Sleep Furiously (2008) – Gideon Kopel

Pošto me već neko vreme zanimaju dokumentarci koji se bave seoskim životom, a nisam ih puno pronašla, čim sam naišla na jedan tekst o dokumentarcu Sleep furiously, reditelja nemačkog porekla Gideona Kopela, nameračila sam se da ga pronađem i pogledam. Nakon gledanja odličnog francuskog dokumentarca Moderan život, koji je tematski precizan – bavi se odumiranjem nekoliko francuskih sela kroz priče o njihovim domaćinstvima (od starih samaca, preko proširenih porodica sa generacijskim jazovima, do mladih agrarno svesnih porodica koje dolaze u selo sa jasnim planom šta i kako žele da proizvode), film Sleep Furiously me prilično zatekao.

Za razliku od Modernog života sa kojim deli melanholičnu notu bez koje je, čini se, nemoguće govoriti o selu, bilo ono francusko, velško ili srpsko, Sleep Furiously nema ni trunke tematskog u sebi. Izuzev te okosnice da se prati život jednog velškog mestašca u rasponu od godinu dana, sve je u njemu poetično, bez trunke polemike, komičnih ili problemskih kontrasta selo-grad i generalno tako otvorenog osvrtanja na selo kao na sporednu tačku u tokovima savremenog, sve urbanijeg života. Naprosto, Gideon Kopel, koji snima život Trefeuriga u kojem je i sam odrastao i gde i dalje živi njegova majka Pip koju u stopu prate dva kučeta (odnosno kučka Dejzi i njeno štene Džek), daje pesničku sliku godišnjeg ciklusa jednog mesta. Ono naizgled deluje uljuljkano u svoje rituale – sezonske poslove, navike svojih meštana, ali način na koji reditelj povezuje prizore, stvara utisak zagonetnog, samodovoljnog života jedne zajednice čije korenje je toliko duboko u zemlji da udaljenost od bilo kakvog pretpostavljenog centra sveta deluje nebitno.

Naslov filma potiče od rečenice koju je Noam Čomski naveo kao primer za besmislenu, a opet gramatički ispravno napisanu izjavu („Colourless green ideas sleep furiously“). Iako naslov više deluje kao neka vrsta zagonetke koja odudara od prostodušnosti slika života velškog seoceta, ta se kontradiktornost na neki način odnosi na metod koji je reditelj odabrao da prikaže svoje rodno mesto. Izuzev kontinuiteta koje im daje smena godišnjih doba i, sa njom u vezi, smena sezonskih poslova, isečci iz života sela poređani su više po svojoj formalnoj, nego po sadržinskoj srodnosti. Otuda, nakon scene dečjeg hora koji obučava nastavnik muzičkog u lokalnoj školi, ide scena žetve, tako da se čegrtanje muzičkih instrumenata nadovezuje na zvukove kombajna, traktora itd, kao da im komanduje, ili ih ometa uplićući im se u točkove i stogove. Ovakvo komponovanje prizora nema za svrhu da život sela prikaže kao simfoniju u kojoj se životi i aktivnosti meštana harmonično dopunjuju, već više da se, takvim dopunjavanjem, ovo mestašce i vreme koje u njemu protiče prekomponuju u sasvim ličnu, poetičnu sliku onakvu kakvu reditelj vidi, prelomljenu preko nekog unutrašnjeg sočiva.

Budući da u par navrata ne preza od korišćenja montažnih trikova, naglih ubrzanja slike, ovakvi formalistički detalji u kombinaciji sa dokumentarnom slikom prostodušnog života i kadrovima u koje meštani, vođeni svojim dnevnim poslovima, ulaze i izlaze kao da su nesvesni kamere, stvara utisak da je selo zapravo zagonetno. Pa, iako znate da ti ljudi idu za svojim poslom, opet vam je čudno što onaj ode na onu stranu, bez ikakvog objašnjenja, što se štene zagubilo negde iza konopca sa posteljinom, pa se samo stvori, jer i ono zna neki svoj put. I sve u svemu, magičnost koju obično ima naivno slikarstvo, gde naizgled jasne stvari dobijaju neki potpuno zagonetan izraz, kao da su vam nedodirljive, izranja iz svakog kadra filma. A, ničeg nema bajkovitog, ničeg dodatog, izuzev ljudi, gumenih čizama što idu po putu, nekog brda koje se najednom pojavi iza okuke.

Pored simpatične sitne starice Pip i njena dva kučenceta, koja nije toliko glavni junak, koliko stanovnik na čije nas čuvanje reditelj prepušta, pa je pouzdano pratimo kako obavlja svoje poslove, posebnu strofu u ovoj seoskoj poemi predstavlja žuti kamion-putujuća biblioteka koja s vremena na vreme zalazi u Kopelov rodni kraj. U filmu uvek najavljen muzičkom temom, ovaj kamion se zaustavlja ispred kuća, otvara svoja vrata koja otkrivaju police sa knjigama, a potom bibliotekar-vozač iznosi poručene knjige svojim članovima. Uglavnom starice, čitaoci preuzimaju knjige kao što bi preuzimali mleko ili hleb - odlažu ih na stolove, sudopere, usput razgovarajući o pročitanim knjigama, o zdravlju, vremenu i novim čitalačkim željama. I svaki put kad se ta biblioteka pojavi na vidiku, prikazana je sa blagonaklonim humorom zbog ponavljanja, ali i sa nekakvom dobrodošlicom, sve dok mu se i gledalac, kada ga treći put ugleda, ne obraduje kao starom gostu.

Ovo ponavljanje, sa otvaranjem vrata na kamionu, sugeriše protok vremena, postojanost, ali i prolaznost života u mestu, isto kao i scene rađanja nove teladi i prasića. I celokupan život izlazi kao gramatički pravilna, a opet teško dokučiva rečenica.