четвртак, 26. август 2010.

Ne dam vam kese


Pre neki dan sam nabasala na vest da će u Vranju, od septembra, skroz da ukinu plastične kese. Tako će, kako prenose, Vranje biti prvi kesafree grad u Srbiji! Protiv onih koji se ne pridržavaju zabrane upotrebe plastičnih kesa, komunalna policija primenjivaće kaznene mere od januara iduće godine, kaže se u toj objavi. A, ovo je tek početak, molim lepo!
Mene, istina je, kese nerviraju. Ako su poluprazne, landaraju, ako su pune, usecaju se u ruke. Jedino za šta su dobre je da ih posle iskoristiš za đubre, ali one Maxijeve su toliko slabušne da, čim iz njih istovariš šta si doneo, možeš da ih baciš. Pa onda treba paziti da pikavac ne zapali tolko kesa u kanti za đubre. Šušte i nekako se svuda skupljaju. Šta god da kupiš, makar bio i najmanji prcvonjak, tutnu ti u kesu, pa je još zadrže u ruci, da ti u kesu ubace i račun. I tako imaš i kesa i papira, a sve što si kupio se nekako brzo potroši i ti ostaneš međ tim kesama i računima ko posle nekog tužnog vašara.
I stalno je sa tim kesama bio neki problem. Uvek me nervirala ona hijerarhija na kasama, gde ti kao pakuju stvari u te tanke kese, a ako hoćeš deblju kesu sa ručkama, treba da je kupiš. Moja majka je uvek, kad su to izmislili, obožavala da kupi kesu. Nekako joj je uvek bitno da ima tu jednu deblju kesu u torbi. Ta njena opsesija kesama me jedno vreme izluđivala. Kad god se krene na ekskurziju ili na selo, ona izvuče čitav tabak novih novcijatih kesa i zgura mi ih u torbu, kao zlu ne trebalo. Ko da ću povraćati usput sve vreme. Pa, onda kesa za prljav veš, pa kesa za kesu za prljav veš. Pa, kesa za čist veš i kesa za mokar veš. I tome nikad nema kraja s tim kesama! Sad mi je malo krivo što kao ukidaju te plastične kese, pa će verovatno da uvedu one papirne koje valjda ne mogu da budu takav fetiš ko plastične. Krivo mi baš.    
Moja majka inače opsesivno skuplja i po ormarima pohranjuje, pored kesa, i kutije, kutijice, i sve moguće ambalaže. Skladišti taj prazni prostor po fijokama i policama, sortira ga po vrstama – papirne, a plastificirane sa kanap ručkama, kese iz supermarketa (deblje i tanje), ukrasne kese i kesice (samo ako se pažljivo odstrani selotejp), one za vino, kesice iz apoteke... Počasno mesto su uvek imale velike, lepe kese iz butika i kutije od cipela i čizama.
Pažljivo očišćene od prethodnih mirisa i ukusa, ove rupe su presavijene ležale, spremne da prihvate svaki novi sadržaj i teret. Međutim, brzina i nervoza sa kojom majka prepakuje stvari, gledajući da sadržaj uvek potisne, vakumira, uvek mi je bio čudan. Kao da to skladištenje nije iz praktičnih razloga – da, kad ti kesa čista zatreba, da nešto u nju staviš, imaš na dohvat ruke. Nekako je akcenat uvek na tome da se kese oslobode. Čuvanje praznog prostora je bitnije od bilo kakve njegove kasnije upotrebe.  To me jako nerviralo. Delovalo mi je da me uvek nešto prepakuje, presavija, izoluje sa svih strana. Da može čovek lakše glavu da ponese, da je prepakuje, i za to bi se našla manja ambalaža. Jer onaj prostor na ramenima može za nešto da zatreba.
U prodavnici, za kasom, na dve pune uzima se po deset praznih, kao za neki svaki slučaj, da se usput lakše ponese ono prazno, uz ono puno. A, to prazno je tolko teško da treba deset kesa.
Tamo gde druge žene vide prstenje od zlata, moja mama uvek prvo vidi divno izrađenu kutijicu i, posebno, sjajnu kesicu u koju kutijicu pakuju.
Posebno mesto u hijerarhiji ambalaža, zauzima ona za jaja. Ništa mamu toliko ne ražalosti kad ima jaja, a mora da ih pakuje u nešto što nije ona izreckana kutija za jaja.To je čist amaterizam prenošenja! Potpuno neozbiljno. Zatim, o slavama, na zvona za torte i na ćase i kutije, upisuju se imena, ne da se zna šta je ko doneo (mada, ok, i to), nego, čini mi se, više da se zna kome treba vratiti opranu ćasu, ispražnjenu kutiju, makar bila ambalaža od davno pojedenog sladoleda. Eto, sve to iz onog vremena, kad se više prenosilo, nego kupovalo, kad se kajmak nalazio u kutiji za sladoled, a sladoleda nigde!
A, najviše od svega, nervira moju majku kad se malo nekog sadržaja duže vreme zadržava u nekoj plastičnoj posudici i tako je ta ušljiva smesa sprečava da oslobodi taj prostor! Nego se onako malo nečega šepuri na onoliko slobodnog mesta.
I zašto sada ukidati te kese? U čemu će, eto, samo se to pitam, u čemu ćemo da nosimo taj silni prazni prostor, prljav veš, čist veš, da sortiramo gaće, maramice, sapune?
A, bez kese, čime će majka detetu da pokaže da je ona jedina brana između njega i ostatka zlog, nesortiranog, razasutog i mrljavog sveta? Poljupcem neće sigurno. Ne dajmo kese!

