Milovan Danojlić - Dragi moj Petroviću (Rad, 1990)

-Dok sam je čitao, često mi se dešavalo da pomislim na tebe. Odlepićeš, bio je siguran u svoju procenu moj pouzdani prijatelj sa kojim često razmenjujem knjige. Kvalitet dela koja mi stižu putem ovog kanala retko kad pada ispod vanserijskog. Da je neko imao priliku da provede određeno vreme u prijateljevoj sobi, video bi samo gomile i gomile diskova i kartonske kutije pune knjiga. Kriterijum koji se po samo njemu znanom planu i programu brusio tokom prethodnih decenija, pouzdano je merilo umetničkih dometa.
Tako beše i ovaj put. Bilo mi je pomalo čudno da mi čovek od kojeg dobijam časopis R. E. Č. i dela postmodernističkih autora, dobacuje Danojlića, koga pamtim kao prgavog Srbina iz inostranstva, koji se znoji pred TV kamerama pokušavajući da objasni zbog čega se nalazi u nekom komitetu koji podržava Radovana Karadžića. Dugačko je to putešestvije bilo za pisca koji je 1989. bio jedan od osnivača DS. S druge strane, njegovi novinski članci su uvek bili praznik za čitanje
Iako najviše poznat kao pesnik, Dragi moj Petroviću prikazuje Danojlića u proznom svetlu. Taj sjaj je toliko jak na pojedinim stranicama da se od njega može oslepeti. U epistolarnoj formi, glavni junak Mihailo Putnik, povratnik u srpsku provinciju iz SAD, izveštava svog prijatelja Petrovića koji je nakon oslobođenja od fašista (=) komunističke okupacije izbegao u Ameriku, ali ga nostalgija zove nazad. Gorkim, realističnim tonom, koji nikada ne prelazi u puko kritizerstvo, Putnik dugačkim, bogato nakićenim pismima kojima ponire u dušu svog naroda odvraća svog prijatelja od tog nauma.
Reperskim žargonom rečeno, Danojlić u ovoj knjizi konstantno isporučuje. Deli teške lekcije, prosipajući po papiru čaše pune mudrosti, što "Petrovića" u smislu čitalačkog užitka svrstava tik do Dučićevog "Blaga cara Radovana". Kao rođeni, pravi poeta, Danojlić neprestano vodi ljubav sa rečima, pedantno odmeravajući svaki zarez. Čitalačke oči gutaju ispisana slova, dok se ruke mašaju olovki kako bi ispunile teftere predviđene za očuvanje citata od zaborava.
Oštra kritika srpskog nacionalnog korpusa, i njegova fundamentalna nedoraslost u poređenju sa razvijenim svetom u Putnikovim očima bila je vidljiva još za vreme Titove vlasti, kada je sprovedena površna modernizacija ovog društva, sa, kako smo u međuvremenu na teži način doznali, nesagledivim posledicama, za koje smo, naposletku, sami najviše krivi. Opet, književnost koja je u stanju da iznedri ovakve oštre, autokritičko-polemičke tonove teško bi se mogla nazvati nedoraslom. Dragi moj Petroviću na najbolji način govori o njenoj savremenosti.
Slike i prilike bezobrzirno nesposobne birokratije, osuđenosti na nerad, živo slikanje osećanja nemoći i nemogućnosti uspostavljanja merila preduzimljivosti u ovoj sredini, samo su neke od tema koje se na ovom mestu detaljno obrađuju. Posebna pažnja posvećena je komunističkoj praksi u Srbiji, koja na mog prijatelja koji mi je ovu knjigu pozajmio nije ostavila naročit utisak, dok je za mene jednako vredna kao i svi ostali delovi ove knjige, možda i zbog tužne činjenice da je komunistička praksa i dalje itekako živa, uprkos nedavnom odlasku komunizma sa istorijske scene na ovim prostorima.
Ko uzme Petrovića u šake i prostudira njegov sadržaj, neće tek tako prevaliti preko usana rečenicu u kojoj se Danojlić otpisuje kao nacionalista u etiketirajućem značenju te reči. Sam autor je o promeni u svom odnosu prema nacionu kome pripada rekao da "o sebi ima pravo da kaže šta mu je volja, ali da drugi takvo pravo nemaju". U ovoj knjizi je vala baš sve rekao.

Autopark - Sve dalje (Samizdat)

Ako govorimo o istinskom početku 21. veka kada je zabačeni domaći rok kutak u pitanju, album od kojeg je sve počelo je 10+1 sastava Autopark. Prvi put se kao istinska novost u milenijumu današnjice, sada već davne 2005, pojavilo nešto što nije vuklo repove uspeha iz prethodnih decenija a da je u isti mah imalo živi dijalog sa slavnim vrhuncima iz prošlosti. To nimalo nije bilo čudno pošto su članovi benda već upisali sebi staž na sceni (Headstream, Trenje, Tornado Ptice...).
Kritika je sa entuzijazmom, i više nego blagonaklono pozdravila kako kasnije uspostavljeni etalon besplatnog kačenja snimaka na net (album je i dalje moguće pronaći), tako i osoben prilaz intimističkom okeanu individue koji je ovaj bend sa lakoćom izdvojila od ostatka scene. Preko synth kičme (inače nukleusa zvučne slike grupe) doticali su slapovi eterične melodije, dok je indi rokerskim tehnikama shoegaze senzibiliteta prljan prizor umilnih zvučnih krajolika koji su predstavljali solidnu osnovu za distinktnu intimističku poetiku na maternjem jeziku, što je u ovim očima uvek bio plus.
Ubrzo je stigla ponuda od izdavačke kuće Multimedia, pa se krajem 2006. godine pojavio prvi pravi studijski album „Osećanja za poneti“. U balansiranju na tankoj žici između pop i rock dimenzije, sastav se malo više zateturao na pop stranu, više nego što je bilo po ukusu kritike, koja je u velikoj većini ovo izdanje videla kao tapkanje u mestu ili (čak) kao nazadovanje.
Ambivalencija koja prati ovaj bend ima svoje uporište i u segmentu publike. Ispada da praktično niko nije ravnodušan na Autopark – dok tvrdokorni fanovi svoju posvećenost na domaćem terenu mere sa fanovima grupe Blockout, nije mali broj onih koji odmahuju rukom na sam pomen benda. U žiži ovih suprotstavljenosti nalazi se vokalna ekspresija pevačice sastava Ognjenke Lakićević, koja kao da se, figurativno rečeno, nastavlja na tradiciju osobenih glasova koji je u domaćem miljeu ustanovio Cane a (na)sledio Sabljar.
Ognjenka i društvo su uprkos teškoćama nastavili sa radom, i u procesu zbijanja redova spremili novo studijsko izdanje pod nazivom „Sve dalje“, predviđenog da bude suvenir sa promotivnog koncerta sastava zakazanog za 17. 12. u Šipražju (cena diska, koji se nalazi u prodaji od ponedeljka, je 400 dinara, na ulazu 500). Bendu se u međuvremenu pridružio novi bubnjar Dejan Utvar, odranije poznat iz silesije značajnih gradskih sastava, među kojima su i Kazna za uši i Presing. U saradnji sa drugom polovinom kreativnog tandema grupe, gitaristom Nikolom Berčekom, ispred producentske konzole stao je tonski inženjer Saša Janković koji je svojevremeno potpisan na ploči Bloodflowers grupe Cure.
Produkcijski gledano, poboljšanja u odnosu na prethodna izdanja su primetna. Klasične gitarističke jecaje distorzije u šugejz ključu upotpunjuju gosipovski pulsirajući bas kao okosnica precizno naštelovane ritam sekcije, a tu su i neizbežni melodramatski prelivi klavijatura. Već prva, naslovna numera u sebi krije raskoš (post)modernog pop aranžmana nalik na onu koja se može čuti u pesmi „Foolin I & I“ sa ploče „Fool Control“ sada već pomalo zaboravljenih Eyesburn.
I u ostalim pesmama bend je prilično fokusiran u želji da svoje inDiMistički sentiment pretoči u pop iskustvo. U toj želji bend doseže do zvučnih prostranstava koje ranije nije pohodio, recimo u instrumentalnoj math-rock minijaturi „Tarantino“ ili u podsvesnom štimungu ambijentalnije numere „Toplota i milina“. Za već pomenuti dijalog sa muzičkom prošlošću iz antologijske riznice zvuka preuzeta je elegija grupe Boye „Gde možemo se sresti“ koja se fino uklapa u Autoparkov emocionalni krvotok.
Ognjenkin glas kao da je u svojoj boji dobio na onoj prekaljenoj a nehajnoj sigurnosti, a tekstovi, rokerski svedeni, kriju u sebi ne samo sve one odlike na koje nas je bend ranije navikao, kao što su fini poetski paradoksalni kontrasti (Radost me uništava, Gori grad), već produbljuje sfere interesovanja grupe sa ličnog društvenog saobraćaja urbanih proporcija na opservacije uopštenijeg spoljnog sveta, obavljene unutarnjim okom. Zabrinjavajuća deskripcija ličnog stanja u političkim nevremenima u pesmi Dogovor ili maltene fukoovska („biopolitika“) simbioza erotskog i političkog u prvom video singlu Pucketanje prstima sami se od sebe nameću kao prilozi ovoj tezi.
Kontinuiranim preslušavanjem albuma stiče se utisak da je bend imao kontrolu nad onim što radi, pa je shodno tome zadovoljan postignutim rezultatima. Nema razloga da ne bude tako - u novoj potrazi za sopstvenim identitetom, kao da je pronađena tačka oslonca (da se poslužimo rečnikom nobelovca Sola Beloua). Ali, sa ovim utiskom u paru ide i onaj drugi, kojim se izražava sumnja u mogućnost percepcije šireg auditorijuma. Drugim rečima, onima kojima je Autopark bio do sada pri srcu, prirašće još bliže, ali je maltene sasvim sigurno da „Sve dalje“ neće biti dovoljno ubedljiv argument za konverziju stava onih do sada „neverujućih“. Suviše pop za (malobrojnu) indi publiku, suviše indi za ono što se ovde podrazumeva pod pop muzikom, Autopark i sa novim izdanjem ostaje na vetrometini brisanog prostora te bendu kao da samo preostaje da i dalje brižljivo i uporno neguje sopstveni kult sa svojim imenom na usnama poštovalaca. Iz tog ugla gledano, odluka da se album podeli fanovima na promo koncertu kao da služi kao potkrepljenje.

