Paranojom do zdravlja

Nedavno sam, posle dve godine pauze, išla kod ginekologa. Najgori deo je što satima čekate spram plakata na kojima su ispisane ove stvari: Srbija je zemlja sa najvećim brojem registrovanih oboljenja raka grlića materice u Evropi, pregledajte svoje grudi sami, i čim primetite (pa tu ide niz ispupčenja, udubljenja, ranica, bolova i slično) javite se lekaru, zatim javljajte se redovno svom ginekologu (pa idu procenti kolika je mogućnost izlečenja ako se javite „na vreme“ svom lekaru), zatim redovno, kada se tuširate, opipajte svoje dojke. Insistira se, na tim plakatima, da su to trenuci koji su samo tvoji – pod tušem, recimo – samo ti i tvoja provera. Na slikama, žene ko lokvanji, rukama stežu mišice ko da im je hladno, skupile kolena ko da ih je ceo svet zaboravio. Vlažne im oči ko kod one Jesenjinove keruše, iznad njih neka stilizovana kap vode, kao zdravlje, a meni se čini da će, ako je samo ta kapljica takne da joj pukne lobanja. Na plakatima je to sa zdravljem prikazano nekako dvosmisleno: kao da je to zdravlje neka strogo omeđena zona, te da moraš biti zdrav i pre nego što si tako strogo zdrav. A mene brine, jer mi se čini da je nemoguće biti toliko zdrav i siguran, volela bih da je sve to nekako, ne znam, tolerantnije postavljeno. Užasno mi dođe da ustanem sa stolice, ko u mjuziklu, da krenem da pevam i da povedem sve one žene napolje, da se maknemo ispod te lupe i tih džempera od angore i ispod te kapi vode što nam se natakarila na vratove. Ta me ranjivost neka na zodovima ubija u pojam.
Al, sedite vi tako, onim ženama oko vas već porasle dlake i zubi, napadaju se i glođu, svaka druga tvrdi da je u drugom mesecu, da ima dete u jaslicama, da nije fer što se knjižice za popodnevnu smenu predaju preko muževa i sinova, od 10 ujutro, kad lepo piše da se predaju u pola jedan. Jedna se nalaktila na šalter, baš neće da se makne i strogim upitnim pogledom ispraća svakoga ko je došao pre nje, ko se usudio da se ispreči između nje i njenog deteta u jaslicama. Više puta ponavlja: I šta čovek da radi ako se stvarno razboli? Tamo na klupi sedi jedna povranela, skoro se vratila s mora, sunce, muzika i noćni život su protutnjali i sad oće potvrdu da je sve tu dole ok, a tamo ispod prozora par onih s menopauzama – rešavaju ukrštenice, izlaze da puše, jedna je čak dovukla muža i svako malo ga ćušne i ponavlja kako je baksuščina. Žene, žene i žene. Muka mi je od toga što sedim sa njima. Evo, jedna se natakarila mojoj sestri na vrat, priča sve odreda: gde radi, šta jede, kako vežba, pita je od čega su joj ranice na usnama, gde je kupila papuče i kada će već jednom da dođe na red. Trudnice se skupljaju, u njima vidimo neprijatelje, jer one imaju pravo da uđu preko reda. I one s jaslicama pokušavaju da se umuvaju, imaju samo neke papire, potvrde. Zapravo, dok slušam, čini mi se da su svi došli zarad neke papirologije – već su pregledane, ultraozvučene, sad samo treba potpis, recept. Onda nailazi ciganski par – on priča, ona ćuti. Sestra koja je malopre rekla drugoj sestri da ide u penziju, i nek se svi oni snalaze dalje sami kako umeju bez nje (nama svima rastu rogovi, miomi nas već napadaju, imam utisak kao da sestra napušta brod koji tone, dođe mi da kleknem i zamolim je da ostane samo još malo), izdere se na cigu glasom najstrašnije histerije: Umukni, nju pitam! Zatim drekne ka ženi: Zašto ti nije overena knjižica! Dere se zaista. Ono dvoje ćute, gledaju se ko rođaci iz Mućki, imaš utisak da su hteli da smute zdravlje, da prevare neku gadnu bolest, a sad su uhvaćeni da varaju. I sikter. Odoše oni, sve nas je manje, trudnice se izređaše, pa i one samo sa papirima. Kad uđe neko muško da preda za mamu, sestru, zavidim mu na blaženom neznanju i zamišljam kako se posle vraća svom pivu, igricama, čemu god, i pravim se malo da sam i ja tu za nekog drugog. Šta fali.
Koleginica nedavno napipala nešto dok se tuširala – ispupčenje, udubljenje, kvržica. Bili joj radnici u stanu, muž bio na poslu. Ona izletela onako samo s peškirom i sve ih odreda naterala da je ispipaju. Nije bilo ništa, sva sreća. Nekad, a često mi se vraća ta priča kojoj smo se smejali (s olakšanjem), pomislim da je sve bilo ok baš zato što su je ispipale neke prljave radničke ruke. Istapacirale, izlečile, izravnale neravnine i sabile te kvržice, jaslice, mrljice. I onda je tako, ko neka jaka arhitektura, od cementa, overena ko overena knjižica  pukla od zdravlja. A, sad, molim, tuš!