Sa bendom su se solidarisali i brojni članovi nekih grupa koji po mišljenju njihovih članova ne dobijaju dovoljnu (a razume se, sasvim zasluženu) pažnju na stranama Popboksa. Kada se lavina pakosti zakotrljala, krenule su i fantastične teorije zavere, kako je pomenuta recenzija u stvari bila nekakva osveta u pisanom obliku, koju su naručile glavešine etikete Odličan Hrčak jer je grupa Autopark objavila album samostalno iako je trebalo da ga inicijalno objavi za dotičnu kuću.
U svrhu podgrevanja sukoba Autopark-Hrčak-Popboks, čak je i iz digitalnog naftalina izvučena recenzija debi albuma grupe Nežni Dalibor sa našeg bloga, radi pojačavanja uverljivosti iznetih teza. Zaverolozi su mogli po istom aršinu da pomenu i recenzije grupa Repetitor, Petrol, ŽeneKese i Multietnička Atrakcija sa istog mesta koje je objavio isti izdavač, kako bi po kratkom postupku proverili uzaludnost svojih malicioznih nategnutosti. Nasdvoje su kritičari, a ne PR službenici, i tako će i ostati.
I iako je civilizacija, u koju se svi odreda kunu i žele joj dobro (a svojim postojanjem joj a priori doprinose), zasnovana na snazi i moći mišljenja, sada vidimo da to mišljenje i nije baš dobrodošlo osim ako nije posuto ružinim laticama i ofarbano u dugine boje. Fanovima grupe Autopark nije smetalo kada su izlazili hvalospevi o grupi po raznoraznim sajtovima koje su potpisali prijatelji benda. Takođe im nije smetalo ni kada je na tom istom Popboksu izlazila masa afirmativnih tekstova o grupi. Ako ćemo iskreno do krajnjih granica, na Popboksu sam prvi put i čuo za Autopark, i taj bend mi je drag, ali sumnjam da više sebe mogu da nazovem fanom grupe, kada sam uvideo ko sve sačinjava bazu njegovih poštovalaca. Gomila ljudi koji za sebe smatraju da pripadaju kulturnom kremu ove izmrcvarene zemlje pokazalo se u nimalo kulturnom svetlu, dopuštajući sebi izlive palanačkih sentimenata kojih bi se i svaki čestiti seljak postideo, jer mu sofisticirane pakosti tog tipa ni ne padaju na pamet.
U čitavoj ovoj priči i Popboks i ostali delatnici srpskog tzv. pop-biznisa (većina medija kojih možete da se setite, i, naravno, jedan festival koji je iznad zakona) imaju nemali udeo krivice. Brkanje PR-a sa kritikom kao uvod u stvaranje paralelne realnosti stvorilo je od domaće kulturne scene poprište sujetnih likova koji se prosto utrkuju u samohvalisanju a da pritom nikakva vredna dela ne stoje iza njih, iako bi dela trebalo da govore sama za sebe. Ovakvom naopakom, sofističkom rezonovanju se pridružio i dobar deo kritičara, ujedinjenih u misiji stvaranja "pop-kulturne realnosti" koja ozbiljno zaudara na iskalkulisani kič, a na kraju se manifestuje kao... puka laž.
Naravno, od laži se, ne samo u ovoj zemlji, dobro živi. Srpska kulturna scena je samo mrvica u izopačenom mozaiku sveopšte gadosti. Tu negde se i krije odgovor na pitanje zašto bioskopi, pozorišne sale i koncertne dvorane zvrje prazni, dok su kladionice, kockarnice i splavovi dupke puni. Ljudi, nakon svega, nimalo nisu glupi i između dve estrade ne čudi što biraju onu pravu. Ta laž je istinitija od istinitih laži koje plediraju na postojanje nekog nivoa, pa po svemu sudeći nije uopšte bezrazložno što se u Šumadiji kao jedna od najefektnijih poruga uzvikuje: "Vidi ga ovaj umetnik!" (s naglaskom na e).