Ista pesma i kod čika Bevca

Dobročiniteljka

Videla ih je u autobusu. Čim se, na poslednjoj stanici, autobus ispraznio kao pred šmrkom, ugledala je sitnu ženu kako se, sputana rancem, većim od njenih pleća, batrga da uhvati dve glomazne kese, a da joj pritom iz naručja ne ispadne zaspalo detence od, kako će joj kasnije reći, 20 meseci. Za prljavu jaknu vukao ju je stariji dečak, požurujući je da izađu dok autobus ne krene.
„Mogu li da vam pomognem?“, nekako je teatralno iskoračila pred njih skoro preprečivši put toj uigranoj porodičnoj strategiji. Žena je reagovala skoro instinktivno, povukavši kese ka sebi, dok je dečak iskočio iz busa kao iz zapaljenog kanua.
Odmerivši joj dobro lice, žena je prepustila kesu na koju se dobročiniteljka nameračila, a iste sekunde i drugu, žureći dok se dobročiniteljka ne predomisli.
„U kojoj si ulici?“, izverzirano je pitao stariji dečak kad su se svi našli napolju.
„U 109-oj Novoj“, rekla je praveći grimasu poverljivosti, iako joj je kroz glavu prošlo da li sme ovim odrpancima da kaže gde živi, da li su prevaranti, a mali sedmogodišnjak je već ogrezao u cake izmamljivanja informacija.
„Mi smo u 114-oj“, rekao je dečak, a dobročiniteljka se u sebi iznenadila tom otvorenošću i pričljivošću jednog, verovatno gladnog dečaka i skoro rastužila što će morati da razgovara sa ovim ljudima. Kao da je ta cela situacija najednom, kroz brbljanje žene o uspesima dečaka u školi, ubila dostojanstvo celog momenta, a nju pretvorila u mazgu. Šta ako je prevare? Ali ona ništa nema. U svakom slučaju, ima više nego ovi ljudi.
Dečak je brbljao, drugi je uporno spavao, a žena se hvalila decom. 114-a je odjednom bila sve dalje. Dobročiniteljka je bila ljuta i utoliko se više pravila ljubazna.
Žena je odmerila ranac koji dobročiniteljka nosi.
„I ja nosim ranac. Meni moja mama kaže – ih, kakva si, neko bi rekao da još ideš u školu, a meni tako najlakše. Uprtim njih dvojicu i sve u ranac! Danas sam izigravala ringišpil“, jednako se obraća i dečacima, nastavljajući neku zajedničku igru koju su danas igrali, ali i dobročiniteljki koja se pita da li se žena zaista danas igrala, ili sa decom – izgledaju gladno, odakle im energija?, možda ju je muž tukao, a ona sad sebe laže da im je bilo lepo. Postidela se i požurila da se uključi.
„Ma, ranac je najbolji. Spakuješ sve što ti treba“.
Žena je pričala, osećajući da je priča, prosta otvorenost u obliku zabavnih crtica jedini način da se oduži za šipčenje do 114-e. Sa umornog lica izbijao je prkos, naglo probuđeni život, više od želje da se ispovedi.
Ulica se penje uzbrdo, a stariji dečak neprestano zapitkuje krivudajući okolo i boreći se sa usponom.
„Jel ti skrećeš levo ili desno?“, pita.
„Levo, tuda mi je preče“.
„Mi više ne idemo tuda“, zadihano brblja mali, dok skreće desno, „tu je pitbul.“
Majka klima glavom i priča kako je pre neki dan nečiji pitbul, baš tu levo, rastrgao nečijeg psa.
„Ne moraš dalje sa nama“, ali ide napred i muči se onako sitna dok upozorava starijeg po kome šaraju farovi, razmiču nas u stranu kao ulični otpad. Sklanja se sa njima. Svi tegle kese. 110-a.
„Teglim tako. Mama mi kaže – donesi veš, nemoj da se mučiš. Al, neću, i ona je bolesna. Kad se on rodio, imala je operaciju. Što da je mučim? Za svekrvu me baš briga, nek tegli, al majka mi je, ona mi je dala život“.
U ženinom glasu, dobročiniteljka oseća oštricu koja deli dobre i loše, ima utisak da je žena labilna toliko da će svaka reč koju kaže izazvati eksploziju u njoj i, iz nje, kaznu za dobročiniteljku koja, samim tim što je tu traži đavola. U isto vreme joj je krivo što misli o njoj dok priča sa njom. Oseća da svi ljudi koji sede kraj svojih prozora u 112-oj Novoj znaju šta ona misli i rugaju joj se, teraju je nazad. Ovo se ne dešava. Ovo što sad hodaš ništa ne znači, jer tuda nećeš hodati sutra. Hodaće samo ona.
Broji ulice. Skoro ispusti kesu kad pas iz obližnjeg dvorišta zalaje kao gadna zver. Toliko je blizu da se dobročiniteljka osvrće očekujući da pitbul preskoči kljakavu tarabu i zarije joj zube u nogu, pa u vrat. Žena smireno tegli napred. Stariji dečak samouvereno grabi napred na mršavim nogicama. Dok žena priča kako ju je svekrva izbacila iz kuće kada se rodio drugi dečak, kako joj je rekla da „nije potrebna“, dobročiniteljka misli kako je život verovatno takav – kako će je pitbul zgrabiti baš onda kada se odlučila na dobro delo, koje je baš ništa ne košta.
113-a i čak pomišlja kako bi to bilo sasvim logično i pravedno. Baš tu, na tom skratnju sa poznate putanje, na desnom zavijutku sa mape kuća-posao-prodavnica. Tu stanuje pitbul. Kao sudbina. Sve ovo liči na sudbinu. Čačkala mečku. Klecaju joj kolena, a kuće su sve manje, kao da je lenji dečak, u iščekivanju ručka, polako prestao da se unosi u crtež čekajući mamu s posla – po negde fali krov, negde fasada, zelenilo se pretvara u žvrljotine dima zapušenih dimnjaka, a ulični psi u vukove.
„Nisi morala skroz dovde“, kaže žena malo ispod 114-e.
„Bilo mi je glupo kad sam vas već videla“, mrmlja dobročiniteljka.
Dok žena zastaje da se oproste, dobročiniteljka oseća kako joj laž ispunjava pluća, laž iz koje je krenula i u koju se vraća – da drugi treba da brinu o svojim životima, dok ona o svom ne mora.
„Ti si nam pomogla i pre neko veče. Bila si sa momkom“, kaže žena dok uzima kese.
„Nisam to bila ja“.
„Jesi“, kaže žena samouvereno dok namešta ruku i odmahuje glavom jer dobročiniteljka tupavo samo pruža kesu, umesto da je namakne na ženinu ruku.
Dok ova odmahuje, jer nema slobodnu ruku da prihvati kesu, dobročiniteljka shvati da kesu mora da namakne na pruženu ruku koja već drži dete. Namiče je i namiče. U tom trenutku, čini joj se da ta kesa i teret u njoj nisu postojali pre nego što je ona uzela da ih obesi o ženinu ruku. Kao da ih ona sad stvara. Žena zahvalno klimne.
„Izvini ako sam te pomešala sa nekim“, osmehne se žena i sa decom krene ka kući.
Dobročiniteljka se stušti niz ulicu.
Dok čeka u redu ispred kase, čuje poznat glas dečaka.
„Kupite, pet dinara“.
Osvrne se. Lice dečaka iz 114-e. U ruci drži nekakvo parče papira. Iza njega, upozoravajući ga da se smiri, ide žena sa mlađim dečakom u naručju. Ista prljava jakna i usahlo lice.
Dečak je uporan: „Može i za deset dinara, pa dobijete kusur. Dobijete kusur pet dinara“, kaže.
Instinktivno okreće glavu, gleda kako čovek ispred kupi kesu i izlazi i nervozno računa šta ima da plati.
Žena se okreće prema gospođi koja drži korpu, u kojoj su hleb i mleko.
Dok žuri napolje, ne uzevši kusur, čuje kako žena kaže gospođi: „Vi ste mi pomogli i pre neki dan“.
„Nisam“, nasmeje se dobročiniteljka.
„Izvinite ako sam vas sa nekim pomešala“, kaže žena.

