Posle godinu dana hoda po najgorim mukama i čak dve od poslednje evropske pobede (mršavih 1:0 protiv poljskog Groclina, septembra 2007), milionska armija navijača Crvene Zvezde konačno je u dvomeču sa slovenačkim predstavnikom Rudarom iz Velenja imala razloga za zadovoljstvo. Posle utakmice u Sloveniji koji je najveći fudbalski tim svih vremena sa ovih prostora dobio sa 1:0, navijači su mogli da budu zadovoljni rezultatom ali ne i igrom. U revanšu je protivnik pokidan sa 4:0 a poslednjih dvadeset minuta meča je podsetilo na neke bolje dane.Da ne davim previše sa samom utakmicom, o kojoj već sve znate ako pratite fudbal, pisaću o mojoj poseti Marakani, srpskom hramu fudbala, minule večeri. Prošlo je skoro dve godine od kada sam poslednji put bio na fudbalskoj utakmici kada smo u slaboj predstavi minimalnim rezultatom savladali Levadiju iz Estonije, koja nam je u revanšu zadala dosta muka. Tada sam bio na severu, sa najvatrenijim navijačima, koji su već dugi niz godina, bar kada je reč o stadionskim dešavanjima, najsvetliji aspekt giganta iz Ljutice Bogdana. Pošto ovog puta nismo našli karte za Sever, prijatelj, njegovi prijatelji i ja smo se skrasili na istoku, nervozno čekajući da počne Evropska premijera na našem stadionu za ovu sezonu.
Navijačka strast u meni nikada neće uminuti samo, s vremena na vreme, ima svoje zenite i nadire. U poslednje vreme, nakon sramne prošle sezone, verovatno najneuspešnije u poslednjih dvadeset godina i uobraženog ponašanja komšija iz Humske, moj pojačani impuls se ponovo javio. Nakon što se još jedna garnitura neobavljena posla sklonila sa Marakane, breme odgovornosti preuzeo je novi upravljački kadar sastavljen od bivših Zvezdinih asova i igrača. Bez pompe, gotovo nečujno počele su pripreme u Ivanjici sa dobrano renoviranom ekipom, a ja sam, kao i na početku svake sezone bio i više nego zainteresovan da saznam što više.
Prvi put u životu sam počeo redovno, na dnevnoj bazi, da odlazim na sajt kluba. Nije se ni postavljalo pitanje odlaska na Marakanu tople julske večeri, a slično je razmišljalo još dvadesetak hiljada duša iz svih krajeva Srbije, Crne Gore i Republike Srpske.
Kada smo ušli na stadion i videli svu tu bulumentu ljudi koji su došli da vide svoj tim, s obzirom na skroman renome gostiju iz Slovenije, još jednom nam je bilo jasno za kakvu instituciju od kluba navijamo. Institucije okupljaju ljude oko sebe i u dobra i u loša vremena, a ovaj veseli letnji prizor je samo bio potvrda da ima mnogo ljudi koji uprkos velikom dugu, hapšenju Džajića i bruke iz prošle sezone vole crveno-bele boje više od svega.
Još kada je počeo huk sa severne tribine, šou je mogao da počne. Pevali su i Istok i Zapad, a Sever je davao ton. Uprkos taktičkim zamislima trenera Petrovića, igrači su se odužili navijačima isprativši solidne Slovence sa četiri gola u mreži. Kada je novi ljubimac Severa, Brazilac Kadu elegantno postigao treći gol, postalo je jasno koliko je malo potrebno crveno-beloj armiji za radost. Marakana je proključala, a stadionom se zaorila Zvezdina himna.
Ako se po jutru dan poznaje, možemo biti zadovoljni, a optimisti smo i pred duele sa gruzinskim predstavnikom Dinamom iz Tbilisija, još jednim velikanom evropskog fudbala, koji u svojim vitrinama ima trofej Kupa pobednika kupova, osvojen 1981. Čeka nas duga sezona, ali najvažnije je da su momci u crveno-belim dresovima već sada zapušili usta svima onima koji su ih unapred otpisali. Pošto je klub u velikim dugovima, oko kojih se i dalje vode beskrajne polemike ko ih je zapravo naparavio, ove godine se igralo na kartu vraćanja nekadašnje Zvezdine dece u klub. Trener Petrović ima iskustva - pre 13 godina vodio je Zvezdu u velikoj pobedi nad Kajzerslauternom, nemačkim predstavnikom, a predvodio je i mladu reprezentaciju na prvenstvu 2004. kada smo završili na vicešampionskom mestu. Znači da zna da radi sa mladim i perspektivnim igračima, a dovoljno je reći da je on otkrio talenat Dejana Stankovića, trenutnog kapitena reprezentacije.