Ortega i Gaset je u svom vrhunskom eseju o intelektualcu napravio oštar rez između prirode čoveka i njegove vokacije. Po njemu, prohujala vremena karakteriše podudarnost između nečijih afiniteta i posla kojim se bavi, da bi se vremenom taj jaz produbio, sve do pojave "zvanja". Ovom razvoju događaja pogoduje bujanje poza, foliranja i ostalog društvenog glumatanja, Iz toga španski mislilac izvlači zaključak da je sve društveno varljivo i kolebljivo.
Slično se primećuje i na domaćoj, ne samo kulturnoj sceni. Zvanje umetnika prigrabili su mnogi koji ga ni po čemu ne zaslužuju, ali oni uporno igraju svoje umetničke uloge okruženi dvorskim damama i sledbenicima. Umetnik ne postoji bez publike, a da bi se bavio tim poslom ne sme da beži od kritike. Bavljenje tom delatnošću je dobrovoljno, i ako nisi u stanju da stoički/šmekerski istrpiš kritiku, onda je za sve najbolje da prestaneš da se baviš tim poslom. Stvari su mnogo jednostavnije nego što izgledaju, a Platon je imao puno pravo kada je napisao da "U državi stvari kreću naopako kada svako u njoj ne radi svoj posao". U Srbiji bi svi da rade sve, i zato niko i ne radi ništa.
Njegovo visočanstvo umetnik bi na silu da sebi pribavi legitimitet na ime civilizacijske misije koju je sebi natovario na pleća. Fetišizacija kulture kao "nužan" preduslov u ovoj teorijskoj shemi dobrog i kvalitetnog života u praksi daje potpuno suprotne efekte: razmaženu decu, nadobudne poznavaoce sumnjivog morala, brojne sužene svesti - sve ono što ni umetnost ni kultura nisu. Za umetnike kao da bi bilo najbolje da se kritika potpuno ukine (što se već dešava), a da recenzije pišu fanovi i prijatelji (što se takođe dešava), možda čak i sami članovi grupa (doći će ubrzo i taj dan). Taj fingirani plan je ipak osuđen na propast, jer je kritička misao imanentna ljudskom biću, i kritika će uvek postojati. Pritom ne mislim na kritizerstvo, koje je čest oblik u repliciranju na kritiku.
Njegovo visočanstvo umetnik mora da opravda krunu koju je sebi stavio na glavu jer se legitimitet i respekt ne stiče drugačije. Ovom nesla(v)nom epizodom, mnogi su taj oreol izgubili, dokazavši da ga ne zaslužuju, pa sve i da su umetnici za poštovanje. Goran Vasović, pre svih.
Da sveukupnom neveselom tonu dodam još i finalnu notu, uz apsolutnu spoznaju da ću ostati bez mnogih "prijatelja" i natovariti sebi brojne "neprijatelje" (kojih zbog izostanka kulture dlaka na jeziku ionako već ima(m) u obilnim količinama): nemam iluzija da će ovaj tekst išta izmeniti, osim da više ne bi trebalo da se ćuti o omerti licemernih osmeha, šema i poznanstava koja je ophrvala ruševine domaće kulture, pa svi kao saučesnici u zločinu ni da zucnu o onome što vide ali se prave da ne vide, jer je tako kul - a vide kulturu odevenu u carevo novo odelo laktanja, šljaštavosti, umišljenih veličina i njihovih "prijatelja" koji će sigurno sutra zatrebati za neku uslugicu. Kao i uvek, kola će se slomiti na najslabijima: na kritičarima, prinuđenih da rade za mizerne crkavice, prinuđenih da trpe permanentan pritisak urednika koji zahtevaju profi odnos za amaterske honorare (kojih u velikoj većini slučajeva ni nema, eto koliki je to mazohizam), bendova i njihovih fanova, čime svako razmišljanje postaje bespredmetno, postojanje stava nepoželjno, a postojanje kulture besmisleno. Ali, kritičari su tu i da pale svetlo. Sada znamo da je taj prekidač povezan sa zvonom za uzbunu.