Hobi.duša

Najgore je kad kažeš da ti je dobro. Onda ispadaš budala. Uvek će se neko naći da ti kaže da bolje možeš da regulišeš svoj status na birou, da se prijaviš u udreženje ovih ili onih, da uzmeš ovu kartu, karticu, onu pilulu, pilulicu, da je onaj TV bolji a jeftiniji, a ovaj digitalni aparat manje reklamiran, al suštinski kvalitetniji. Da si budala što ideš tim prevozom na posao, kad ti je kombinacija neka deseta dva efikasniji. Da mršaviš na glup način, da piješ sok koji je "pun holesterola" i unajmljuješ stan koji, za manje pare, a bliže gradu, dalje poslu, a sajt s kog skidaš filmove je pičkin dim spram tog nekog com com com...

E, da ga jebem!

Ima li načina da se isključi kalkulacija? Oće li svet baš na svakom koraku da te zajebe? A, ako se ti na tu mogućnost pripremiš, ne doprinosiš li takvoj situaciji. Treba ostati nepripremljen.

S druge strane, vreme je opet beskonačno. Vreme celog sveta u kom ništa od ovih generalija nije bitno. Koji sam skot! Još ovo prvo i da razumem – al ove apostole beskonačnosti duše, sabite u vreme nakon posla pa do leganja ne mogu da skontam. Biće zato što su moji posle posla uvek cenili da ručaju, odmore, prošetaju, gledaju TV, večeraju, pa legnu. Pošteno. Al, evo šta mi sve napriča...

Dok, do 17h prodaješ svoju radnu snagu, od 17h brineš za svoju duhovnu snagu, pa kako drugačije nego što tvrdiš da ti sve živo smeta i fali u društvu, na poslu, u vezi, u menzi. Strah da ćeš ispasti izdržljiv, a samim tim i bezosećajan, nezahtevan, izrabljen, potuljen, i generalno obesmišljen, spotiče te na svakom koraku, pa i ono malo vremena što imaš da daneš dušom trošiš na gledanje još kojeg filma, još koji net razgovor de ti je, da se ne lažemo, uglavnom nejasno u kom je taj neko fazonu i dal će sutra da ti jebe mater, dal se posvađao s curom pa mu sad sve ravno, il se naduvao, jer ga znaš iz neke poslovne priče, a delovo ti je ok, onako „da misli svojom glavom“, "da sluša dobru muziku", "čita prave pisce", da zna šta nam 'merika radi, da je neki opasnik/ca, da jede soju i u bašti gaji bonsai mačke, da je sveukupno iznad sit’acije, da mu se živo jebe, oli se mnogo brine. Da je, po svim saobraćajnim propisima – ličnost! Jebo ga ti, voli i Tarkovskog, al i nekog tamo reditelja krimića, obujima sve krajnosti. Ne kapiraš mu sve cake, al tako duvate u ekrane do po noći, on kaže, tvoj dečko je isti ko ja, a moja devojka ima te tikove ko i ti, i ja znam kako se sprema pasulj sa bosiljkom, imam jednu knjigu, čito sam je na norveškom, pisao je neki Jermenin kome je keva Japanka, moram da kenjam, al budi tu, mnogo volim da pričam s tobom... Pa se, od svega baljezganja, identifikuješ s činjenicom da je preko neki stvarni lik kome se prikenjalo i koji živi u nekom stanu sa klozetom. Tu te je skeco! Taj baja/nka je osećajan/a aaaa aha! Pričali ste na majanskom, al sve su to u refrenu rekli jebeni Bitlsi koje ste pljuvali

Strah od slike radnika koji se vrati kući, nazuje papuče, jede, legne da spava, gleda TV, jede i legne da spava pa ujutru sve Jovo nanovo od savremenog korporativnog radnika čini čudnu predimenzionirano duhovnu biljku. Koja kenja na netu i, treba joj čitav krug ruskih klasika, flamaskih slikara i peruanskih pank bendova da bi napravila okretaj zavrtnja ka domaćem pasulju i "svoje omiljene dečje knjige, a bogme i sevdalinke". (jer ga mori, na sve, i to - jesam li suviše nestvaran?)

