Pre svega, moram da kažem da ovaj album nisam pošteno ni odslušao. Odgledao sam onaj prvi spot (ne volim spotove), i čuo dve pesme pride (slučajno). Nekako nemam želju da se pozabavim trećim studijskim čedom prkosne Tamilke iako mi dugo čuči u mp3 plejeru. Ali me svrbe prsti da prozborim koju o brojnim domicilnim i stranjskim reagovanjima na ovu ploču, mahom negativnim i potcenjivačkim.
Prvo i osnovno, žena koja je bespovratno osvežila umirući pop izraz svojim prethodnim dvema pločama nazvanim po majci i ocu, prirodno je prihvatila drsku ulogu portparola Trećeg sveta u kolonijalističkom centru. To je bilo simpatično, bilo je životno, a i inspirativno. Davalo je snagu. Ona se zajebavala i prkosno im rekla u facu da želi samo njihove pare. A tamo, gde se iza svih tih civilizatorskih naslaga uljudnosti kriju potoci krvi nevinih, pare nikad nisu bile problem. Usledile su reklame za Converse, Hondu itd. M. I. A. je našla svoje mesto i u “jbt, kakav film” sladunjavom Slumdog Millionaireu, izdala je soundtrack ovog naslova. Postala je opštepoznata, njeno čikanje iz ćoška našlo se u centru pažnje. I pravila igre su se promenila.
Zbog toga ne čudi da nova ploča nosi njeno ime, ta ona je zapadni produkt. Bez Zapada ne bismo ni znali za nju. Zapad je vazda željan podvale pod maskom autentičnosti, to je dobro za imidž, a i govori ponešto o širokogrudosti, čisto da se niko ne oseti izopšteno, neće da škodi i nema da nema, mož’ samo da nestane. M. I. A. kao da je isporučila nafatirano ništavilo, svesna da više ne mora da se trudi, ovo je ionako njeno najprodavanije izdanje - uz malo reklame bofl ide ako alva. Postalo joj je svejedno – svima je na papiru ionako cilj da sa što manje napora imaju što više materije.
Oni sa slabijim refleksima tek sada je prepoznaju na radaru, zakasnelo reagujući na bajatu dojavu, umova podešenih na slavodobitno raskrinkavanje, zapravo intimno nesrećni što ova priča ima elemente ogledala. Slično ostalim pop zvezdama, više nema govora o kreaciji kada je Maya predmet razgovora. Preko njenih leđa prelamaju se ne baš suvisle političko-sociološko-ekonomske refleksije jednog shizoidnog vremena u kome je već sve okrenuto naglavačke do tačke apsurda u kojoj je relativizovana i sama relativnost.
Tako je ova ploča odlično štivo za sve koji bi da se osećaju kao mladi. Za horde tzv. PR levičara koji su se, da bi se uštinuli za guzicu, prodali pa lažu za račun onih protiv kojih se kao bore. Potrebe su čudo, savest je podložna modelovanju, sve je pre svega posao. Da umine griža savesti, da se vodicom plakne ispod pazuha morala, nije džabe čistoća pola zdravlja a bol neprijatna emocija prošlosti. Zato ovo nije muzička recenzija, jer je ovde muzika ponajmanje bitna. Neki je baja lepo rekao da ako je istina prva žrtva rata, onda kompleksnost prva strada u aktivizmu. M. I. A. je samo naizgled promenila tabor, ona je uvek znala kom jatu pripada. Oni nisu. Poginuli su svi koji pop kulturu shvataju ozbiljno, ili teže da ostave takav utisak, što mu dođe jedno te isto. A sve je prvenstveno zabava, ne pisanje relevantne istorije; tiranija trenutka, nipošto diktat večnosti. Tu zabavu s prve dve ploče niko pa ni oni vazda željni mesa ne mogu poništiti, kada, da ti pošteno kažem, ni ne znaju o čemu se tu zapravo radi. Preostaje im samo da nastave da se foliraju, šta će kad je to jedino što umeju. A i sasvim dobro prolazi.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар