понедељак, 09. август 2010.

Goner - Behold A New Traveler (Deep Water Acres)

Pitanje je šta je uopšte perverzno sa tačke gledišta sadašnjice, ali nekad, još u ona vrema, to su bile filmovane radnje poznate pod šifrom švedska akcija, zahvaljujući kojoj su mnogi prvi put gvirnuli u pravcu odraslih i njihovog sveta, shvativši šta je to što ih suštinski razlikuje od njih. Deceniju-dve kasnije, dobrano u svetu formiranih ličnosti, iznova smo prinuđeni da menjamo svoje mladalačke koncepcije o životu kao što je npr. onaj mačistički princip da suze nisu za muškarca (što je uvredljivije od feminističkih pokliča koji u sebi skrivaju... lenjost).
Ali nije nam namera da ovde pričamo o ispravljanju nepravdi koje neumitno vode u nove nepravde, iliti promeni kao pogonskom gorivu status kvoa. Pričamo o poslednjoj švedskoj akciji, muškoj tugi koja se može čuti na drugom po redu albumu akta Goner koji predvodi multiinstrumentalista i vokal Daniel Westerlund.
U tesnacu psihedelije i folk roka, ovaj stokholmski kolektiv potpisuje ultimativno odmetničko izdanje sezone. Od prvih taktova slušalac upada na zvučnu teritoriju pritisnutu teškom, monumentalnom atmosferom a da nijednog sekunda ne želi da je napusti. Pod pojmom "odmetništva" krije se onaj mistični osećaj u kome ti je toliko loše da ti je dobro. Nešto slično je primetio Ivo Andrić kad je rekao: "Dok mi nije loše, nisam ni za šta" (parafraza koja dovoljno opisuje snagu inspiracije tog psihofizičkog stanja).  Kada Westerlund čitavoj mitologiji podari osoben, plačljivi ali ne i pičkasti glas, scena se kompletira vođena rustikalnim lizovima gitare i bandža koje se po ovoj ploči koprcaju poptu zvečarke u pesku, pružajući preko potreban tonalitet povišene dramatike i serioznosti.
Ključno majstorstvo ove ploče odlikuje se vrlinom smeštanja psihedelične improvizacije u format pop pesme, koje tako omeđene ne dopuštaju da se vitalni sastojci previše rasipaju u sviračkoj samozadovoljštini (osnovna zamerka tzv. jamovima). Čak i u instrumentalnoj formi, Goner kompozicije poput balavog a neodoljivog kučeta vrte repom - iako nesrećne po intonaciji i klizeći ka improvizaciji, uobličene su tako da imaju svoj početak, vrhunac i kraj.
Ovakav paradoks podseća na američke instrumentalne neo-tradicionaliste Tulsa Drone, poznate u hermetičnijim krugovima po sličnom zlokobnom sjaju sopstvene sviračke vizije. Mekota sa ove ploče bliska je onoj koja se može čuti na trad-pločama nekadašnjih korovaca Pygmy Lush, a ne bi bilo zgoreg pomenuti ni sjajnu kanadsku ekipu marginalaca Timber Timbre. Bila bi nepravda kada bi upisivanje referentnih koordinati ovog benda prošlo bez spominjanja cara tame lično, Willa Oldhama, mada je za pun ukus slatkaste gorčine ove švedske akcije nužno izložiti se neposrednoj opasnosti bliskog sučeljavanja.

Bright and Colosal

1 коментар:

nasdvoje је рекао...

Odličan Goner! Taman mi je leglo za prvi radni dan

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.