Neverica u samog sebe, onog dnevnog baćuške koji se šunja po biroima, tobož obezglavljen, zgađen na masu čiji je deo nagoni ga u drugo, hiperduhovno, hiperhipi krdo internet bulumente koja može da ukrsti Mišimu i tetovac i postigne orgazmičan čet efekat. A, je, a ujutro svi na bus pa u fabriku! Kopka me, zapravo, ta žica današnjeg radnika da se duhom opere od svog radničkog prepodpodnevnog bitisanja. Ko da ga je sramota. Ko da su oni nekadašnji svi odreda radili za Isusa lično, a današnji ne priznaju ništa sem sopstvene manufakture. Muči me, o da, jer ja bih da sebe ponesem na posao i sebe ne prodam na netu za čašu bezalkoholnog, mlakog razgovora. Neću da lažem - ja bi da svoj dnevni rad ne moram duhovitostima da pravdam nekoj budali na četu.

Pa, onda, o festivalima japanskog, rumunskog, korejskog ili flamanskog filma dolazi do najezde zombija žednih duha, presamićenih od straha da su davno pomrli, uplašenih od sopstvene telesne senke. Uplašenih od mašine na kojoj kuckaju i rmbaju. Od bezduhovnih radnji što ih obavljaju, kao da je duh nekakav ekstra nadev, šlag na espreso koji dobija samo dobro dete. Tražim isterivače duhova! Hoću čoveka za mašinom, drag mi je radnik bez misli, potuljeni, usnuli, sprženi čovek u gsp-u. Razumem ga.

Duh za poneti izrodio je kulturne vodiče, nas blogere, razlike između dobrih TV voditelja i loših TV voditelja, dobrih noćnih klubova i loših noćnih klubova (potonji te tretiraju kao radnu stoku u oboru od stroboskopskog svetla koja, zaglušena rikom bezimenih DJ-eva pije dok se ne obeznani, koja mora da kupi odeću da bi se pojavila, dok te prva tretira ko lučkog radnika koji voli kurve sa srcem i mesto digitalnih, kači satove iz gotskog zamka ili iz babinog vajata da izgleda da vreme teče sporije, a starke kupuješ preko neta – donosi ih roda).

Tržište za brodolomnike iz korporativnih dušegupki radi i posle 17h, samo što funkcioniše, ekološki svesnog duha, zaplašen od mogućnosti da posle tog tavnog časa naiđe na zanemela usta, spržen mozak i zavezano grlo iz kog, kao iz kace dopire glas prigušen u predelu grudi ili grla - ovisno gde je koga strefilo.

A, sad bi da ga obrnem.

Ako je sve tako, a men se čini da nekad jeste, pa pošto mi je nekad dovoljno moje činjenje, ja bi da obrnem stvari čisto eksperimenta radi, al ne samo radi toga rekla bih da, kad mu treba ta vrsta mira, nek se nosi duh ko luksuzni gost koji bi samo pršute. Da se nosi duh kad mu treba da se moj šef skloni pa da se on rascveta, da se nose biljke koje rastu samo na čistom vazduhu, u staklenoj bašti. Mi smo deca zagađenog vazduha!

Posebno, nek se nose ljudi koji me čekaju po kafićima spremni da se jedni drugima, kao jadni korporativni robovi, ispovedimo kolko smo sjebani, kolko nemamo vremena za „rad na sebi“, kolko nas sve kinji i gnjavi, a mi bi svašta mogli. Ta briga za duhovnog sebe, ko za uložak u cipeli što pušta, da svako gaji trbuh malog Bude u sebi koga sve živo dira i golica u sveznajućem pupku, koji treba da se zaliva jer će u suprotnom da se struni, tera me na 24-očasovni rad u Maxiju. Mašina nema dušu, ali barem se ne prenemaže. Ko šta ima da kaže, neka kaže kad god, gde god, kome god. Ne treba duhu nikakva posebna, ekstra dopuna sem onog računa od 200 dindži što ga uplatiš da se javiš majci, banci, svom čoveku il ženi.

Briselska ruka

Nije prošlo ni 24 sata, a Brisel je već povukao potez koji se može tumačiti kao svojevrsna reakcija na rezultate izbora u opštini Voždovac. Odjednom je ocenjeno da Srbija čini sve što može u lociranju i hvatanju begunaca od haške pravde pa je deblokiran Prelazni trgovinski sporazum, koji Srbija inače jednostrano primenjuje od početka ove godine, čime se odrekla stotina miliona evra, što je do sad nezabeleženo u istoriji pridruživanja ovoj nadnacionalnoj instituciji.
Po već dobro uhodanom scenariju, vest o debaklu na Voždovcu je odmah pala u zasenak "sjajne vesti" iz Brisela koja počinje sa primenom od nove godine, a da je pritom čoveku potrebno dosta vremena da sam tekst Sporazuma nađe na netu. Njim samim se naćemo baviti, u najkraćim crtama reč je o ugovoru koji izjednačava pa u periodu od šest godina ukida carine između dvaju strana - što znači da sad ono malo jada što proizvodimo u za siću privatizovanim fabrikama nesmetano može na evropsko tržište. Neka vrsta približavanja jeste, što znači da je Brisel ispravno procenio da od praznih reči nema ništa, pa je nakon ljudi iz Srbije omogućio i robi da putuje slobodno po njenoj teritoriji, naravno i jednih i drugih koji to sebi mogu da priušte, a oni su u Srbiji, za one koji ne znaju, manjina. Svi su bili oduševljeni, pa čak i Jelko Kacin, što je veoma uznemirujuća vest, kada se zna za šta se taj čovek inače raduje.
No, manimo se ličnih egzaltacija i osmotrimo pobliže uzročno-posledične veze odnosa EU i Srbije. Na isti, hronološki način na koji se dovode u vezu usvojeni statut Vojvodine i prijem Srbije na belu Šengen listu, moguće je povući paralelu između Voždovca i deblokade PTS, koji je neka vrsta preambule, podzakonskog akta SSP. Ako nekome nije jasno, to znači da je EU veoma aktivan igrač na domaćoj političkoj sceni, i onda postaje jasno da Srbija kao država postoji tek u naznakama.
Kada bismo stvari posmatrali vrednosno neutralno, u tome bismo malo šta videli lošeg, ali takav pogled na stvari je nemoguć u promatranju društveno-političkih pojava. A evo i zašto - ucenjivačka priroda odnosa EU prema Srbiji nastaviće se u tom, maglovitom smeru, i to je čini neevropskom, ako pod evropskom praksom shvatamo ideal transparentnosti i striktno poštovanje procedure u vođenju političkih poslova. Drugim rečima, Srbija ne zna šta sve treba da uradi kako bi dosanjala evropski san, jer uvek može da se pojavi neko sa zamerkama i da sve padne u vodu ili se odloži do daljnjeg. Razlike između onoga što je Koštuničina vlada govorila po pitanju saradnje sa Hagom u proleće 2006. godine i onoga što ponavlja Cvetkovićeva vlada sa neprimetnim premijerom u poslednjih šest meseci je u dlaku isto, pa opet tada je u predigri crnogorskog referenduma stigao retko negativan izveštaj o Srbiji, dok danas, sa vrlo malo promena u ostvarivanju ključnog zahteva, odjednom stižu hvalospevi. Pa se ti tu snađi!
Dvoličnost EU prema Srbiji prenosi se i na unutrašnji plan. Ovde pod evropejstvom možete švercovati u dušu usađeni orijentalizam, latentni rasizam, prostakluk, možete da kradete, otimate, lažete - ako na reveru imate evropski bedž, sve vam je oprošteno! Radite u ime višeg cilja, za koji alternativa nije pronađena. U ambijentu koji sve više podseća na ohlokratski (vladavina bogataša) nije ni čudo što jenjava uticaj osobina kao što su čestitost, solidarnost i poštenje, pošto one prosto nisu poželjne u izgradnji novog sistema vrednosti kome težimo. Zbog toga mnogi i stave gel na kosu, nauče dve-tri fraze koje užurbano i besomučno deklamuju trudeći se da ostave utisak zauzetog čoveka i pravac politika, gde će se već samo od sebe rešiti pitanje njihovog materijalnog statusa. Hvala, ali ne hvala.
Iako će EU do maksimuma eksploatisati "prelaženja dve rampe na evropskom putu Srbije", potpuna je misterija koliko tih rampi još ima, i da li će u nekom trenutku na putu iskrsnuti još neka, do tad nepredviđena. U demokratskoj oazi u kojoj se građani teraju na birališta dok ne izglasaju željenu opciju (što pokazuje nedavni slučaj Irske), civilizacijskoj tekovini koja od brojnih proširenja više nema svoj fokus, tj. zajednice zemalja koje kao da više nisu u stanju da iznedre političare velikog formata, ozbiljne ljude sa vizijom i razgovetnim planom i programom koji bi označavao boljitak za najveći mogući broj ljudi, takvo ponašanje u budućnosti ne bi bilo ni najmanje neočekivano - Hrvatima se pridruživanje uslovljava gubitkom delića teritorije, Makedonija je već godinama i kandidat za EU, sa sve uredno potpisanim SSP u džepu od sakoa (da ne pominjemo turski slučaj, mnogima će trebati šećer i voda), pa opet nikom ništa - evropski zvaničnici i dalje ponavljaju banalne "poruke podrške zemljama regiona", no pri odmaku od medijske halabuke sve to više liči na zamajavanje tipa "verujte mi na reč, sad će, samo što nije", što je ćiftinstvo par ekselans od koga je nemoguće živeti, jer ne vredi ništa u (njihovim) bankama i (njihovim) prodavnicama, a ne može ni da se ostavi u (našim) frižiderima. Imajući sve to u vidu, Srbiji jedino preostaje da sama sebi prestane da bude najveći neprijatelj u čini se beskonačnim evropskim igrama bez granica, i trezveno, bez euforije odredi svoje prioritete. U suprotnom, ovo nije ništa u odnosu na ono što nas tek čeka, a kada svi 19. 12. izađu iz zemlje i ugase svetlo, ja krećem u pljačku.

