'Oće kaki, neće kaki

Još u doba studiranja pročitao sam ključnu rečenicu koja je na malom prostoru objašnjavala uspeh japanske ekonomije. Japanci su, svaki put kada bi trebalo doneti neku meru, dugo procenjivali i istraživali situaciju, razmišljajući o svim mogućim posledicama koji bi iz nje proizašle. Merkanje bi veoma dugo trajalo, pogotovo za današnje poimanje vremena, ali bi, kada se jednom odluka donese sve što je utanačeno veoma brzo bivalo sprovođeno u praksi. Rezultat - iako su Japanci nesumnjivo pripadnici ljudske rase, većini pripadnika humanoidne vrste izgledaju kao da nisu s ovog sveta. O tome mogu da pišem i iz ličnog ugla, pošto sam živeo sa njima, ali možda neki drugi put.

Iako japanski recept izgleda prilično razložno, jednostavno i elegantno kao solucija u prevazilaženju prepreka, svako ko se sa istima suočavao zna da je primena istog jedna vraški teška rabota. Situacija često diktira brze, ishitrene odluke jer vremena za mudrovanje nema previše. Na nivou individue to je lako zamisliti, jer čovek retko kad može sebi da priušti luksuz planiranja i sagledavanja situacije a da joj se neosetno u trenutku ne prilagodi. Ako provodiš vreme sa buržujima, vremenom ćeš postati isti oni, ako živiš u kraju sa probisvetima, padaće ti napamet slične ideje kao i njima. No man is an island, lepo je neko rekao, mada u ovom smislu shvaćena sentenca ne donosi mnogo toga lepog sa stanovišta ljudske autonomije. Ali kada se jedna država nađe u takvom škripcu, onda je ona nesumnjivo u velikim problemima.

Pogađate, to je slučaj sa našom majčicom Srbijom i njenom južnopokrajinskom rak-ranom. Posle poraza u Hagu, ishitreno se išlo na donošenje nekakve rezolucije koja bi težište iz Saveta bezbednosti, gde potpuno mirno možemo da spavamo pa sve i da 191 država sveta prizna Kosmet kao nezavisnu državu (drugim rečima, dovoljno je da se Srbija i Rusija protive), prenela na Generalnu skupštinu najvišeg međudržavnog tela, koji u praksi baš i nema neku preveliku ulogu u svetu otkada je Hladni rat ustupio svoju fotelju Hladnom miru. Uz dužno poštovanje ispoljeno ka naporima ministra spoljnog i njegovog učitelja, predsednika vajnog, to je još jedan u nizu očajničkih poteza 'oće kaki-neće kaki politike. 

Setimo se samo povlačenja ambasadora iz država koje su priznale lažnu državu, kao mere odlučnosti i principijelnog stava. Setimo se njihovog smehotresnog vraćanja, što je ličilo na ponašanje sa žurki u srednoj - naljutio sam se, idem kući pa ćete da vidite, ali ću ipak da se vratim jer niste videli, a i ja da sam otišao ne bih više ništa video  - ipak smo mi ekipa, majku mu. Bilo ko sa strane se sigurno zapitao - šta bre rade ovi? Što su ih povlačili uopšte kad su znali da će da ih vrate? Drugi čin ove tragikomedije imao je svoju makedonsku i crnogorsku epizodu, sa istim efektima.

Sada se isto dešava i sa predlogom Rezolucije, koja će po svemu sudeći biti povučena iako je prihvaćena i skupštinski verifikovana u ključu jednog od Šemsinih hitova koji vraća moral razbijenoj vojsci. Dakle sve kontra Marsovcima... ovaj Japancima sa početka teksta - Srbi prvo donesu odluku pa onda debatuju o njoj. Mora da se ostavi utisak da se nešto radi.

Načelno, nemam ništa protiv - foliranje i blefiranje je sastavni deo diplomatske igre, iako ovo liči na ono dečije naivno laganje & izmotavanje koje zabavlja odrasle. No, iako nedopustivo infantilno na prvi pogled, ovde se radi o nečemu mnogo žalosnijem. Stvar je u tome da srpska politika dugo godina, ma decenijama unazad istrajava u politici statusa kvo. Nijedna od mera koja je donesena ovim povodom nije imala za cilj da proizvede neki boljitak, već se sve svodilo na improvizaciju kako bi se ukralo još malo vremena, pa kad to vreme prođe onda još jedna status kvo odlukica pa tako sve u krug. Od primenljivih vizija  ne ostane ni piksel nade, a snaga se široko rasipa na gluposti.

Kad se malo bolje razmisli, to je radio Sloba tokom čitavih devedesetih - pristao je na dobrovoljni obostrani aparthejd kumujući nastanku države u državi koja čak nije plaćala nikakav porez niti je imala bilo kakve, ma ikakve obaveze prema matici. Mislilo se, tako je kako je, trajaće doveka. Nije trajalo, tad je trebalo sesti za sto i sa Rugovom videti šta i kako. Selo se, ali prekasno, kad su nas priterali na leganje. Uz prve bombe, stvar se promenila iz korena, ali smo i dalje ostali verni statusu kvo. Tako nam ostade Rezolucija 1244.

Sve to se u dobroj meri može reći i za Đinđića i za Koštunicu, mada treba biti pošten pa podvući da su oni problem nasledili. Svejedno, u politiku ih niko nije terao, a činjenica ja da nijedan od njih dvojice nije odigrao a da se kao kisela negde usput nije bar malo prosuo. Prvi se tek pred kraj svog života ozbiljno nameračio na Kosovo, nikad nećemo saznati šta se iza toga sve krilo. Njegov stvarni naslednik nije imao političke snage da bilo šta što je zamislio sprovede u delo, pa je ispadalo da je nepopustljiv i konzervativan, što je na kraju i postao kad je sateran u mišju rupu. Obojica su izigrani od Zapada, baš kao i njihov prethodnik. To se sada dešava i njihovim naslednicima.

Dovoljna je i jedna daska u glavi da se shvati kako je Kosovo izuzetno težak problem koji se ne rešava preko noći, kako bi to neke političke snage u ovoj zemlji želele da demagoški predstave. Mnogi su na njemu i povodom njega izgubili glave. Ali, nit koja se provlači od Miloševića naovamo je odsustvo ozbiljne strategije koja bi i donela neke, bilo kakve rezultate. Davljenik se, poznato je, hvata i za slamku. Mi naše uporno lomimo jer se previše čvrsto držimo za njih, u sopstvenoj status kvo opsesiji. koja svedoči o slabosti primetnoj i iz aviona. Na kraju balade, uvek ispadne da ono što smo prezentovali kao rešenje bude novi problem, pa sebi na ionako veliku muku natovarujemo dodatni tovar koji posle rešavamo tako što sebi stvaramo nove probleme. Na kraju imamo prizor kučeta koje juri svoj rep. Kad već ne može ništa da uradi, možda nije zgoreg da se primiri, pašće mu nešto na pamet.

Uz ovakav pristup politici i životu generalno, neprijatelji nam nisu ni potrebni. Sreća je što za sada većina sveta bolje procenjuje našu situaciju od nas samih. Ali pitanje je koliko će trajati njihovo strpljenje i kada će i oni dići ruke. A tada nam predstoji mukotrpna borba za novi status kvo, na dugotrajnom (večnom?) putu ka evropskoj nirvani.