Pošto je klub prošle godine dotakao dno, vreme je za obnovu. Što se tiče samog stadiona, moglo bi da se krene od semafora, koji je karikatura nekadašnjeg čuda tehnike u proizvodnji Ei Niš. Znam da nema para za novi, ali neka se bar ovaj popravi. Mogle bi i stolice da se poprave, a veličina se vidi u detaljima - sećam se da sam kao klinac kada kupim kartu imao na njoj odštampane grbove i voljenog tima i protivnika, a sada se prodaju neke bioskopske karte na kojima piše Zvezda. Razumem da nema para, ali entuzijazma ne sme da manjka. Upravo entuzijazam nas je svojevremeno i doveo do zvezdanih visina, i dovešće nas, Bože zdravlja, opet.
Navijačka strast u meni nikada neće uminuti samo, s vremena na vreme, ima svoje zenite i nadire. U poslednje vreme, nakon sramne prošle sezone, verovatno najneuspešnije u poslednjih dvadeset godina i uobraženog ponašanja komšija iz Humske, moj pojačani impuls se ponovo javio. Nakon što se još jedna garnitura neobavljena posla sklonila sa Marakane, breme odgovornosti preuzeo je novi upravljački kadar sastavljen od bivših Zvezdinih asova i igrača. Bez pompe, gotovo nečujno počele su pripreme u Ivanjici sa dobrano renoviranom ekipom, a ja sam, kao i na početku svake sezone bio i više nego zainteresovan da saznam što više.
Prvi put u životu sam počeo redovno, na dnevnoj bazi, da odlazim na sajt kluba. Nije se ni postavljalo pitanje odlaska na Marakanu tople julske večeri, a slično je razmišljalo još dvadesetak hiljada duša iz svih krajeva Srbije, Crne Gore i Republike Srpske.
Kada smo ušli na stadion i videli svu tu bulumentu ljudi koji su došli da vide svoj tim, s obzirom na skroman renome gostiju iz Slovenije, još jednom nam je bilo jasno za kakvu instituciju od kluba navijamo. Institucije okupljaju ljude oko sebe i u dobra i u loša vremena, a ovaj veseli letnji prizor je samo bio potvrda da ima mnogo ljudi koji uprkos velikom dugu, hapšenju Džajića i bruke iz prošle sezone vole crveno-bele boje više od svega.
Još kada je počeo huk sa severne tribine, šou je mogao da počne. Pevali su i Istok i Zapad, a Sever je davao ton. Uprkos taktičkim zamislima trenera Petrovića, igrači su se odužili navijačima isprativši solidne Slovence sa četiri gola u mreži. Kada je novi ljubimac Severa, Brazilac Kadu elegantno postigao treći gol, postalo je jasno koliko je malo potrebno crveno-beloj armiji za radost. Marakana je proključala, a stadionom se zaorila Zvezdina himna.
Ako se po jutru dan poznaje, možemo biti zadovoljni, a optimisti smo i pred duele sa gruzinskim predstavnikom Dinamom iz Tbilisija, još jednim velikanom evropskog fudbala, koji u svojim vitrinama ima trofej Kupa pobednika kupova, osvojen 1981. Čeka nas duga sezona, ali najvažnije je da su momci u crveno-belim dresovima već sada zapušili usta svima onima koji su ih unapred otpisali. Pošto je klub u velikim dugovima, oko kojih se i dalje vode beskrajne polemike ko ih je zapravo naparavio, ove godine se igralo na kartu vraćanja nekadašnje Zvezdine dece u klub. Trener Petrović ima iskustva - pre 13 godina vodio je Zvezdu u velikoj pobedi nad Kajzerslauternom, nemačkim predstavnikom, a predvodio je i mladu reprezentaciju na prvenstvu 2004. kada smo završili na vicešampionskom mestu. Znači da zna da radi sa mladim i perspektivnim igračima, a dovoljno je reći da je on otkrio talenat Dejana Stankovića, trenutnog kapitena reprezentacije.
Pošto je klub prošle godine dotakao dno, vreme je za obnovu. Što se tiče samog stadiona, moglo bi da se krene od semafora, koji je karikatura nekadašnjeg čuda tehnike u proizvodnji Ei Niš. Znam da nema para za novi, ali neka se bar ovaj popravi. Mogle bi i stolice da se poprave, a veličina se vidi u detaljima - sećam se da sam kao klinac kada kupim kartu imao na njoj odštampane grbove i voljenog tima i protivnika, a sada se prodaju neke bioskopske karte na kojima piše Zvezda. Razumem da nema para, ali entuzijazma ne sme da manjka. Upravo entuzijazam nas je svojevremeno i doveo do zvezdanih visina, i dovešće nas, Bože zdravlja, opet.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар