Robert Hood - Omega (M-Plant)

Mora da ste bar jednom čuli, u poslednje vreme sve češće, onu ubistvenu frazu "Zadnja su vremena došla". Kao da se ovom izjavom crnila apatije i besavesnosti vodio Robert Hood pri objavljivanju friškog albuma, koji adekvatno nosi naziv Omega. No, za početak, potražimo odgovor na pitanje ko je uopšte Robert Hood?

Zovu ga "kumom minimala", te se odmah pale lampice u atlasu muzičke geografije koje sugerišu da je on iz Detroita, urbanog raspada u kome je techno kao poruka nepredavanja, živosti i ljubavi i nastao, sve po principu "đuskam dakle postojim". E pa u tom mičigenskom gradu, pre nešto više od 20 godina skupila se ekipa preiskusno nazvana Underground Resistance koju su sačinjavali sve kraljevi narastajuće scene: vrlo uticajna, misteriozna Drexciya, Mike Banks, Jeff Mills i Robert Hood, uz još sijaset bliskih saradnika. Ako je neko propustio političnost techna kao muzike, pokreta i načina života - neka se udubi, za potrebe ove recenzije je dovoljno reći da su UR bila techno pandan onome što je Public Enemy u to doba predstavljao u hip hopu, dakako aktivistički gledano.

Od tog momenta prošlo je mnogo vremena, Jeff Mills je postao zvezda, a ni Robert Hood nije manje cenjen u određenim krugovima. Ipak, neki nekomercijalni, tvrdi principi su ostali prisutni u igri. Hood sada objavljuje albume na svojoj gašenoj pa reformiranoj etiketi M-Plant, a poslednji u nizu inspirisan je filmom Omega Man sa Charltonom Hestonom u glavnoj ulozi, rađenog po motivima knjige I Am Legend (da, ima i ona filmska verzija sa Willom Smithom, nisam ništa od toga  ni gledao ni čitao, bitno je da znanje kruži). Ukratko, naš glavni junak obreo se u svetu u kome ljudi stradavaju od misterioznog virusa i izgledaju kao vampiri potpoljeni u brašno. 

Dakle, Hood, inače veoma religiozan tip, ovom pločom već u samom njenom konceptu izbacuje veoma kritičan politički, anti-konzumentski stav u pogledu dešavanja na ovoj nesrećnoj planeti. Muzički, ovo je minimal techno u svom najrafiniranijem obliku, ne za svačije uši, ali sa primamljivim bonusima za one spremne da se sa većom koncentracijom upuste u ovu priču. Dugačak staž Hooda pogoduje njegovim suverenim vladanjem nad situacijom u svakom momentu - on naprosto zna kako da minimalnim sredstvima postigne maksimalni trans-efekat svojom suptilno-mašinizovanom funk estetikom.

Omega nije lak zalogaj za otključavanje, tako da svi oni navikli na brza zadovoljavanja neće izvaliti štos. Njima ova ploča nije ni namenjena. Svakako lakši način je poslušati muziku u okviru video-klipova sa kadrovima iz filma (ima na youtubeu), ali i bez toga, na svom terenu, Omega sasvim solidno funkcioniše u sopstvenim žanrovskim okvirima, ali i van njih kao dragocen priručnik za iniciranje u tajne angažovane plesne muzike poznatije kao techno.