M.A.X. - Moja priča
Danas, i to baš u rano jutro, što bi se reklo s prvim petlovima, obeležava se godišnjica akcije "Oluja" kojom je Hrvatska vojska vratila pod svoju vlast gro teritorije koja se godinama nalazila u okviru službeno nepriznate Republike Srpske Krajine. Sa istorijske tačke gledišta prošlo je premalo vremena da bi se postiglo neko unisonije mišljenje o ovom ratnom poduhvatu, ali neke stvari su kristalno jasne. "Oluja" predstavlja najveću hrvatsku vojnu pobedu ikad, i još jednu u nizu srpskih nacionalnih katastrofa, sa preko 250 hiljada izbeglih, koji su svoju životnu sreću potražili u Srbiji.
Dok su prve godine po okončanju "Oluje" prolazile u neukusnim proslavama s jedne i ništa manje prijatnom kukanju s druge strane Drine, ove godine beležimo uravnoteženije izveštaje ovim povodom. U srpskoj štampi se mogu pročitati ispovesti Krajišnika koji potvrđuju glavnu hrvatsku tezu o "zbegu hrvatskih Srba" nasuprot "etničkom čišćenju", dok hrvatske novine u uobičajeno detaljnom maniru koji prati sve domovinske napise ne propuštaju da navedu da je ova vojna akcija uprkos svojoj blistavosti u pogledu rešenja hrvatskog nacionalnog pitanja imala svoju krvavo-vatrenu senku u obliku ubijanja starih i nemoćnih civila, otimačini i paležu.
130 hiljada naoružanih Hrvata zbrisalo je oko 30 hiljada vojno sposobnih Krajišnika. Ovoj akciji su prethodili neki manji vojni uspesi vojske dr Franje Tuđmana, a nakon "Oluje" borbeni elan se prelio i u susednu Bosnu, u kome su udružene formacije Hrvata i Bošnjaka osvojile Bihać, kumujući padu Fikreta Abdića. Ove snage su stigle na samo 20 km od Banjaluke, koja bi, danas je sasvim sigurno pala, da nije bilo telefoniranja Hrvatima iz Vašingtona da stanu sa svojom akcijom, pošto je u dilu sa Rusima već dogovoreno da najveći grad Republike Srpske ne menja svog vlasnika. Uprkos ovom šlaufu, srpska katastrofa je bila potpuna. Pokušaćemo da odgovorimo zbog čega.
Prvi razlog je srpsko nejedinstvo. Miloševićevi pogledi su se razlikovali od onih prekodrinskih. Preko reke-kičme srpskog naroda verovalo se u tezu "stanja na terenu" te su svi, nemali napori bili usredsređeni na odbranu i osvajanje što većeg dela teritorije, koje bi međunarodna zajednica kad-tad prihvatila kao faktičko. Predsednik Srbije osim svog jugoslovenstva titoističkog tipa (čiji je produkt) nije imao čvršća ideološka uverenja, pa ga je nacionalni zanos brzo pustio pod žestokim pritiskom međunarodnih sankcija. Čak i u vreme najvećih vojnih uspeha srpske strane, Miloševiću nije padalo na pamet da prizna ni RSK ni RS, već mu je više bilo stalo do čuvanja svog atara, po bilo koju cenu, što se apsolutno uklapa u maršalov pragmatizam lelujanja na sve strane zarad održanja sopstvene bezgranične moći. Naravno, on je, kad god je mogao, uticao na svoje ratobornije sunarodnike (instaliranje Martića, embargo na Drini), pokušavajući da utiče na donošenja odluka koje bi mu išle na ruku, a koje su, sad je lako biti general posle bitke, bile na štetu Srba iz Bosne i Hrvatske. Naoko komplikovana, jednačina je bila prosta: Milošević je bio talac sveta, a Krajišnici i Bosanski Srbi njegovi taoci, što govori o bezizlazu njihove situacije - uprkos određenoj vojnoj spremnosti i obučenosti.
Iz ove pukotine izbijala je nemogućnost bilo kakve ideološke homogenizacije korpusa srpskog naroda. Najlakše bi to bilo reći na ovaj način: Milošević je, prvo i jedino, bio Jugosloven. Ograničen Srbijom, u kojoj je od svih zaraćenih strana na Balkanu statistički gledano bilo najmanje spremnosti da se puškom brane ideje, Milošević nije imao previše manevarskog prostora. Usput je "zaboravio" da formuliše ijednu artikulisanu ideju vrednu gubitaka života koja se pod pritiskom događanja izvitoperila u komercijalni patriotizam i slične dementne forme pseudo-nacionalne svesti. Zbog toga je i prihvatio mig iz Vašingtona da pusti niz vodu svoje sunarodnike kako bi njegova država bila ostavljena na miru.
