State of Play (Kevin McDonald, 2009)

Još u ono praistorijsko doba mladosti, Dorćolom je kolala legenda da se jedan ortak iz kraja vratio kući sa tubama punim majoneza i kečapa uzetih sa kioska na čijim je staklima izloga bilo vidno obeleženo da su prilozi besplatni. Negde otprilike u isto to vreme, u SUR situacijama bila je stvar prestiža i dostojanstva dati sveprožimajući, integralistički odgovor na prodavačicino pitanje "šta ćeš od priloga?".
Vremenom, (neki) ljudi odrastaju pa shvate da pljeskavica može da bude ukusna i kada se ne natrpa sve živo u lepinju koja je prikriva. Nije malo ni onih među nama koji u novom životnom dobu shvate da je fast food hrani generalno mesto u uspomenama, i , shodno toku dešavanja, počnu sve više da se oduševljavaju boranijama i sličnim đakonijama koje kao mlađi nisu mogli ni da primirišu bez bolne grimase na licu.
Sudeći po filmu State of Play, Holivud je i dalje detinjast, i voli, više nego 'leba da jede, da mu se raznorazni prilozi slivaju po prepunoj lepinji, zamašćenom papiru i, posledično, ukrase odeću žigom u vidu fleke. Teorijski, pričamo o političkom trileru, rimejku britanske serije koju (naravno) nisam gledao, ali ne sumnjam da je bolja od dela Kevina Mc Donalda.
Jer, iako u ovom slučaju na papiru imamo uzbudljivu priču o nategnutom odnosu mediji-političari, mestimično začinjenu dobrodošlim humorom na račun blogerske zajednice, te ništa manje vrednim prozivanjem korporacija, u naraciji se, iz želje da se pokriju i aspekti koji nemaju previše veze sa osnovnom temom, gubi kompas i sve ode dođavola u pravcu afera, čvrstih prijateljskih veza među ljudima i ljubavnih drama tvoreći na kraju klasičan naslov koji tek počiva na realnosti, a zapravo se preovlađujuće događa u našminkanoj utopiji (grč. - mesto koje ne postoji) na koje nas fabrika snova gotovo redovno upućuje svojim ostvarenjima.
Naravno, novac se za ovu namenu nije štedeo, a u budžet vredan 60 miliona dolara uračunati su i masni honorari Raselu Krou, Benu Afleku, Helen Miren, Robin Rajt Pen i Rejčel Mek Adams, koji su, ruku na srce, u ovom filmu na nivou svojih glumačkih reputacija. Ova imena su ne samo isplatila uložen novac, već su i pride ubrizgala nekih 30 miliona profita u američkim bioskopima. Uprkos respektabilnim tržišnim pokazateljima, State of Play je tek korektno urađena tezga u karijerama pomenutih glumaca, koje nastavljamo da pamtimo po nekim drugim naslovima. Iako se izlažem opasnosti da budem proglašen za neopevanog snoba koji u svakom delu traži umetnički dojam (što je tek delimično tačno, ako se pri punoj svesti zna šta se sve danas kiti tim oreolom iako sa umetnošću nema ni udaljene veze), zainteresovanima za temu koju (osnovno) obrađuje ovaj film preporučujem da pogledaju danski Kongekabale.