Bio sam na letovanju pre nekoliko godina u jednom crnogorskom kampu. Poznavao sam samo nekolicinu ljudi. U kampu je bio i jedan momak koji baš nije bio na dobrom glasu jer je kao narkomančić zbog svoje navike krao zlato i pare iz kuće. Već prvog dana, naglašeno se zajebavao i cirkao. Izbegavao sam ga. Konačno, društvo je veče provelo na morskoj obali. Krenule su intimnije priče, počeli smo sa pretresom životnih teškoća. Malo po malo, dečkić je krenuo da upoređuje svoju životnu situaciju sa neveselim žitijima mene i još jednog lika. U naletu inspiracije, presekao sam taj pravac razgovora rečima:
-Dečko, nismo mi iz iste priče. Ti si sam sebi sjebao život, dok su naši životi nastajali u teškoćama. Mi se borimo, ti si se predao.
Nastao je tajac. Dečko je ustao sa peska i pružio mi ruku, rekavši da mu niko nikad nije tako nešto rekao. Kad smo se vratili u Beograd, budući da je studirao na faksu preko puta mog, ponekad bismo izblejali u parku ili popili kafu u pauzama ispita iz engleskog, pošto je on u međuvremenu počeo da zarađuje tako što je polagao taj ispit za druge uz novčanu nadoknadu. Uvek je bio srećan kad me vidi, zajebavao se kako bi odmah pristupio sekti koju bih ja osnovao. Jednom prilikom, aludirajući na plažno otkrovenje, mi je rekao:
-Ti si meni olakšao stvari tako što si mi ih otežao.
Upravo ovom fantastičnom, naoko paradoksalnom sentencom, možemo definisati posao umetničkog kritičara. Njegov posao je da bude blagonaklon prema umetničkim delima, ali i da se prema umetnicima postavi kao pravi prijatelj - da im za njihovih ruku delo bez okolišanja sasuje u lice sve što nađe za shodno. Koherentnost u vidu razumljive argumentacije je poželjna.
Tako stoje stvari u teoriji. Takve bi trebalo da budu. U praksi, realnost je, kao i uvek, mnogo sumornija i surovija, što je teza čiju su tačnost na svojoj koži iskusila oba člana naše male ali dostojanstvene zajednice.
Prikaz "Života i smrti porno bande" ste imali priliku da nedavno pročitate na ovom mestu. Izgleda da sam među retkima koji se usudio da u svom prikazu kaže koju na račun filma, a da to ne bude u duhu sveopšteg izliva radosti i napada sreće. Pomalo sam bio zatečen gomilom anonimnih komentara, i njihovim upornim pokušajima diskreditacije moje malenkosti. Ponavljam, mnogo kritika na moj račun stoji: ne smatram se poznavaocem filma, niti je moja želja da budem filmski kritičar, ali volim da pišem za svoju dušu o filmovima koje pogledam. U vazduhu ostaje da lebdi pitanje: kako je onda meni, kao jednom nesumnjivom laiku, uspelo da ustalasam duhove brojnih filmskih poznavalaca? Znači da sam ipak nešto čačnuo.
Mnogo je gore prošla druga polovina nasdvoje, usudivši se da se kritički izrazi o poslednjem albumu grupe Autopark na Popboksu. Krenula je lavina zastrašujućeg diskreditovanja, u čemu se na Fejsbuk strani grupe posebno istakao zlopamtilački nastrojeni Goran Vasović, član grupe Eva Braun, kome očigledno sujeta na da mira još od trenutka kada se bolja polovina nasdvoje drznula da muziku njegove grupe okarakteriše kao "užasno dosadnu", na šta ima potpuno legitimno pravo.