Sličnom logikom vodio se i Tuđman kada je 1994. godine sa Izetbegovićem potpisao Vašingtonski sporazum o Federaciji Bošnjaka i bosanskih Hrvata, čime su herceg-bosanske secesionističke težnje stavljene ad akta. Iako je po brojnim nepotvrđenim svedočanstvima želeo deo Bosne za sebe, Tuđman je pre svega želeo potpunu kontrolu nad svojom državom, čija je petina bila pod vlašću pobunjenih Srba. Žrtvujući Bosnu (u kojoj ionako nije imao previše šanse), dobio je Hrvatsku - njenu fantastično veliku vojsku podučavali su penzionisani američki generali iz privatne vojne službe MPRI. I sam penzionisani general JNA, i nešto kasnije istoričar i disident, Tuđman je želeo da vojnim sredstvima što pre svoju diplomatsku koncesiju unovči na terenu. Ideološki on nije imao problem kao njegov kolega iz Srbije, zato što je dosta pažnje posvetio tom delu političke prakse - kako u teorijskom, tako i u praktičnom pogledu. Uspevši da na tom planu homogenizuje hrvatski narod, Tuđman je zaslužio oreol oca nacije.
Iz navedenih razloga, jasno je zbog čega su dva balkanska predsednika, uprkos sličnoj strategiji, bili u dijametralno različitim pozicijama u Dejtonu. Tuđman nije imao oko čega da se cenjka jer je svoj glavni cilj ostvario, dok je Milošević morao da pilićari oko Bosne kako bi mu ostavili Kosovo na miru i malo popustili ekonomsku omču koja mu je tri godine bila za vratom. Kako se nezvanično zna, ostavljanje pitanja južne srpske pokrajine po strani u Ohaju, bio je preduslov da sa prvi Srbin u tom trenutku i pojavi za pregovoračkim stolom. Amerikanci su izašli u susret tom zahtevu, ne želeći da prokockaju odličnu priliku da svim ostalim igračima na globalnoj sceni pokažu da su oni ti koji se za sve i dalje pitaju i da se bez njih ništa održivo ne može postići, čak ni u samoj Evropi. Tu se negde i krije razlog neuspeha svih, bezbrojnih, evropskih mirotvornih inicijativa.
Naravno, nije prošlo puno vremena od Dejtona a da je Kosovo izvučeno iznad tepiha u radikalizovanom OVK obliku, dok je nekada zastrašujuća srpska mašinerija "preko noći" postala predmet sprdnje i omalovažavanja. Raspad Jugoslavije je ušao u novu fazu, onu u kojoj se i dalje nalazi - fazi raspadanja Srbije. Bilo kako bilo, srpska diplomatija po tom pitanju i dalje se klimavo drži za amanet Miloševićeve diplomatije - rezoluciju 1244. Uprkos gorkom ukusu u ustima koji današnji dan sam po sebi ostavlja, iz istorije, na koju se toliko pozivamo, mora nešto i da se nauči, kako bi se u budućnosti predupredile slične stvari. Pod uslovom da u međuvremenu od nas nešto preostane.
Generacija bez budućnosti - Plemena
Постови
15 коментара:
Pogledaj ovaj tekst iz hrvatske štampe: http://www.nacional.hr/clanak/53359/josip-boljkovac-hrvatska-je-prva-napala-srbe
Prijatno sam iznenađena da i ovako nešto uopšte objavljuju jer je obično ovih dana, svake godine, prava euforija kod njih - oslobodioci, pih! Koje licemerje!
verujem da bi et imala štošta da kaže na ovu temu kao neko ko ima informacije iz prve ruke i na svojoj koži je osetio sve to.
mene zanima koje su pouke koje ti misliš da bi trebalo izvuči?
po meni su dve osnovne:
1. ne pružati se preko gubera, jer onda vrlo lako izgubiš i sam guber.. a to smo uglavnom radili u XX veku.
npr.
meni je ideja da Knin ili Karlovac ikada mogu biti u Srbiji još tada bila sumanuta i ničim utemljena.
