Naslov novog albuma Beograđanina Miloša Trifunovića šaljiva je autrefleksija autora na svoj dosadašnji opus. Kao član bendova Horkestar, Čelik promet i Grupa kao takva,Ex>Misha je do sada izbacio nekoliko low-budget izdanja, te nije nepoznat pomnim pratiocima zbivanja na krhotinama nečega što bi trebalo da predstavlja obrise domaće scene.
Neupućeni u razuđene vrleti prestoničkog NGO-roka (izraz koji više objašnjava zatvorenu samodovoljnost nekoliko desetina gradskih muzičara i njihove publike (znaš me-znam te), nego što ima politički podtekst, mada naravno ima i toga), u najvećoj meri su prespavali ovog autora, budući da se do sad nisu osetili pozvanim na intimističku zabavu, a ruku na srce, malo je onih koji su voljni da medijskim putem šalju pozivnice. Trifunović svojom nepretencioznošću u najvećoj meri ruši ustaljeni red stvari po kome je veliki deo domaćih indie napora obično gubljenje vremena. Najkraće rečeno, ova muzika zaslužuje svoju slušalačku publiku, nesumnjivo širu od one koja je trenutno registrovana.
Demokratizacijom muzičke i snimateljske opreme, postalo je suludo lako da se dođe do ranije nezamislive ekonomizacije procesa snimanja izdanja. Na izvorištima pop kulture poslednjih godina vlada poseban entuzijazam za ovakav zvuk, nastao mahom u spavaćim sobama i terminološki opisan zbirnom imenicom lo-fi (i malim milionom srodnih žanrova). Grleći iz nužde estetiku ovog tipa, Ex>Misha inicijalne tehničke "nedostatke" preokreće u aksiološku prednost.
Vešto manevrišući sa oba kraka svog identiteta - nazovimo ih "rock" i "electro", beogradski kantautor pravi začuđujuće komforan prostor za svoje male i nepretenciozne, svakodnevne priče. Druga prepoznata linija podele kreće se osom pop-eksperimentalno i na tom mestu se locira fini paradoks - u trenucima kada u potpunosti grli pop format, Ex>Misha zvuči najeksperimentalnije. Procena je da bi daljim razvijanjem uočene teatralnosti, sveukupni muzički efekat bio još jače izražen. U tom procesu bi verovatno nestali i momenti u kojima je eksperiment sam sebi cilj, ali njih, srećom, ni na ovoj ploči nema previše.
Neupućeni u razuđene vrleti prestoničkog NGO-roka (izraz koji više objašnjava zatvorenu samodovoljnost nekoliko desetina gradskih muzičara i njihove publike (znaš me-znam te), nego što ima politički podtekst, mada naravno ima i toga), u najvećoj meri su prespavali ovog autora, budući da se do sad nisu osetili pozvanim na intimističku zabavu, a ruku na srce, malo je onih koji su voljni da medijskim putem šalju pozivnice. Trifunović svojom nepretencioznošću u najvećoj meri ruši ustaljeni red stvari po kome je veliki deo domaćih indie napora obično gubljenje vremena. Najkraće rečeno, ova muzika zaslužuje svoju slušalačku publiku, nesumnjivo širu od one koja je trenutno registrovana.
Demokratizacijom muzičke i snimateljske opreme, postalo je suludo lako da se dođe do ranije nezamislive ekonomizacije procesa snimanja izdanja. Na izvorištima pop kulture poslednjih godina vlada poseban entuzijazam za ovakav zvuk, nastao mahom u spavaćim sobama i terminološki opisan zbirnom imenicom lo-fi (i malim milionom srodnih žanrova). Grleći iz nužde estetiku ovog tipa, Ex>Misha inicijalne tehničke "nedostatke" preokreće u aksiološku prednost.
Vešto manevrišući sa oba kraka svog identiteta - nazovimo ih "rock" i "electro", beogradski kantautor pravi začuđujuće komforan prostor za svoje male i nepretenciozne, svakodnevne priče. Druga prepoznata linija podele kreće se osom pop-eksperimentalno i na tom mestu se locira fini paradoks - u trenucima kada u potpunosti grli pop format, Ex>Misha zvuči najeksperimentalnije. Procena je da bi daljim razvijanjem uočene teatralnosti, sveukupni muzički efekat bio još jače izražen. U tom procesu bi verovatno nestali i momenti u kojima je eksperiment sam sebi cilj, ali njih, srećom, ni na ovoj ploči nema previše.
If You Don't Know Me By Now je fino upakovana, konzistentna ploča koja čitavim svojim tokom drži uspostavljeni standard izvođenja. Tekstualno raspolućena na srpski i engleski deo, ona glasom koji pomalo podseća na Tišmin jače odzvanja kada se služi maternjim jezikom, ispovedajući familijarne priče o pranju sudova i fobijama koje proizvode "prijatelji". Ukoliko osećate potrebu za pristojnom dozom pop-alternativnosti, ovaj album može biti odličan izbor, i ne samo zbog toga što ništa ne košta.
2 коментара:
U kancelariji Paznje vredne rekordsa nastupilo je slavlje povodom ove recenzije. Pozdrav!
zzz ;)
Постави коментар