Mnogobrojna ekipa koju vode braća Smee od kojih je Leo, basista, ujedno i član doom legendi Cathedral, jedna je od onih grupa koja bi da smućka sve i svašta od ponuđenih žanrova u jednu sumanutu a opet pitku celinu. Ne, Chrome Hoof ne sviraju metal, a i kako bi kad imaju tamnoputu pevačicu kao puška spremnu da zanjiše sve igrive kukove. Na brisanom prostoru između rocka, funka, disca i electra, britanski bend vas poput kakvih vanzemaljaca čeka na šljašteće drečavom podijumu. Na papiru, ovo bi trebalo da bude disco za ljude koji ga baš i ne vole.
Ali, avaj, kao već nekoliko puta u ovoj godini - po slušanju Crush Depth stižemo do otrežnjujućeg saznanja da nije avangarda sve što se za nju izdaje. Intencija nije sporna, tehnikalije su besprekorno određene, za spravljanje muzičkih koktela su odabrane sveže i hranljive namirnice. No za muziku ovog tipa potrebno je istinsko ludilo da bi funkcionisala. Ovde toga nema, osim možda u tragovima.
Pre se može pričati o simulaciji tog blagosloveno-prokletog stanja psihe. Chrome Hoof bi da budu šašavi ali im u toj misiji nikako ne ide uprkos solidnom prolivanju znoja. Za ludost nije potreban trud, već milosređe proviđenja. Popeli bi se Britanci do vrha ali jedva stižu do osrednjosti. A nebo zna da nema veće uvrede za avangardno nastrojenog muzičara od bolnog saznanja da je muzika koju potpisuje otužno mediokritetska.
Nažalost, ovde se baš o tome radi. Pesme se nižu jedna za drugom, punački crnački glas dominira, nadrkani funk bas, izbačen u prvi plan, gruva, ima i intrigantne elektronike, ali sve je nekako distantno, hladno, odrađeno. Ukratko, izdrkotina. Drugim rečima, svet je istovetno dosadnjikavo mesto uz slušanje Crush Depth.
*na albumu je samo instrumentalna verzija singla
Постови
Нема коментара:
Постави коментар