Elektro Guzzi - S/T (Macro)

Prvenac bečkog sastava Elektro Guzzi, mora se pre svega istaći, je neizmerno važno izdanje. Žmarci prijatno golicaju telo pri pomisli u kojoj meri ovaj album spičkava u paramparčad konvencionalna gledišta vezana za elektronsku muziku.

Tri lika iz Dortmunda, na privremenom radu u prestonici Austrije, pojačana producentom Patrickom Pulsingerom iznikli su sa lokalne eksperimentalne scene sa željom da uz pomoć basa, gitare i bubnja zasviraju techno muziku. Dugo su bili zaključani u prostoriji za vežbanje, odlučivši da izađu na svetlo dana (ili tamu noći) tek kada su bili potpuno spremni, strahovito usvirani, toliko da slušanjem njihovog debija uopšte nema naznake da bi TO neko mogao da svira.

Kada video snimci razveju i poslednje sumnje, lice biva preplavljeno širokim osmehom zbog ko-zna-koje umetničke packe na čelenke zadrtosti i uskogrudosti. Smešno je, i to veoma, pomisliti na domaće "poznavaoce" koji preziru tehno jer to "nije odsvirana muzika", "ne može uživo", "nema dušu", i tome slične malograđanštinom zapahnute moralističke bukvice kojima je rok trajanja istekao još u drugoj polovini prošlog veka. S druge strane, elektro fanovi, cupkajući uz švapske Bečlije konačno mogu da, posle ko zna koliko godina repeticije i štancovanih lutanja u klupskom mraku, kažu da slušaju nešto što može biti "muzika budućnosti" (koji pretenciozan pojam).

Čini se da bend u svojoj svirci nije usmeren ka anticipaciji predstojećih dana i godina, koliko umetničkim porivom da stvori delo unutrašnje harizme dovoljno jake da kvalitetom odoleva oštrom zubu vremena. S toga, familijarni kraut nanosi i elektro tragovi grupe Kraftwerk na ovoj ploči nisu preterano iznenađenje, već solidna osnova na koju se lepe kurentni dub, house i techno organikumi., ne previše daleko od onoga što je radila Sila na početku svog koncertnog bivstvovanja po Beogradu krajem prethodne decenije. Krajnji rezultat je jedna velelepna svemirska vožnja koja se nekima može učiniti preduga, ali je u ovim ušima fino dozirana za seriozniju slušalačku obradu.

U daljini se čula eksplozija - jedan veliki mit je pao, povukavši za sobom svoje brojne sastavne delove, fusnote i "zdravorazumske" prilepke. Nesumnjivo dobra vest, koja se k'o što izreka kaže, daleko čuje. Do mene je stigla posredstvom "kolege" (može i bez znakova navoda, ne poznajem lično čoveka) Damira Plićanića.