Pusher II: With Blood on My Hands (2004) - Nicolas Winding Refn

Pre nekog vremena pogledasmo prvi deo danskog filma Pusher i bili zadovoljni viđenim. U međuvremenu smo saznali da je Nicolas Winding Refn kriv za sveže zlodelo zvano Bronson (pobednik u oštroj konkurenciji sa Wayne's World i Georgijem u kategoriji "najgori film koji sam gledao ove godine"), ali i da bi obavezno trebalo da pogledamo drugi deo ovog filma. Rečeno, učinjeno.
Najkraće rečeno, nismo se ovome nadali. Dok je prvi deo trilogije svojevrsna karika koja je nedostajala u pravilnom poimanju dizelaške struje unutar globalne kinemtografije poslednje decenije prošlog veka, drugi nastavak skreće u vode porodične drame sa kriminalnim zaleđem. Neki likovi iz prvog dela su i dalje prisutni uglavnom u cameo formatu (nezaboravni Milo, srpske ikone Raše nažalost nema), ubačeni su i neki novi, ali je ugao gledanja bitno drugačiji. Tako Pusher spada u one retke serijale koji od odeljka do odeljka menjaju žanr ali ne i fokus (jedino što mi pada na pamet u ove sitne sate u tom smislu je Alien).
U najkraćim crtama, klasičnog uličnog kompleksa Tonyja (čoveka za vezu sa prvim delom) početak filma zatiče pri kraju odsluživanja zatvorske kazne. Nakon što ga puste, on odlazi kod ćaleta kako bi krenuo da obrće kintu. Ćale, i sam krimos, je uglavnom vrlo omalovažavajuće i neprijateljski raspoložen prema Tonyju, koji dodatno pati zbog činjenice da sa lokalnom kuravelom poganog jezika i manira ima dete, iako je gledaocu stavljeno do znanja da ima problem sa erekcijom. U ne baš besprekornoj naraciji, Tony se susreće sa svakodnevnim nedaćama krimosa u pokušaju - konstantno omalovažavan, konstantno ispašta zbog tuđih prodaja i grešaka, i konstantno nema nikog na koga može da se osloni.
Iako je trud da se glavni junak predstavi u što kompleksnijem svetlu, on pati od određene jednoobrazne zlehudosti u kojoj nema mesta ni za naznake nečeg dobrog ili lepog ili pozitivnog, već viđene u drugoj priči omnibusa The Acid House, u kome slično zlosrećnom liku (još jedna odlična uloga Luciusa Vorenusa... ovaj Kevina McKidda) postmoderni divljak od novopečenog komšije lagano taslači ženu i krade mu struju pride pošto mu izbuši zid. Paralele sa mogu povući i sa glavnim muškim junakom obožavanog Gegen Die Wand - svima njima kao da nešto fali da bi bili progutani kao verodostojni, bar u mom slučaju, što ih sveukupno kvalifikuje kao preterane. Koliko god se svi oni predano rvali sa stvarnošću koja neće ni pod razno da ih mazi, svakom ponaosob viri rep arificijelnosti koji scenaristi ne uspeše da preskupim mastilom anuliraju na radost sve dece.
To ne znači da je Pusher II loš film jer se, kad se podvuče crta, na svoj način bavi pitanjem postojanja savesti unutar kriminalnog uma, fenomenalno portretisanog u životno potresnom delu Sin Nombre. Poređenja između prvog i drugog dela danskog čeda su više stvar senzibiliteta nego kvaliteta. Što se mene tiče, glas ipak ide prvom delu, možda zbog srpskog sloja priče, a sigurno zbog pokojnog Nina, istinskog rokera među turbofolkerima.

