Omar Souleyman - Jazeera Nights (Sublime Frequencies)

Sa sedištem u Sijetlu, izdavačka kuća Sublime Frequencies svojim diskografskim aktivnostima ne može biti udaljenija od poluzaboravljene grunge zaostavštine neshvaćenih milionera (a sećate se šta nam je sve pričano o njoj). Odbacujući u praksi mantru domaćih denacifikatora o sređivanju sopstvene kuće, ova etiketa se bacila na kultivisanje egzotičnih cvećki iz malo eksponiranih bašti. U njenom katalogu nalaze se zvučne razglednice sa Balija, Jave, Sumatre, iz Zapadne Sahare, Burme, Laosa i Iraka, možete naleteti na arhivske snimke četiri indonežanske devojke kako su zaključane u garaži pre 40 i kusur godina sebi prilagođavale bitlsovsku pesmaricu... Čini se da je predvodnik ovog sumantog društvanceta skupljenog sa svih strana sveta sirijski kralj svadbi Omar Souleyman, glave umotane u "šumag" crveno-belu kefiju i neizostavnim naočarima za sunce.
Aktivan od 1994. godine, u njegovom opusu je izbrojeno više od 500 diskografskih jedinica. Veliku većinu njih čine snimci živih nastupa na svadbama po Siriji, u kojoj je izgleda nemoguće napraviti haos od venčanja bez ovog pevača. Ti albumi, mahom u kasetnom formatu prodaju se širom Sirije po muzičkim kioscima. Zapadnom tržištu Souleyman se predstavio 2007. albumom Highway to Hassake (Al Hasaka je mesto odakle potiče), sledio je Dabke 2020, i od nedavno, Jazeera Nights.
Sva tri albuma su kompilacije najuspelijih momenata karijere ovog plodnog pevača koji je kao "autentični drugi" privukao nemalo interesovanje egzotici sklonog auditorijuma. Njegova muzička banda sastoji se uglavnom od još dva člana - jedan svira na duplim klavijaturama, dok drugi na licu mesta smišlja reči pesama koje Souleymanu šapuće u uvo kako bi ih on što pre vokalno reprodukovao. Iako operiše na potezu između kurdsko-sirijske varijacije dabkea (ples, nalik na mešavinu ora i šote (recimo, šota u oru), popularan na čitavom Bliskom istoku) i choubija (originalni irački žanr), Souleyman je na Zapadu svrstan u žanrovski pretinac humoristično definisan kao "džihad tehno".
U prevodu na srpski jezik, muzika unutar Ostrvskih noći najbolje je definisati kao halucinogeni, LSD Južni vetar, ulična zanimacija proste raje koja svojom frenetičnošću tera na trans. U sirovi, neprskani šmek Souleymanovog muzičkog izraza sasvim prirodno se uklapa fatalistički obojena lirika. Šta smisleno reći za ploču koja počinje pesmom "Iskopaću tvoj grob sopstvenim rukama"? Sličnom sudbinskom rešenošću odišu i naslovi poput "Izbodi mi srce", "Sve su devojke verene", "Ja namigujem, ti ne primećuješ" ili "Moje suze će naterati kamenje da zaplače", ako je verovati prevodiocima sa sirijske varijacije arapskog jezika. Nama, lingvistički neupućenima, preostaje da registrujemo čest ornament u arapskoj muzici - magičnu reč "habibi".
Na račun Souleymanove muzike može se uputiti zamerka jednoličnosti, ali to je kritika koja u globalnom selu ide na dušu svakom poznatom žanru. Mnogo važnije od toga je zasnivanje veza između otuđenih delova sveta, koje se za promenu ne temelje na postavkama tehnološko/rasne/kulturne superiornosti, ucenama ili pretnji silom, već na bezinteresnom dopadanju.