Sa bendom su se solidarisali i brojni članovi nekih grupa koji po mišljenju njihovih članova ne dobijaju dovoljnu (a razume se, sasvim zasluženu) pažnju na stranama Popboksa. Kada se lavina pakosti zakotrljala, krenule su i fantastične teorije zavere, kako je pomenuta recenzija u stvari bila nekakva osveta u pisanom obliku, koju su naručile glavešine etikete Odličan Hrčak jer je grupa Autopark objavila album samostalno iako je trebalo da ga inicijalno objavi za dotičnu kuću.
U svrhu podgrevanja sukoba Autopark-Hrčak-Popboks, čak je i iz digitalnog naftalina izvučena recenzija debi albuma grupe Nežni Dalibor sa našeg bloga, radi pojačavanja uverljivosti iznetih teza. Zaverolozi su mogli po istom aršinu da pomenu i recenzije grupa Repetitor, Petrol, ŽeneKese i Multietnička Atrakcija sa istog mesta koje je objavio isti izdavač, kako bi po kratkom postupku proverili uzaludnost svojih malicioznih nategnutosti. Nasdvoje su kritičari, a ne PR službenici, i tako će i ostati.
I iako je civilizacija, u koju se svi odreda kunu i žele joj dobro (a svojim postojanjem joj a priori doprinose), zasnovana na snazi i moći mišljenja, sada vidimo da to mišljenje i nije baš dobrodošlo osim ako nije posuto ružinim laticama i ofarbano u dugine boje. Fanovima grupe Autopark nije smetalo kada su izlazili hvalospevi o grupi po raznoraznim sajtovima koje su potpisali prijatelji benda. Takođe im nije smetalo ni kada je na tom istom Popboksu izlazila masa afirmativnih tekstova o grupi. Ako ćemo iskreno do krajnjih granica, na Popboksu sam prvi put i čuo za Autopark, i taj bend mi je drag, ali sumnjam da više sebe mogu da nazovem fanom grupe, kada sam uvideo ko sve sačinjava bazu njegovih poštovalaca. Gomila ljudi koji za sebe smatraju da pripadaju kulturnom kremu ove izmrcvarene zemlje pokazalo se u nimalo kulturnom svetlu, dopuštajući sebi izlive palanačkih sentimenata kojih bi se i svaki čestiti seljak postideo, jer mu sofisticirane pakosti tog tipa ni ne padaju na pamet.
U čitavoj ovoj priči i Popboks i ostali delatnici srpskog tzv. pop-biznisa (većina medija kojih možete da se setite, i, naravno, jedan festival koji je iznad zakona) imaju nemali udeo krivice. Brkanje PR-a sa kritikom kao uvod u stvaranje paralelne realnosti stvorilo je od domaće kulturne scene poprište sujetnih likova koji se prosto utrkuju u samohvalisanju a da pritom nikakva vredna dela ne stoje iza njih, iako bi dela trebalo da govore sama za sebe. Ovakvom naopakom, sofističkom rezonovanju se pridružio i dobar deo kritičara, ujedinjenih u misiji stvaranja "pop-kulturne realnosti" koja ozbiljno zaudara na iskalkulisani kič, a na kraju se manifestuje kao... puka laž.
Naravno, od laži se, ne samo u ovoj zemlji, dobro živi. Srpska kulturna scena je samo mrvica u izopačenom mozaiku sveopšte gadosti. Tu negde se i krije odgovor na pitanje zašto bioskopi, pozorišne sale i koncertne dvorane zvrje prazni, dok su kladionice, kockarnice i splavovi dupke puni. Ljudi, nakon svega, nimalo nisu glupi i između dve estrade ne čudi što biraju onu pravu. Ta laž je istinitija od istinitih laži koje plediraju na postojanje nekog nivoa, pa po svemu sudeći nije uopšte bezrazložno što se u Šumadiji kao jedna od najefektnijih poruga uzvikuje: "Vidi ga ovaj umetnik!" (s naglaskom na e).
Ortega i Gaset je u svom vrhunskom eseju o intelektualcu napravio oštar rez između prirode čoveka i njegove vokacije. Po njemu, prohujala vremena karakteriše podudarnost između nečijih afiniteta i posla kojim se bavi, da bi se vremenom taj jaz produbio, sve do pojave "zvanja". Ovom razvoju događaja pogoduje bujanje poza, foliranja i ostalog društvenog glumatanja, Iz toga španski mislilac izvlači zaključak da je sve društveno varljivo i kolebljivo.