Osveta obmanutih

Jučerašnji izbori na Voždovcu svojim su ishodom pokazali da demokratska tradicija polako počinje da hvata korene u Srbiji. Vladajuća Demokratska stranka izgubila je opštinu, kojom će u naradnom periodu vladati koalicija SNS-DSS-NS. Ispostavilo se da narod nije glup u onoj meri u kojoj ga prikazuju - najveća stranka vladajuće koalicije kažnjena je za većinsko neispunjavanje grandioznih predizbornih obećanja i neprincipijelne koalicije. Partneri u vlasti prošli su još gore: osim koalicije koju predvodi SPS, koja je u odnosu na prošle, nedavne izbore u ovoj opštini dobila nekoliko procenata glasova manje, druga dva saveznika najveće vladajuće stranke - G17+ i (o)pozicioni LDP nisu ni prešli cenzus od pet odsto, te su razmere njihovog poraza još veće, jer postavljaju smisleno pitanje postojanja ovih dvaju političkih grupacija. U tom smislu, dobrodošli trend ukrupnjavanja političke scene se nastavio u, za mnoge, neočekivanom pravcu.
Poraz je još bolniji ako se zna da je reč o opštini u kojoj je od uspostavljanja višestranačja uvek pobeđivala tzv. demokratska opcija. Poklon naprednjacima dale su same demokrate/evropejci svojom bahatošću i odbijanjem da žive u realnosti. Kao kula od karata se na biralištima razbila idilična priča o Srbiji koja hrli u Evropu čekajući ispred njenih vrata, a vladajuća struktura je najveći deo sopstvene energije utrošila na ulepšavanje slike o sebi, ne hajući mnogo za činjenice i nagomilane propuste. Kao što reče jedan od komentatora na sajtu B92, prodavci magle kad tad budu raskrinkani, i to se u ovom slučaju dogodilo.
Godinu i po dana po formiranju semaforske koalicije nastale na usiljenom nacionalnom pomirenju iza kojeg je stajao samo ogoljeni interes sve je jasnije da se ta pobeda sa ove vremenske distance može okarakterisati kao Pirova. Jedino moralno što aktualna vlast može da uradi je da nakon ovog sleda događaja raspiše nove izbore na republičkom nivou, koje bi pratili i izbori za Predsednika Republike.
Upravo Predsednik Republike je svojom skandaloznom odlukom da uđe u dil sa socijalistima sam sebi isekao granu na kojoj je sedeo. Zarad parčeta vlasti narušen je balans koji je dugo vladao na domaćoj političkoj sceni što je dezavuisalo birače i oteralo ih zagrljaj Tome Nikolića i Vučića. I na prošlim izborima, ta opcija je imala većinu, ali je Dačićevim iznenadnim evropejstvom ta prednost anulirana. Primer Voždovca govori da je Srbija i dalje ozbiljno podeljena zemlja u kojoj ima neznatno više onih kojima Evropa nije na prvom mestu, ma šta spin doktori pokušavali da nam udele kao informaciju.
Uz ovakvu vlast, sastavljenu pomoću štapa i kanapa, te vladanju iz senke sa neprimetnim Cvetkovićem na čelu (taj čovek kao da se u starom dobrom komunističkom maniru ne meša u svoj posao), nije previše teško biti opozicija. Naprednjaci, iako mlada snaga na političkom nebu, su već izrasli u jednu od dve najveće stranke u zemlji, otimajući skoro sve od radikala, koji polako klize u zaborav, ali i zahvatajući i dobar deo "nacionalnog" dela ovdašnje javnosti pod svoje skute. Ipak, možda i najveće iznenađenje za neke je više od 8,5 % glasova za koaliciju DSS-NS.
Koštunica ima dosta razloga da bude zadovoljan. Posle golgote koju je preživeo prošle godine, vraćajući mandat narodu, što je pratilo i njegov silazak sa vlasti, on je zapanjujućom nesposobnošću trenutne državne garniture lako uzeo dah i revalorizovao svoj koalicioni potencijal. Verovatno se sada po sedištima DS i G17+ udaraju po glavi što su se kratkovido odrekli Koštuničinog partnerstva, prerano ga šaljući u političku penziju. Sudeći po Voždovcu, izgleda da su za to zreliji oni koji su sebe videli u budućnosti ove zemlje.
Ako je prošla godina protekla u renesansi SPS, koji je zavidnom dozom uvozne kozmetike našao svoje novo mesto na političkom spektru Srbije, ova godina donosi nam ustoličavanje SNS kao najveće srpske partije i oživljavanju DSS, bez kojeg više neće biti moguće računati na formiranje bilo kakve vlasti.
Voždovac će biti dobra proba, svojevrsni test sposobnosti za novopečenu opozicionu koaliciju, a posle svega, uputno je očekivati nove izbore, najranije u maju iduće godine. Spremaju se nove, još žešće borbe u političkoj areni, a kao i do sada, najveći gubitnik će biti narod, kome je sve jasnije da ne odlučuje o svojoj sudbini, jer koga god izabere da vlada, taj će se prozliti na vlasti i pritom izgledati nesposobno da reši na prvi pogled nerešive probleme u kojima se Srbija nalazi, a za koje je najvećim delom sama kriva. Sad treba preživeti ofanzivnu presiju novog svakodnevnog ispiranja mozga u režiji vladajuće marketinško-političke oligarhije, kojoj tlo ubrzano izmiče pod nogama.

Silk Flowers - S/T (Post Present Medium)

Flash of Light

Znate za onaj delikatan osećaj koji sa sobom donosi navlačenje zavesa ili zamračivanje prostorije? Osećanje da ste, oslobođeni tuđih pogleda, u mogućnosti da budete ono što jeste. Dok škiljite očima, ne videći prst pred okom, zarobljeni među zidovima ostaje vam samo da uronite u mrak. A sa mrakom nema foliranja.
Nova njujorška trojka Silk Flowers, čiji je debi sredinom ove godine izašao na odličnoj "maloj" etiketi Post Present Medium (vlasništvo jednog od momaka iz grupe No Age, pisali smo o vrhuncu kataloga ove kuće - debiju sastava Gun Outfit), očigledno poznaje taj preduslov snalaženja u tami. U nešto jače od 27 minuta muzike, ovoj ekipi uspeva da svojom ponudom bukvalno postidi mnoga izvikana imena aktualnog trenutka globalne scene. U momentu kada prisustvujemo potpunom dezavuisanju termina "indie", znakovi poput ovog, koji svedoče o vitalnosti istinske muzičke alternative, dođu kao preko potreban analgetik.
Ukleta, neverovatno privlačna atmosfera morbidnog prizvuka za koju poznavaoci kače pridev "karpenterovska" nesumnjivo će se dopasti ljubiteljima horora. Za nas koji u celuloidnoj jezi ne nalazimo (skoro) ništa vredno pažnje, muzičke analogije će bolje poslužiti u deskriptivne svrhe. Zamislite da se ko zna kojim zlom farmaceutske industrije ošašavljeni Ian Curtis vratio s onog sveta i usput sreo Kraftwerk, koji su usled novčanih neprilika prinuđeni da žive kao podstanari u udžerici na kraju grada - što se jel' te, itekako reflektuje na njihovu muziku. Ako vam je uspelo da ih vizualizujete kako vežbaju u haustoru nadomak poslednje stanice metroa, otprilike znate šta vas čeka na ovoj ploči.
Priča se tu ne završava. Grupa povremeno odluta u ehoe anarhoidne frenetičnosti grupe Crass (numera Cheap Shot) ili krvavu baladeriju Nika Kejva (u pesmi In This Place) , ali sve vreme trajanja ovog diskografskog dragulja zadržava onaj rečima neiskazivi autorski pečat, koji će dobro naslušane uši znati da prepoznaju kao istinski kvalitetnu sortu u gomili kukavičijih jaja koje nam poturaju pod nos ovih dana.
Fanovima pop predstavnika retko kvalitetne sablasno-milujuće ekscentrike Saturday Looks Good to Me (a lično poznajemo neke koji su im otvarali fan-strane na Fejsu) posebno će imponovati činjenica da produkciju ploče potpisuje njen spiritus-movens Fred Thomas. Zajedno sa članovima grupe, pevačem i multi-instrumentalistom Aviramom Cohenom i klavijaturistom Adamom Schuetteom, takođe članovima benda The Soiled Mattress & The Springs te bubnjarem Ethanom Swanom, na istom radnom zadatku u grupi Corpse Kisser, upravo on je najzaslužniji što je debi Silk Flowers jedna od onih uvrnutih, kreativno nesputanih ploča koje ubedljivo pokazuju moć margine, slaveći u sviračkoj praksi premoć svemoćne ideje. Pošto stvari stoje tako, ostaje da konstatujemo da rok trajanja ove brzometne kolekcije nije ograničen na samo jedno leto iako je već sada jasno da je reč o jednom od njenih jačih predstavnika u godinama koje nam preostaju.