2. ne kurčiti se ako nemaš sa čim, ali ako već mečka zakuca na vrata pokazati zube, bez obzira što je neka budala, "ludi Mika", iz plemena prizvala.
npr.
27. mart nam nikako nije bio potreban, ali kad smo već najebali zbog budala, časno je bilo pružiti otpor. i ne samo časno, iako se danas te stvari vrlo rado relativizuju, mislim da je bilo i pametno. zanimljivo je da jedan DSS koji danas na sav glas dreči o okupaciji, veliča Nedića (a pojedine frakcije i Ljotića samo to ne smeju javno da kažu)
i da.
prekodrinski srbi u II svetskom ratu nazalost nisu ni imali drugi izbor sem da pruze otpor.
Nekima ni onda ništa nije grmilo. Dobro je biti gluv, a još bolje slijep. Hendikep je prednost.
tu boljkovčevu izjavu je politika prenela. gojko šušak je jedna od najinteresantnijih ličnosti koje su ovi ratovi iznedrili, eno ima njegova bista na trgu u širokom brijegu.
što se tiče pouka borise koja sam ja izvukao, glavna je vezana za fatalnu grešku stvaranja jugoslavije koja može da se uklopi u tvoje prostiranje preko gubera. u jugoslovenstvu je srpstvo likvidirano, a sva naknadna srpstva izvučena iz jugoslovenstva su imala tragičan učinak po samu srbiju, prevashodno zato što mislim da je jugoslovenstvo u bilo kom svom vidu tragično. u tom smislu se može dosta naučiti iz ruskog držanja posle 1991, ili turskog ponašanja u XX veku. mi smo jednostavno pokušali da progutamo ono što nismo mogli da svarimo, što je na kraju nas same progutalo.
teško mi je da se odredim prema nediću, na sličan način na koji mi je teško da se odredim prema urošu mišiću, npr. ima elemenata i za jedno i za drugo stanovište, pa kuliram sve one koji imaju jaka neprečišćena stanovišta po ovim pitanjima, jer ona nisu nimalo jednostavna. ono što mi je najinteresantnije je da je nedić sprovodio politiku izbegavanja ljudskih žrtava na način kake se to čini od 2000. naovamo. u tom smislu, nedić je prvi NGOovac. xD nažalost, vajni partizani nisu imali tih obzira, eno mi je moja šumadija pa kad bacim pogled na šumarice dovoljno mi je da shvatim koliko je ta emancipatorska partizanska politika bila neosetljiva za puki ljudski život. tako da ne mislim da se radi o "veličanju", već o "rehabiliticiji". i ako nisam pozvan da pričam o "rehabilitaciji" nedića, koji, mora se uzeti u obzir, nije bio kolaboracionista ranga jednog petena ili kvislinga, takve inicijative ne smatram suštinski lošim tj. ne osećam se ugroženim zbog njih (ljotića niko, ni tad ni sad, sa dva grama mozga ne shvata ozbiljno, čovek je imao podršku na nivou statističke greške), pogotovo kad se osvrnem na bilans koji je za sobom ostavila petokraka. pritom ti sve ovo pričam kao neko kome je marksizam veoma blizak način rezonovanja, ali avaj, titoizam nije jer je ono što ti (i ja s tobom) vidiš kao manu - kurčenje bez pokrića. ti su krediti sa kamatom stigli na naplatu tokom devedesetih i tek ćemo da ih plaćamo.
dakle, nesumnjivo da je nedić sarađivao sa okupatorima, ali ne mislim ni da su partizani bili oslobodioci - takvi ne zavode teror nad stanovništvom niti otimaju od njega. ako se o ovome ne slažemo, složićemo se da je suviše ljudi u XX veku ginulo uzalud, i da je vrhunska mudrost kulirati ratove, što je jedina istinska utopija na balkanu.
da kažem još nešto u vezi s boljkovcem: bio sam u borovu pre tri godine. više nije selo, postalo je opština, vijori se srpska zastava na njenoj zgradi. u lokalnoj kafani se "namjeran lom plaća 50 kuna", lovački gulaš je fantastičan i gleda se slagalica uprkos ne baš sjajnoj slici. po onome što sam mogao da čujem od meštana rat tamo i dalje traje, drugim, mirnodopskim sredstvima.
bravo za tekst.
ty, sir!
da, na jugoslaviju sam i mislio kao na jedno od prostiranja preko gubera.