4 коментара:

Đorđe Kalijadis је рекао...

Bravo! Samo retki umeju od takve sitnice da naprave dobru i zanimljivu priču.

spidloris је рекао...

Pre otprilike dva meseca, dok sam pakovao namirnice kupljene u prodavnici, devojka iza mene primetila je, s izvesnim prekorom, da sam sve ono sto je moglo da stane u jednu kesu rasporedio u dve, a da katastrofa bude veca, uzeo sam i dodatnu praznu kesu. Mislim se, kako da joj objasnim da su mi dve potrebne radi ravnoteze na biciklu, da je treca tu ako mi padne lanac, i da ih uopste ne bacam, vec ih sve cuvam (znate one lutke cije se telo puni kesama). Kako je bila velika vrucina i nije mi bilo do razgovora, resio sam da odgovorim nesto tipa, moja stvar, i ostavim je u uverenju da sam glavni krivac za tekucu ekolosku katastrofu.

Milja Lukic. Tu i tamo је рекао...

Uh, Kristina, sa mnom je obrnut slučaj - volim cegere, pa ako su još od platna... Ne samo zbog ekologije nego onako... lepše mi odvajkada, bolje, a tek posle se u moju svest uključila i ekologija.
Iako se trudim da se kesa maksimalno oslobodim, imam utisak da nikad neću, kao da me planski napadaju, rešene da zauzmu geostratešku formaciju kod mene u stanu i brane taj položaj po svaku cenu, pa što ih više trošim, sve ih više ima. Čak me i u prodavnici nervira kad mi jednu stvarčicu stave u jednu kesu, a drugu u drugu i krenem kući sa stotinak stvari u ruci, umesto lepo da sve stave u jednu kesu. Hleb je izuzetak.
Inače, priča ti je za 5+ (objektivno, samo 5 zbog fiJoke umesto fioke, ali ću da zažmurim na jedno oko)! Bravo, Kristina, majstore!

nasdvoje је рекао...

jeste, kese uvek napadaju :)
eto, spidlorise, primera kako kese doprinose ravnotezi koja ne mora da bude ekoloska :)

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.