Rockumentarci vol. 5 (Such Hawks Such Hounds/Punk Attitude/Krautrock: Rebirth of Germany)

Posle duugačke pauze, nedavno sam pogledao tri rokumentarca u neviđeno kratkom roku. Svaki od njih za temu ima po jedan žanr, a građa je obrađena tako da će pružiti podjednaku zadovoljštinu i potpuno neupućenim laicima u materiju i naslušanim die-hard fanovima.

Such Hawks, Such Hounds (Jessica Hundley, John Srebalus, 2008)

Novi bljesak rokumentarnog fanatizma u mojoj nutrini bio je iniciran spolja. Ničim izazvan, u mom inboxu pojavio se mejl sa linkom za film "koji će mi se sigurno dopasti". Ovlašnim pogledom na podnaslov dođoh do informacije da se film bavi američkim hard rok andergraundom. Hard rok? Hmmm, na šta li misle...

Srećom, autori Such Hawks Such Hounds upotrebili su jedan izuzetno precizan ali ponižen žanrovski termin za ono što nas u ovom delu čeka. Hard rok - kako to kamiondžijski zvuči! Hard rok - muzika iz doba Jure! Po završetku projekcije, Neverne Tome će doživeti katarzu u spoznaji da je hard rok o kome se ovde govori jedna od najzdravijih i najbeskompromisnijih scena današnjice.

Such Hawks Such Hounds ima dupli ritam naracije. Prvi je hronološki, a drugi predstavljački. Pogađate, kreće se od Kulina Bana, ooovaj Black Sabbath, pa se polako ide ka psihedeličnoj današnjici kojoj pripada drugi sloj strukture filma, koncipiran kao neka vrsta video lične karte trenutno aktivnih bendova, među kojima su Sunn 0))) (u filmu ih zovu Sun, sad konačno saznadosmo kako se izgovaraju ti titani metalske avangarde), Comets on Fire, Om (za koje mi se nije dalo da napišem recenziju ovogodišnjeg albuma God is Good, piši propalo), High on Fire i Earthless (još uvek sebi ne mogu da oprostim što njihov album iz 2007. Rhythms from the Cosmic Sky, nisam stavio na godišnju listu, jer mi je zazvučao anahrono, iako se svakom svojom sekundom grebe za snošaj sa majkama i malom decom! Kakva sam ja snobčina bio, aaaaa!).

Osim njih, film beleži izjave mnogobrojnih sudeonika na sceni, od muzičara preko producenata i novinara do izdavača i ilustratora omota i postera i iako ne pokriva sve relevantne bendove (što je jel' te i pomalo nemoguća misija), predstavlja odličnu polaznu tačku za istraživanje zvuka koji nije u sferi interesovanja medijskih mogula, već opstaje zahvaljujući kvalitetu muzike, beskompromisnosti muzičara u pogledu sklapanja trulih koalicija sa korporacijama i lojalnosti fanova, kojih je iz dana u dan sve više.

Pošto sam ja jedan od njih, bilo mi je zadovoljstvo da posmatram lepotu prizora u kojima se smenjuju važni protagonisti desert rock scene ili raspali gudromani iz Bardo Pond, sve moji lični heroji, prinuđeni da šljakaju najrazličitije besmislene poslove jer od soničnog muziciranja ne žive. Idilu viđenog jedino je pokvarila činjenica da je link koji sam dobio bio putokaz za krajcovanu verziju filma u kojoj je isečen sam finiš, ali šta da se radi. I ono što smo videli dovoljno je za svaku pohvalu, kako u izboru teme, tako i u realizaciji iste.

Punk Attitude (Don Letts, 2005)

Ostvarenje Dona Lettsa koje prati nastanak i eksploziju punka sa obe strane Atlantika pleni lepo je ispeglano filmsko štivo sjajnih didaktičkih dometa. U ulozi vodiča u uzbudljivu jučerašnjicu našli su se sami glavni protagonisti kontrakulturnih događanja.
Obilje faktografije, vrcavih anegdota (poput one koju iznosi Džejms Chance, da punk u zatvorskom slengu označava onog koga drugari kolju u bulju) i visprene rekapitulacije događaja sa ove vremenske distance spakovan u prijemčiv pop-kulturni format obećava dobru zabavu. Za neke poslednji krik slobode, za neke druge tabloidno gubljenje vremena, punk je malo koga ostavio ravnodušnim.
Kao odličan poznavalac materije, Letts obrađuje mnogobrojne rukavce pankoidne matice, od proto-pankera poput Stooges, MC5 i New York Dolls preko novotalasnog smirivanja strasti do hard-core puritanizma i post-punkerskih vraćanja korenima kroz slušalački neprijatne forme (Theoretical Girls Glenna Brance, gurua Sonic Youth). Mora se priznati primećen napor da se samoj obradi materijala ne pristupa pristrasno i nostalgičarski, sa kukumavčenjima tipa "sve je tad bilo super, i svi su bili face." Baš kao i sad, i tad je bilo pionira sa pankom u glavi, i pratilaca koji su ovaj muzički format bili u stanju da isprate isključivo kroz modnu, spoljašnju dimenziju, što je na kraju i dovelo do njegovog bljeskovitog zamiranja.
U tom smislu, vrednost ovog filma može se temeljiti i na akcentovanju činjenice da je pank, iako nastao kao vapaj za slobodom, nalik drugim prevratničkim ideologijama, brzo ugušen nametanjima još većih ograničenja, što je rezultiralo njegovim izmetanjem u samo još jedan vid neslobode. S druge strane, ne sme se zaboraviti da je čitav pokret nastao u jednom butiku, i da su njegove veze sa modom neodvojive.
Ako se dobro sećam (a tražio sam relevantne izvore i po netu; ništa ne nađoh, ostaje da mi verujete na reč, ubeđen sam da sam pročitao nešto o tome pre ihahaj godina) , ustanici u Kini su se prilikom jedne bune s početka prošlog veka međusobno raspoznavali tako što su imali iscrtane obrve, da li su bile žute ili crvene, nije više ni bitno. Englezi su bunu ugušili tako što su infiltrirali svoje ljude sa istovetno ofarbanim obrvama, unoseći pometnju u slabo organizovane ustaničke redove čiji je otpor brzo slomljen. Slična je bila i sudbina panka - sistem je prihvatio bačenu rukavicu i u vidu nju-vejva i "pankera" tipa Knack srušio bunu. Milina je posmatrati Jella Biafru kako pizdi na takav sled događanja, a među mnogobrojnim sagovornicima tu su i za priču uvek raspoloženi Henry Rollins i Thurston Moore...
Svi oni sačinjavaju samo delić ovog filma koji garantuje dobru zabavu.