što se nedića tiče, možemo ti i ja da šapnemo na uvo jedan drugom da je neko eto i to morao da odradi i utome da se složimo, ali takvi ljudi se ne rehabilituju. ovo zvuči licemerno, ali jednostavno tako rade ozbiljni narodi. javno ga pljuni, a posle mu krišom zapali sveću.
partizani nisu bili jedini pokret otpora u srbiji...
lično smatram da su večina partizana i četnika bili pošteni rodoljubi 41., posle se to izrodilo u nacionalnu tragediju.
sad drugi svetski rat je jako kompleksna tema, naročito ako se dotaknemo naših preko drine i u crnoj gori, a tamo su se stvari i odlučivale.
i cela ta priča u XX veku je usko povezana sa našom prekodrinskom braćom.
nismo uspevali da im pomognemo, ponekad smo ih i sami gurali u pogibelj, mi sa ove strane smo najebavali zbog njih i zajedno sa njima. u ostalom i jugoslaviju smo stvarali da bi mogli da se ujedinimo sa njima pre svega, drugačije nam nije bilo dozvoljeno. a znaš kako se završava "buna protiv dahija":
Kad je Đorđe Srbijom zavlad'o,
I Srbiju krstom prekrstio,;
I svojijem krilom zakrilio
Od Vidina pak do vode Drine,
Od Kosova te do Biograda,
'Vako Đorđe Drini govorio:
"Drina vodo! plemenita međo;
"Izmeđ' Bosne i izmeđ' Srbije!
"Naskoro će i to vreme doći,
"Kada ću ja i tebeka preći
"I čestitu Bosnu polaziti."
da se razumemo, nisam od onih koji ih okrivljuju za sva zla koja su nas zadesila, naprotiv, gadim se takvih priča (uostalom žena mi je odande). samo konstatujem da smo svi zajedno ispušili.
ma sad bi razvezao, o svakoj od ovi načetih tema, ali me smara da kuckam a i kasno je :)
možda jednom uz neko pivo...
heh, pa kako je tuđman, između ostalog, pomirio hrvate? tako što je rehabilitovao ustaše (ovde nipošto ne upadam u zamku ustašizacije čitavog hrvatskog naroda, u čemu su se mnogi "rodoljubi" zaglavili, pa svoju ljubav prema srbiji mere mržnjom prema hrvatskoj). mali narodi nemaju mogućnost deljenja unutar sebe a da to ne ostavi posledice. zbog toga su, pretpostavljam, srbi veliki narod :) (ovo je jetka šala)
i ako pogledaš, uz izuzetak pomenutih francuza i norvežana, svuda je taj kolaboracionizam ublažavan do neprepoznatljivosti, a bogami u nekim zemljama eu, npr. u baltičkim državama, ti likovi, fašisti (što, koliko mi je poznato, nedić nije bio) se slave kao nacionalni heroji. dakle, više se relativizuje čitava priča nego što se neko nje drži (to su ostavili nama).
a srbiju treba da grize savest za ono što (ni)je uradila za prekodrinsku braću u poslednjoj deceniji xx veka, ali kad se pogleda sa strane, pitanje je koliko im se moglo pomoći. ono što mene zgražava je činjenica da nalećem na razne sunarodnike iz bosne i hrvatske koji su ovde potražili sreću a iz sve snage pljuju po srbiji, dele neke civilizacijske lekcije itd. srećom, ima i onih drugih, mada moram priznati da primećujem da je njihova ljubav prema srbiji katkad izrazito fundamentalistički obojena.
Znaš šta, sada bih već uveliko morao da se potrudim da ne ostavim komentar koji ne bi bio previše zajedljiv. A i mora da se spava.
da l' na moj il' na račun onoga što sam pisao?
Nije toliko problem kad kroz istoriju pravimo greske, koliki je problem kad se i decenijama (vekovima?) kasnije ponosimo, te predstavljamo kako nekakve mudre odluke i casna delanja.
S tim u vezi, ne dotakoste ste Prvog svetskog. :D
htedoh da da ti odgovorim dužim komentarom onako...iskreno, ali mi ovaj komentar iznad (potpisnik: nečitko naapiana galaksija, šta li je) ubi svaku želju.
uživajte.
i nemojte se ponositi. to nikako!
budite "mudri i promišljeni" to se u ostalom od vas i očekuje.
lolwut?
Постави коментар