понедељак, 08. март 2010.

Slepi putnik


Pošto smo svuda išli svi, nas šestoro, a saobraćajni propisi su zabranjivali da se vozi više od četvoro, jedan je morao da bude slepi putnik. Tako sam se, kao najmlađa, često vozila sedeći ili ležeći ispod suvozačkog mesta. Baba i deda pozadi, sa sestrom u krilu, mama i tata napred, a ja ispred maminih nogu. Kakva avantura! Ništa od tog silnog sveta nisam videla, sem one plastične podloge za noge i po nekog kartona sa jajima. Ona kokoš na kartonu imala je više da mi kaže od svih ovih apostola putovanja. Samo zarad njih, valja ispisati novo poglavlje Svetog pisma - Jevanđelje po ispijaču kafe u Bijaricu.
Sad u firmi gde radim ima puno slepih putnika – prikače se kad su festivali ili neka druga prilika da dupe vidi sveta. Tako možete videti da voditeljka emisije Balkanskom ulicom šeta negde po Frankfurtu ili da onaj lik što vodi emisiju o pecanju a koji živi u paralelnoj dimenziji sa ribama, u svakoj emisiji peca negde drugde. On mi je omiljeni lik iz detinjstva (pored voditelja emisije SAT koji, kakvo god sranje da se dešava, jednako uzbuđeno priča o automobilizmu kao da je od svega zaštićen) - uvek mi se sviđao njegov gunj, to što uvek izgleda uzbuđeno kad nešto upecaju, one gumene čizme i sve avanture u koje upada sa pecarošima uz kozački saundtrek.

I razni drugi, npr. Mira Adanja Polak, uvek sam zamišljala kako Mira spusti kofere u hiljaditom hotelu po redu, ima te neke šalove i cvikere - sviđalo mi se što tako samouvereno izgovara nebulozne stvari i odrađuje po svetu poslove za institucije. Mira Adanja Polak i pecaroš delovali su mi kao Džejms Bondovi našeg post-socijalizma.
Al, od kad sam počela da radim tamo, shvatim kolko ima slepih putnika, raznog sveta koji se otima da dobije potpis nadređenog da bi preko firme nekud otputovao. Da mu dupe vidi sveta. Samo organizuj putovanje za novinare, makar bilo do Palića i nazad i eto punog autobusa. Ako ima ručak, još ih je više. Ti ljudi imaju montažne četkice za zube, kupaće kostime ispod kaputa i kapute ispod majica. Njihova spremnost za komfor toliko je razrađena da bi neko rekao da su superheroji spremni da se suoče sa svakom lavinom koja se obruši ispred tog mini busa koji ih prevozi od firme do hotela. Ali da nije reč o superherojima vidite kada krenu da kenjkaju što su ih stavili u sobu s nekim, a oni bi jednokrevetnu ili kada spopadnu organizatora da im je loša hrana.
Spram ovih slepih putnika, tu je generacija novih pustolova koji vole da putuju. Iako naizgled pripadnici različitih generacija i daleko odmakli po mentalnom i moralnom sklopu od svojih prethodnika, i ovim putnicima je, kao i onima gore, putovanje statusni simbol.

I jedni i drugi putuju jer veruju da tako treba, da će od putovanja da budu svežiji i zdraviji. U tome im u velikoj meri pomažu PR tehnike turističkih firmi koje sve češće igraju na kartu avanture i otkrovenja. Čak i onaj Džangl Trajb poslao mi je mejl kad su nam odobrili da prelazimo granicu bez vize da dođem na proslavu tog otvaranja granica. Kad sam im poslala mejl da ih pitam šta misle o tome koliko se ta kampanja kosi sa njihovom prvobitnom idejom putovanja i generalno kretanja kao avanture i svojevrsne transcendencije nisu mi ništa odgovorili. Tako sad Grčku reklamiraju maltene kao neki safari za maloumne.
Da ilustrujem celu priču: moji su pre par godina dobili telefonski poziv iz nekakve turističke agencije iz koje su im rekli da su izvučeni iz bubnja i da imaju besplatno putovanje. Trebalo je samo da odu u sportski centar Tašmajdan, na „upoznavanje“. Vratili su se punih osam sati kasnije, izmoždeni, kao članovi one bande iz Paklene pomorandže koje su satima isleđivali. Otac je bio ozbiljno potrešen dok mi je prepričavao kako su im, prikazujući slajdove dalekih rajskih destinacija, govorili da, ako sebi ne priušte to „besplatno“ putovanje i ne doplate par stotina evra za avionske karte, spali na niske grane i da ne poštuju sebe. Da, ako to sada ne učine dok su još kadri da hodaju na dve noge, nikada neće, da će žaliti celog života što nikada nisu učinili ništa za sebe i svoje dobro.
Obrni, okreni, da bi ti dupe videlo sveta, treba da si sve samo ne avanturista. A, da bi upecao najveću ribu, sasvim je dovoljno da budeš tu gde jesi i da budeš strpljiv. A, putuj samo onda kad ti to niko ne traži i kad te niko ne ucenjuje.

2 коментара:

Bata је рекао...

Volim da putujem u Makedoniju, sve ostalo mi je manje vazno...Moze, ali i ne mora...Svaka šuša sad priča kako "voli da putuje", kao to je potvrda normalnosti, urbanosti, širine...Ali, naravno da nije tako.

vrabac је рекао...

josemitski penjači su odavno skovali kovanicu:
touron = tourist + moron

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.