Krautrock: The Rebirth of Germany (Ben Whalley, 2009)

Kao što je i red, kraj je rezervisan za poslasticu. TV dokumentarac u produkciji kanala BBC Four zaslužuje takav epitet. Ukoliko ste od onih kojima Bitlsi i Stonsi ne predstavljaju ništa u životu, znate i zbog čega.
Za one druge, Krautrock kao jedna od najznačajnijih i možda najuticajnija muzička forma u istoriji popularne kulture može predstavljati životno otkrovenje. U već poznatom serioznom maniru britanske TV produkcije, ovaj film predstavlja odličnu polaznu osnovu za arheološko iskopavanje zvučnog zlata koje sija istim sjajem kao i pre četiri decenije, kada ova priča počinje.
Iz filma Der Baader-Meinhof Komplex može se preuzeti slika poratne Nemačke, uzavrele i nemirne, u potrazi za svojim identitetom koji bi zamenio zapah nacizma, čiji su promoteri našli svoje mesto i u novom stanju stvari. Mladi Nemci nalaze se u dvostrukoj zamci - unutrašnjoj i spoljašnjoj. Bacajući pogled ka nebu, oni uzimaju instrumente u ruke i kupuju kartu za večnost.
Neu!, Kraftwerk, Can, Cluster, Faust Tangerine Dream - samo su neki od (inače medijski slabo) pokrivenih heroja novog umetničkog uzleta najveće evropske nacije, koja se nije zadržala samo na muzici već i u filmu - kroz ličnosti Wernera Herzoga, Fassbindera i Wima Wendersa, za koje iz ovog filma saznajemo da su svojim prvim koracima u poslu bili vezani za krautrock. Umetničke vizije, insistiranje na originalnosti i beskompromisnost u odnosu na establišment, zamajan šlagerskim napevima i potragom za nemačkom varijantom Bitlsa, odlika su kreativnih umova raseljenih po čitavoj Nemačkoj, od Bavarske do Hamburga.
Iako novi zvukovi lako prelaze granice domovine, britanska štampa, u poratnom amoku izrugivanja svemu što je nemačko nadeva stilski veoma razuđenim bendovima naziv koji se u posprdnom smislu upotrebljavao na Ostrvu za Nemce (kraut = kupus). Kvalitet se, na kraju balade, ipak pokazuje kao superioran u odnosu na prozivke - inspiraciju u nemačkoj soničnoj ponudi pronalaze cenjena imena muzičke scena kao što su Brian Eno i David Bowie, kojima susret sa krautrockom i boravak u Nemačkoj menja opus. Njih u ovom dokumentarcu nema, ali zato je tu preplanuli Iggy Pop, koji udobno zavaljen ispred svoje plažne straćare sa retko viđenim pijetetom odaje počast rasviranim Švabama. I potpuno je u pravu.
Katkad, (u slučaju Faust) eksperiment je sam sebi cilj, no ovaj film na tacni servira delić magije koja je svojim činima zauvek izmenila percepciju muzičara i njihovih stvaralačkih mogućnosti, pravilno fokusirajući svoje interesovanje na inventivnost umesto jeftinih trikova temeljenih na imidžu, što je priča koja uporno forsira muzička industrija. Nažalost, čitaoci u Srbiji će ostati uskraćeni za kadrove iz ovog filma, pa ćemo se odjaviti uz grupu Can i snimak njihovog živog izvođenje pesme Paperhouse. Kenji "Damo" Suzuki je malo improvizovao na licu mesta ubacujući nove reči u tekst, što se da primetiti čitanjem originala.

Take a light shining on the land,
Off the wall,
Up and down, free everything,
What you feel is all gone.
You can make everything
What you want with your head,
You’re OK and be aware
Everywhere with your mind.

Two times, goodbye love,
You’re sorting out for your room.
Too many savage songs,
Laugh with him today.
Playing everything,
You and your mind
And flying paperhouse
Way back on the laugh.

You just can’t give them no more,
You just can’t give them no more,
You just can’t give them no more.

Honey back, fake everything,
Make them feel so bad.
You can make everything
What you want with your head.
Honey back, fake everything,
Make them feel so bad.
You can make everything
What you want with your head.

Flying paperhouse,
Let’s stop in the sky.
Every day my paperhouse
Reaches out, comes in,
Every day my paperhouse
Coming in, reaching out.

Quantic and his Combo Bárbaro – Tradition in Transition (Tru Thoughts)

preuzeto sa >>> Jazzin.rs <<<

Putnik-namernik sa zapada uhvaćen u prebiranju po tropskim meridijanima, u saradnji sa multinacionalnom ekipom prekaljenih saradnika nudi pitki saundtrek za lenjo subotnje poslepodne

Marko Nikolić

Will Holland je jedan od onih muzičara koji je u ostvarivanju svojih soničnih fantazija prevalio preko svojih tabana putešestvije od spavaće sobe do skroviti(ji)h kutaka planete. Na početku svoje epopeje, savršeno je sebi odabrao ime - Quantic, pošto nije u mogućnosti da se posveti jednoj vrsti muzike, već se uporedo bavi svim sazvučjima koja ga interesuju.

Bazični projekat naslovljen po svom stvaraocu, mahom je hip-hopično nastrojena ekskurzija po nasleđu džeza, soula i fanka. Bivajući sve iskusniji u studijskom radu, Quantic je brzo uvideo da ga ne zadovoljavaju mogućnosti semplovanja i sklapanja matrica te se bacio u potragu za muzičarima od krvi i mesa. Sve vreme je, kao vrsni erudita i kolekcionar starih ploča, znao šta hoće: iako ukorenjen u tradiciji „masnije“ plesne scene sa Ostrva, njegova primarna opsesija je rekonstruisanje toplog starinskog zvuka koji je nekada krasio vinilne nosače zvuka.

Sledeći korak u njegovom opusu bio je formiranje Quantic Soul Orchestra, koji je, osim početnih Hollandovih afiniteta, produbio priču u world pravcu, neštedimice koristeći plodove muzičkih tradicija iz čitavog sveta. Pre dve godine, Holland se u svojoj šerlokovskoj audio-potrazi trajno preselio iz kišovite Engleske u Kolumbiju, i to u treći najveći grad ove zemlje Kali.

Nije trebalo predugo čekati na njegovu zvučnu razglednicu sa nove životne destinacije.

Za ovu priliku, Holland se dohvatio miks-pulta i električne gitare okupivši oko sebe ekipu muzičara čija struktura predstavlja fin balans između lokalnih i globalnih vedeta, sa preovlađujućim naglaskom na Karibe i Latinsku Ameriku. Iako je naziv Combo Bárbaro prvobitno interpretiran kao „banda varvara“, ispostavilo se da taj izraz u kalijevskom slengu označava „opasnu grupu“, nalik beogradskom izrazu „bruka“ ili njujorškom „ill“, čija značenja na asfaltu imaju potpuno različit etički naboj od onog konvencionalnog.

U procesu ko zna već koje transformacije sopstvenog zvuka, Hollandu se pri ruci našao brazilski aranžer Artur Verocai, koji je suptilno pridodao dvanaestočlani orkestar u nekoliko numera. Rezultat je egzotična kolekcija žanrovske šarolikosti koja se temelji na raskalašnoj tački dodira soul-fank-džeza sa svojim tropskim srodnicima. Haljine živopisnih boja paraju vazduh podržane gipkim i vratolomnim ritmovima, a vruć pesak brzo upada u oči, terajući svojom toplotom na poskakivanje.

Najveća mana ove ploče je nedavanje povoda za krupnije zamerke – prekaljeni muzičari u svakom trenutku znaju šta rade, glasne žice panamskog soul pevača Kabira i pacifičke folk zvezde Nidie Gángore pritiskaju prave čekiće, nakovnje i uzengije u duhovnom uhu slušaoca. Quantic je nesumnjivo uspeo da laicima približi muzičku tradiciju tropa, ali se pri podrobnijem preslušavanju ipak stiče utisak zaključanosti u staklenoj bašti zvuka.

Ovaj rad će nesumnjivo proširiti krug posvećenika u Quantic kult (pogledati pod “auditorijum Buena Vista Social Cluba”, sa kojim se mogu povući izvesne paralele, dok u pesmi Linda Morena sve zamiriše na poznog Santanu), ali će stariji Hollandovi poštovaoci imati puno pravo ako budu zahtevali odlučniji autorski rukopis u skorijoj budućnosti. Poznajući Quanticov ubitačan tempo rada, takav ishod je nesumnjiv, jedina nepoznanica je šta je sledeće na tapetu.