Slično se primećuje i na domaćoj, ne samo kulturnoj sceni. Zvanje umetnika prigrabili su mnogi koji ga ni po čemu ne zaslužuju, ali oni uporno igraju svoje umetničke uloge okruženi dvorskim damama i sledbenicima. Umetnik ne postoji bez publike, a da bi se bavio tim poslom ne sme da beži od kritike. Bavljenje tom delatnošću je dobrovoljno, i ako nisi u stanju da stoički/šmekerski istrpiš kritiku, onda je za sve najbolje da prestaneš da se baviš tim poslom. Stvari su mnogo jednostavnije nego što izgledaju, a Platon je imao puno pravo kada je napisao da "U državi stvari kreću naopako kada svako u njoj ne radi svoj posao". U Srbiji bi svi da rade sve, i zato niko i ne radi ništa.
Njegovo visočanstvo umetnik bi na silu da sebi pribavi legitimitet na ime civilizacijske misije koju je sebi natovario na pleća. Fetišizacija kulture kao "nužan" preduslov u ovoj teorijskoj shemi dobrog i kvalitetnog života u praksi daje potpuno suprotne efekte: razmaženu decu, nadobudne poznavaoce sumnjivog morala, brojne sužene svesti - sve ono što ni umetnost ni kultura nisu. Za umetnike kao da bi bilo najbolje da se kritika potpuno ukine (što se već dešava), a da recenzije pišu fanovi i prijatelji (što se takođe dešava), možda čak i sami članovi grupa (doći će ubrzo i taj dan). Taj fingirani plan je ipak osuđen na propast, jer je kritička misao imanentna ljudskom biću, i kritika će uvek postojati. Pritom ne mislim na kritizerstvo, koje je čest oblik u repliciranju na kritiku.
Njegovo visočanstvo umetnik mora da opravda krunu koju je sebi stavio na glavu jer se legitimitet i respekt ne stiče drugačije. Ovom nesla(v)nom epizodom, mnogi su taj oreol izgubili, dokazavši da ga ne zaslužuju, pa sve i da su umetnici za poštovanje. Goran Vasović, pre svih.
Da sveukupnom neveselom tonu dodam još i finalnu notu, uz apsolutnu spoznaju da ću ostati bez mnogih "prijatelja" i natovariti sebi brojne "neprijatelje" (kojih zbog izostanka kulture dlaka na jeziku ionako već ima(m) u obilnim količinama): nemam iluzija da će ovaj tekst išta izmeniti, osim da više ne bi trebalo da se ćuti o omerti licemernih osmeha, šema i poznanstava koja je ophrvala ruševine domaće kulture, pa svi kao saučesnici u zločinu ni da zucnu o onome što vide ali se prave da ne vide, jer je tako kul - a vide kulturu odevenu u carevo novo odelo laktanja, šljaštavosti, umišljenih veličina i njihovih "prijatelja" koji će sigurno sutra zatrebati za neku uslugicu. Kao i uvek, kola će se slomiti na najslabijima: na kritičarima, prinuđenih da rade za mizerne crkavice, prinuđenih da trpe permanentan pritisak urednika koji zahtevaju profi odnos za amaterske honorare (kojih u velikoj većini slučajeva ni nema, eto koliki je to mazohizam), bendova i njihovih fanova, čime svako razmišljanje postaje bespredmetno, postojanje stava nepoželjno, a postojanje kulture besmisleno. Ali, kritičari su tu i da pale svetlo. Sada znamo da je taj prekidač povezan sa zvonom za uzbunu.
Постови
20 коментара:
ma svaka vama čast što međ tim svetom uopšte opstajete.
al verovatno je takav posao, ni vi ga ne volite :)
tek sad shvatih dvosmislenost komentara. dakle, bio je dobronameran.
