петак, 13. август 2010.

Sexy Beast (Jonathan Glazer, 2000)

Stiglo slovo iz Frisca, pismo piše CaliChetniče: "Kad si već pisao o Croupieru, želim da vidim prikaz Sexy Beasta!" Poslušao sam ovu dojavu, jataci po ovom pitanju su pouzdani. Nešto kao fazon kad skineš negde neki album i poželiš da saznaš nešto više o njegovim stvaraocima, pa slučajno nabasaš na super mesto koje ti otkrije još xyz imena za koja pre nisi čuo, a brate valjaju. Bitna je volja, i snaga glasa koji se migolji od usta do usta, a to se ne uči u knjigama sestro.
Javljao se jatak još nekoliko puta, sa grozničavom znatiželjom zapitkivao "kakav je Gandhi, a?", ali obaveze i hronični manjak motivacije su me sprečavale da se bliže upoznam sa sadržajem ovog dela. Za to vreme imali smo očevica na nastupu Dirty Projectors u San Franciscu, nadamo se  upisanim utiscima. Konačno, dođe dan (tačnije veče) za naplatu računa. Aktivnija polovina nasdvoje je sa smeškom propratila ovaj potez: "Mnogima je taj film kultni, videćeš već." Ne volim kad mi se govore takve stvari jer je razočaranje ako mi se ostvarenje ne svidi mnogo veće nego inače, kad ne očekujem ništa. Srećom, Sexy Beast, ako ostavimo po strani pomalo nebulozan naslov (hrvatski prevoditelji su našli srećnije rešenje u vidu "Posljednje pljačke") je po svim svojim osnovama bravurozno filmsko delo.
Režiser Jonathan Glazer već se bio dokazao u video produkciji pre snimanja ovog filma, radeći sa sijaset "alternativnijih" pop zvezda - od Massive Attack i Radiohead preko Nicka Cavea do meni ne baš previše dragih UNKLE. Začudo, deset godina po kompletiranju ovog filma, estetski MTV momenat u vidu brojnih nadrealnih skitova i dalje je svež, mnogo svežiji od npr. Stigmate, koja je danas tek nešto više od pukog arheološkog artefakta sa kraja prošlog veka - tačnije njen dobro prevaziđeni testament (nešto slično kao SFRJ - u samo jednom trenutku je prešla dug put od najprogresivnije snage do bespovratnog anahronizma).
Ono u čemu je Sexy Zverka najjača je crnohumorno gangstersko-trilerski dramatizovana priča i prikazana glumačka veština u njoj. Estetika surovog provlači se kroz najvulgarnijim psovkama zabiberene dijaloge, toliko da gledalac može u svoj toj uverljivosti pomisliti da se našao na Šipki 1993. Iz ovoga proizilazi i kredibilitet i šarm čitave storije smeštene u (polu)povučeni kriminalni milje u kome ni za sekund nema zajebavanja, ali je opet s druge strane opuštenije nego što bi se moglo pomisliti na osnovu početnih premisa jer ovo je pre svega priča o ljudskosti.
Iako svi, prilično ekscentrični junaci svojom zaokruženošću preiskusno divljaju razvijajući svoje zakukuljene karaktere unutar rolni britanskog naslova, ipak je nekadašnji Gandhi, Ben Kingsley svojom sociopatičnom uverljivošću psiho-ludaka sa razlogom pobrao sve lovorike (i nominaciju za Oskara), čineći od ovog filma prvoklasnu psihološku studiju savremenog društva u kome se poštovanje zasniva na strahu, iscrpljujući se u potpunosti u njemu. 
Sasvim dovoljno da ovo delo desetostruko vrati novac uložen u nj, i nađe svoje visoko mesto na nekim listama najboljih britanskih filmova svih vremena, iako se producent Jeremy Thomas kasnije vajkao da je bila umetnost naći lovu za ekranizovanje scenarija u kome se "400 puta upotrebljava reč "fuck", a "cunt" 300 puta." Rizik se isplatio.

3 коментара:

sava_savanovic је рекао...

Odlichan film. Sigurno jedan od najboljih gangsterskih u poslednjih 10 godina. Proveri 'Gangster no. 1' od tih (uslovno recheno) novijih britanskih. Rezhirao ga je isti lik shto je radio 'Lucky Number Slevin', mada je meni ovaj mnogo bolji. Siroviji mnogo i manje izglancan.

gassalascajape је рекао...

Whoa. Ray Winstone (najarhetipskiji kokni baja ziv), Ian McShane (da ne kazem Al Swearengen) i Ben Kingsley na jednom mestu. Be still my heart.

gassalascajape је рекао...

Odgledah ga sinoc. Odavno mi neki film nije ovako lepo pao. Mislim da cu ga pogledati opet relativno skoro.
(a taman sam dva dana ranije slucajno odgledao Scum (1977, engleski popravni dom, sve preporuke) pa sam mogao lepo da vidim razvojni put Reja Vinstona :)))

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.