Dejan Stojiljković - Konstantinovo raskršće (Laguna, 2009)

Tek katkad iz pravca Niša blesnu munje koje na silovit način nagoveštavaju stvaralački potencijal srpske provincije, temeljan i studiozan, suštinski različit i dalek od površne užurbanosti i arogantne produkcije glavnog grada. Jedan od takvih udara iz vedra, mrtva neba zasigurno je prošlogodišnje literarno ostvarenje Dejana Stojiljkovića "Konstantinovo raskršće", koje se našlo u najužem izboru za početkom godine dodeljenu NIN-ovu nagradu.
Iako nije na kraju ovenčano prestižnom nagradom, koja je oduvek bila laka meta dokonih kritizera, Stojiljkovićeva pripovest je naišla na pomalo iznenađujući prijem kod publike, tvoreći publicitet uveliko neuobičajen za ovu nepismenu sredinu (i kada to kažem, pre mislim na one koji kukaju na nepismenost, koji su po pravilu nepismeniji od onih na koje upiru prstom da su nepismeni) kada je knjiga domaćeg, relativno mladog pisca u pitanju, a da se čitanje iste ne shvata kao partijska dužnost. Najzad, knjiga mi je dopala šaka, nisam mogao ni pod razno da se odvojim od nje dok sam je čitao, a po pročitanom smatram da nije iznenađenje što je knjiga naišla na uspeh na tržištu.
Konstantinovo raskršće pleni Stojiljkovićevom preovlađujućem umeću sa rečima. Ekonomičan, a sa izraženim smislom za detalj, on od svojih rečenica, pasusa i poglavlja pravi uzorno uređene autostrade po kojima se i neverzirani (ili neistrenirani) čitaoci lako probijaju. Formalna zaokruženost nalazi svoj parnjak i na sadržajnom nivou, na kome se pisac vešto poigrava sa nekoliko planova, od kojih su neki posebno značajni za popularnu srpsku književnost.
Prva među njima je činjenica da Konstantinovo raskršće predstavlja umešnu percepciju i znalačko presađivanje stranih iskustava na domaće tle. Tu prevashodno mislim na zvezdani uspeh romana Dena Brauna - slično ovom podjednako uspešnom i kritikovanom piscu (ne znam za vas, ali meni je Da Vinčijev kod sasvim korektna i zabavna knjiga) i Stojiljković sipa sadržaje iz nepreglednog istorijskog vrela, označavajući Niš kao tačku na svetskoj mapi na kojoj se u užasu Drugog svetskog rata, na vodopadima prepečenice seku putevi rimskih careva, nacističkih okultnih službi i raznoraznih domaćih konvencionalnih i manje konvencionalnih snaga sa jedne i vukodlaka/vampira i nedefinisanog zla sa druge. Osećaju punoće doprinosi i lagano autorovo špartanje kroz žanrove - Konstantinovo raskršće je i u činjenicama utemeljeni istorijski roman i drama jedne duboko podeljene nacije, ali i adrenalinska akcija sa primesama avanture i trilera, i neizbežno krvavim horor prelivom.
Stojiljkovićev doprinos nije ništa manji ni u rak-rani recentne (i one malo ranije) domaće produkcije - pakovanju preobilnog materijala iz domaće istorije u pitko pop-kulturno ruho. Svetao primer Stojiljkovićeve umešnosti u psihološkom portretisanju, četnički major Nemanja Lukić predstavlja, filmskim jezikom rečeno, istinskog super-heroja kakvi se odavno šeću po svetskim platnima velikih dimenzija. S druge strane, partizani su oslikani kao lumpenproletarijatski šljam, priučena banda sastavljena od pojava nalik na rđave-rđave likove iz Pekinpoovih filmova (za one koji ne znaju, u filmovima legendarne ispičuture postoje i oni drugi - grešno-plemeniti likovi). Autorova verziranost u narative najmlađe umetnosti toliko je izražena, da bi bio istinski vašar u Topoli videti Konstantinovo raskršće u filmskom ruhu, u ozbiljnoj produkciji, kada bi ista postojala na domaćem terenu. Da se ne zamajavamo sada pričama o video-igri, prigodnom luksuzno pakovanom ilustrovanom izdanju ili strip-ediciji... ipak živimo u Srbiji.
S druge strane, multiplanska priroda ove knjige, osim njene najuočljivije odlike, predstavlja i njenu najveću boljku. Autor s početka ostvarenja nalazi pogodan ritam naracije koji do kraja biva unekoliko zbrzan, a u tom smislu posebno bode oči nagli prelaz sa uvoda u zaključak. Iz želje da literarna trpeza bude što izdašnija, neke od poslastica i dekoracija je trebalo brižljivije spremiti kako bi se dostigao poželjan ukus/izgled. Uprkos mestimično preteranom soljenju, Konstantinovo raskršće je vredna samosvesna zakuska srpske književnosti, ozbiljno osmišljen roman koji na vrlo zabavan način edukuje čitaoca, pobijajući nepisano pravilo tabloidizirane srpske književne scene po kome su popularna dela samo drugo ime za nepismenost, kič i (najčešće angažovani) šund.