Hvala bogu da postoji ovaj blog...Dok ga nisam otkrio mislio sam da sam usamljen u nekim svojim stavovima...Ali, eto, dobro je kad vidis da nisi sam... :)
Kao fanu ovog bloga,a simpatizeru AP, nesto mi nije jasno.Kao sto je recenzija prikazala jedan stav,neki glasniji fanovi su iskazali svoj i to je skroz okej.Neki ljudi ih bas vole,sto ti to smeta.Neki ih bas ne vole.I to su samo neki fanovi,pritom sam primetio da je bend sam brisao neke nekorektne komentare - a postavili su link ka toj recenziji kao i svakoj drugoj koju su dobili.Nisam primetio da postoji neki ozbiljan problem,normalno je da neki burnije reaguju,ali ne znam sto bi sad prestao da volis bend zbog toga i sto poistovecujes rad benda sa nekolicinom iznerviranih fanova,sto je pojava koja se desava na svake ostre reci.Uostalom,umetnici su ti kao bozanstva u ocima fanova,kao i tebi tvoja lepsa polovina.Ovo sa teorijama zavere je smesno,to samo mogu da smisljaju neupuceni, posto su pevacica AP i Odlican Hrcan veoma bliski i verovatno se sada zajedno cude sta ih je snaslo u kafani u kojoj vise svaki dan.Iskren pozdrav,Ivan.
Svaka čast Marko! Kritika "Porno bande" je zavlačenje ruke u osinje gnezdo. Nisam gledao film, ali ću ga svakako odgledati. Respect za hrabrost!
ma šta se uzbuđujete...sve je to deo igre zvane internet komentari. bitno je da vi stojite iza svojih stavova i da ne polažate nikom račune osim samima sebi. ne mogu svi da vole iste stvari. ali uvek je dobro pročitati kritike od ljudi kao što ste vas dvoje, pa čak i ako se ne poklapaju sa vlastitim razmišljanjima. gledanje na stvari iz drugog ugla može samo da pomogne "umetnicima" i konzumentima umetničkih proizvoda, osim ako nije maliciozne prirode.
Pročitala recenziju. Pa napisan post. Pa komentare ovdi-ondi. I kao svuda, svako svašta "učitava".
Al jedno je sigurno.
Recenzija je i više nego korektna.
Kad bi meni neko posle izložbe na OVAJ (strašni i grozni način :)) ukazao na neke "rupe" u mom ličnom doprinosu ovom svetu, a pri tome to mi uradio za dž, pa ja bi ga bez blama u dupe poljubila :)
Lebac kritičarski je sa 8 kora. Umetnici rade nešto po dve godine, onda ih ovi iz fotelje popljuju za 15 minuta iz fotelje. I to za siću lovu. Tuga :(
"Umetnik ne postoji bez publike, a da bi se bavio tim poslom ne sme da beži od kritike" - osnova!
Kad je umetnik bez publike, to znači da su mogle da se dese samo dve stvari: ili ga niko nije promovisao ili je umEtnik.
Ljudi koji znaju šta u suštini znači marketing, znaju i da je svaka kritika dobrodošla, pa čak i ona najnegativnija. Time prvi razlog da neko nema publiku otpada. Drugi je mnogo gori, a lek je da umEtnik počne da se bavi nekim drugim poslom.
Kad su na Salmana Ruždija zbog Satanskih stihova osuli paljbu do te mere da mu je i život bio ugrožen (i danas je), dobio je publiku diljem sveta. Jedva sam došla do knjige i kad sam je pročitala - užasno sam bila razočarana. Jeste za čitanje ali nije neka vrhunska književnost. Kvaka je u tome što ga oni koji ga osporavaju uglavnom nisu ni čitali (u stvari 99% nije čitalo jer je na listi zabranjenih), a ovi što ga toliko hvale - takođe nisu čitali knjigu. Ove se ne radi o književnosti, očigledno. Ali, on ima publiku koja njegovu knjigu kupi i stavi je na vidno mesto, da popuni policu.
