четвртак, 12. август 2010.

Release Me – The Like (Downtown Records, 2010)


Ako se uzme u obzir da su tri od četiri cice koje trenutno rade pod imenom The Like ćerke producenata iz budžovanskih muzičkih kompanija, te da su ko deca išle na časove klavira, a specijalno za bend naučile da sviraju „lakše instrumente“ (gitare, daire), te da je naziv za bend dala majka jedne od njih, a potom su učestvovale u snimanju reklame za nekakvu modnu kuću koju je režirala unuka Frensisa Forda Kopole, da bi zatim dale pesmu za film 13 koji govori o mukama ispirsingovanih tinejdžerki u stilu Lerija Klarka, onda je naziv za drugi album, Release Me sasvim opravdan.
Mi ih zatičemo na drugom albumu od kog kućevnija polovina nasdvoje dobija napade kreveljenja, a budući da svi kritičari kažu da je ovaj bolji od prvog, ko zna šta bi rekao da sam se za recenziju podrobnije spremila pa uzela i taj prvi da slušam. Uprkos svemu što je rečeno u prvom pasusu, naslov albuma se pre svega odnosi na činjenicu da su The Like, sudeći po ovom albumu, pronašle žanrovsku teritoriju (pop u svom povoju, onaj kad sede na barskim stolicama u ogromnom studiju, logopedski pop kad se iz pozadine nižu dugi samoglasnici, nose najlonke, a sve devojke nose cvetove kao da ih je neko upravo zaprosio il ih zaveštao za maturski bal). Sloboda sa kojom se ove devojke baškare u ovoj lepršavoj pop pelerini koju odozdo drže čvrsti žiponi vrcavog cinizma, feminizma, flerta i čikanja je jednom rečju neodoljiva.
Promukli, mada produkcijom i previše provetreni glas pevačice Elizabeth Z Berg unosi finu diverziju u uglačani okoliš koji stvara logopedski pop pratećih vokala (produženi samoglasnici, tapšanje, horsko dobacivanje ženskih glasova izlovanih kao u mjuziklima snimljenim spram bluskrina).  U ovoj se pelerini The Like okreću  elegantno kao u opremi za fizičko, nadomešćujući nam zgasle Pipettes.
Jer, za razliku od Pipeta, The Like se dinamičnije poigravaju pronađenom garderobom u maminom šifonjeru tako da u nema sumnje afektiranom naklonu za ples leži neko srce spremno da iskoči na prve taktove recimo pesme In The End ili Square One. Ove dve pesme kao da izvodi Rizo, predvodnica Pink dama iz Brilijantina (onda kada je niko ne vidi i kada svojom šik maramom sme da ubriše suzu). U igranju uloge, i presvlačenju haljinica, one se predaju, pa retro šmek gubi miris naftalina, jer obnavlja više emociju nego formu.
Ova zaigranost prepoznaje se u pesmama poput Catch Me If You Can, Don’t Make a Sound, možda najboljim pesmama na albumu.
Maznost i lenjost oličena u namernim filerima, polusnuždenim, gotovo karnevalskim pozama pevačica, iza kojih izbija iskrena čežnja za uzbuđenjem, pa naposletku i samo uzbuđenje čine da Release Me naprosto preraste svoju „foru“ - koncept četri mačke koje predu na usijanom i prezasićenom plotu muzičke industrije, razmrljane šminke, poput natopljenih lokvanja koji plutaju po naslovnici albuma kao usred punča na žurci za cice  iz romana Pišaćemo po vašim grobovima.
Tako da se može reći da su The Like na svom drugom albumu, pronašle idealnu ravnotežu između svog  princes krofnastog statusa, tetošenog od strane muzičkih časopisa, i žanrovskog usmerenja, kao rupicu na obrazu savršeno klasičnog lica, kad se nasmeje, ili nestašluk deteta koje se iskrada da pre svih gostiju brkne prstom u velelepnu rođendansku tortu, a onda se umije za slikanje.
 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.