Holly Miranda - The Magician's Private Library (XL Records, 2010)

Evo ovog albuma koji je do mene dolazio u talasima. Zapljusne te s nečijeg zvučnika, u nekom klubu, pa te još malo ćušne kad nađeš da je i na tvom mp3-ju, jer ti je neko dodao (ostalo malo mesta da se sreže još nešto što je “relativno ok”). To su te songvrajterke, ko pečeno kestenje što tiho tinja po ulicama, pa ako ga i pregrizeš neće ništa da ti bude. A, onda te strefi, jer se usred dana setiš te jedne pesme koju odande baš voliš, iz tog bezazlenog kestenja, zatrpanog piljevinom nekog ličnog buncanja, mrndžanja uz gitaru i klavir. I baš ti ništa drugo s tog bezimenog albuma ne treba sem te jedne pesme, a ne možeš da je nađeš u slušalicama, ni kod kuće na kompu. Pa skineš ponovo, izguglaš, pitaš, sve zbog te jedne pesme. I sve najednom liči na ono doba kad si išao pred SKC da kupiš kasetu zbog pesme što si je čuo preko radija. I da se ubiješ, a nje nema! Samo da bi shvatio da si imao taj album na kompu, al nekako drugačije zabeleženo, skraćeno, itd. Eto, neke ploče imaju takvu sudbinu. Neko bi rekao da je ta sudbina loša, a nije. Ona je u stvari sasvim dobra. Meni se ta pesma Holly Mirande urezala u mozak kao neka bože me sačuvaj nužda. A tu pesmu navraga valjda bira svaki dremljivi DJ koji želi da preko udaljene mase baci lepljivu mrežu i privuče je bliže šanku, uveže je u neki polumrdajući, polubudni čvor. A, pesma divna! Je li to lepo em korisno?
Pa ću od nje i da počnem. Tačno na pola albuma, zapravo pun mesec ove noćne ploče predstavlja numera Slow Burn Treason. Otpevana u pola glasa, ispod kapuljače koju okružuju monumentalni zvuci klavira koji oponašaju korake, ova pesma podseća na gotik numere Shakespeare’s Sisters, ali bez tuša koji bi u nekom trenutku raspirio kresnute varnice, zadigo suknju, već onako, kako i sam naslov kaže, sporo sagorevajući sve što u tom trenutku imate u želucu. I želudac i ceo taj dan koji se izeo.
Kad se sluša dalje nabasa se na ne toliko vitalne komade poput otvarajuće Forest green…, ili one što liči na muziku iz muzičke kutije, sa taktom plastičnog pingvina koji motorički klati kapke usnulog deteta, Everytime I go to sleep. Ali, sa druge strane, ima tih numerica poput uvrnute Joints. To je suvo prebiranje po noćnim svetlima, kršenje onih pipaka na troli kod Dušanovca, melanholični flert sa onim udaljenim zgradama kojima nikad niste prišli da vidite poštanske sandučiće a zamišljate da tamo živi neko ko sa vama deli ceo taj grad, ko sa vama tako usred noći deli komadiće opore pogače. Pršte tom pesmom gradske magistrale, osvetljeni mostovi i sve one slike grada koje volite da vidite kada niste u njima, onako sa strane, kao korisnik nekog čudnog noćnog četa sa antenama i trolama, pešačkim prelazima, zamrlim pijacama i usnulim kerovima. Kad se pripali dalje, dođu savršeni Waves, umivanje hladnom vodom nalik čišćenju tastature, drenaža između svakog slova, tako da kad spustite prste, između njih samo neka gorka, poslednja istina poteče u veče.
Holly Miranda kaže da je baš želela da ispita to polje koje je Danilo Kiš u jednoj svojoj priči hteo da uvati na delu – trenutak kada padamo u san (nije pomenula Kiša, al to mu je taj bedak). I ono klatno na kom se batrgao Laza Kostić. I stvarno, dok se sluša ova ploča, čovek se zapita je li istina ono veliko gornje ili ono malo donje što nam gaće drži. Što kaže, Holly Miranda: “And, in between there’s always someone, they don’t get you, but you reach out and smile”.
I kao što je nemoguće setiti se trenutka kada zaspiš, tako je nemoguće odvojiti, izuzev u slučaju onog punog meseca, kada ste, prateći Mirandin sveti glas, prešli iz stanja fine dremljivosti u stanje dosade, što je jedina mana albuma. Al, tad već svane, pa koga boli uvce.
Al, nema sumnje, postoji nešto neophodno u tom albumu ko ono jutarnje mleko kad ga izjutra kupiš makar ti i ne trebalo, nego onako napamet.