Marketing očigledno nema veze sa kritikom. Namerno ne pominjem primere iz naše sredine - mnogo je tužna situacija. Ipak, u moru Bjelica, Radusinovićki... isplivaju i po neki Valjarević, Velikić, Kuićeva... Oni su sticali publiku na drugi način.
Film nisam gledao, vrsta muzike kakvu svira Autopark me više ne dotiče, o ulozi kritike u savremenoj umetnosti (osim u likovnoj, što je priča za sebe), ne znam mnogo, tako da sam nekompetentan za ovu temu, pa jedino mogu da kažem da mi je žao što ste Vasdvoje (pogotovu lepša polovina) na svojoj koži osetili kako brzo i nisko može da padne "uzvišena" i "napredna" pseudointelektualna i nadriumetnička palanačka elita kada treba nekoga da ugazi u blatu.
'The critic is the only independent source of information. Everything else is advertising.' - Pauline Kael
Pozd.,
praxis school ;)
Al da budem pošten, pošto sada videh ovaj anonimni komentar o dve godine rada umetnika i petnaest minuta rada kritičara, a slučajno znam da Autopark radi deset godina, treba i prema tom zalaganju odati izvesno priznanje.
Umetnik, kada stvara, sav je u svom delu, on ga živi i porađa. To je čitav univerzum, jedno nepregledno, dinamično jedinstvo između stvaraoca i stvorenog, bogatstvo ideja, osećanja i značenja, impresija doživljenog i kostrukcija izmaštanog. Na kraju, kada se taj paralelni duhovni život pretoči u određeni medij (ili više njih) reč je o izvesnom ograničavanju sopstvenog duha na skučeni prostor radi funkcionalne komunikacije sa drugima. Radi se o sažimanju, pročišćavanju, kristalizaciji ideje, koje može biti manje ili više uspešno. Što će reći, finalni produkt možda nekad nije na nivou ideje koja stoji iza njega, pa je potrebno duboko ga istražiti i snažno se sjediniti sa njim da bi bili sigurni da smo sigurni da smo pronašli svo skriveno bogatstvo koje je neko odlučio da podeli sa nama, jer je to nešto najlepše u njemu i jer nije škrt da ga zadrži samo za sebe i u realizaciju te namere uloži svoju snagu, vreme i život.
Naravno, ako je reč o umetniku koji svoj umetnički angažman koristi za tu, a ne neku drugu manje plemenitu svrhu.
Potpuno interesantno je biti u koži fana i ovog bloga i fana Autoparka istovremeno! Preterivanja ima i sa jedne i sa druge strane. Ako prestaješ da voliš Autopark zbog gneva fanova, a ne zbog Olje i njene družine, onda ovaj tekst nema nikakvog smisla i zato sam mu dao čistog keca! Iz pozicije brutalne iskrenosti sa početka priče, vasdvoje biste to trebali da razumete...
Mislim da je ovo jedini blog gdje sam bio toliko puta a nisam ostavio nešto više komentara. Glupo mi, jednostavno, da komentarišem nešto o čemu definitivno znam mnogo manje od autora. Tako da mi jedino ostaje da čestitam od srca na kvalitetnom sadržaju, uz savjet čisto tehničke prirode- da ograničite broj postova na početnoj strani radi lakše preglednosti ;)
Srdačan pozdrav
Sta je, svi su podvili repove? Steta. Bas je ovo zanimljiva tema za diskusiju.
Otkud FC Apatride Untd na ovom blogu?
Heh, cim ne pises o politici, odmah se izgleda poznem slagat s tobom. :D
pa, malo je onih koji vole čitav paket :D iskreno, uvek mi je bilo manje bitno da se ljudi slažu sa mnom, pre sam težio tome da pokušam da definišem sopstvene pozicije, što je beskonačan proces.
Dobro, to jeste. Zato valjda i nameravam da nastavim da citam. :)
napred u nove izazove :D
Постави коментар